ПРАВОСУДОВ: Бугарска посрће, али Софија неће постати српски град, пре ће - турски

ТЕКСТОМ „РАЗОЧРЕЊЕ У СРБИЈУ“ ИЗАЗВАО СПОРЕЊА, САД ОТВОРИО ПИТАЊЕ - ИМА ЛИ СРБИЈА БУДУЋНОСТ?

Пише: Сергеј ПРАВОСУДОВ, директор Института за националну енергетику

• У Србији представници елите сматрају да је неопходно сарађивати са неколико страних обавештајних служби како би ојачали свој положај помоћу подршке из иностранства. Надати се у тим условима да ће таква елита штитити интересе српског народа је веома наивно. Али, за ту елиту гласају људи.
• Ако све буде ишло овако као сада - Србија нема будућност. Запад нуди будућност неким одређеним Србима, који раде против своје земље. Неки Срби виде своју будућност у емиграцији. Али, сама Србија као развијена, снажна земља - Западу није потребна. И то већина Срба веома добро разуме.
• Број становника Бугарске смањио са девет милиона 1990. година на садашњих седам милиона. До 2050. године у Бугарској ће живети пет милиона људи, од којих ће већину чинити Цигани и Турци. И тако ће народ који је живео на Балкану више од хиљаду година нестати пред нашим очима.
• Када ово кажем Србима, запањују ме реакције неких од њих: „Нека Бугари изумиру, онда ће Софија постати српски град“. И то говоре људи с високим образовањем, доктори наука. Сваком рационалном човеку је јасно да Софија неће постати српски град, пошто Србија деградира исто као и Бугарска. Пре ће Софија поново постати турски град

        ЗАХВАЉУЈУЋИ развоју руско-српске енергетске сарадње, почео сам често да боравим у Србији.

        Прво сам био очаран том земљом, пошто људи тамо имају посебно благонаклон однос према Русима, али ми је ускоро постало јасно да се српска елита понаша другачије.

        Објаснили су ми да практично сви представници српске политичке елите имају одређене односе са тајним службама САД, Велике Британије, Немачке и других земаља.

        Прошле јесени објављен је мој чланак „Разочарење у Србију“ у којем сам писао о нескладу између српског народа и елите. Тај чланак је изазвао бурну дискусију у Србији: неко ме је кудио, а неко хвалио. Међутим, највише ме је зачудила чињеница да нико од мојих опонената није демантовао тврдњу да се политичка елита Србије фактички налази под контролом страних тајних служби.

        Кад би се у Русији појавила информација да неко из државног врха сарађује са страним тајним службама, тај човек би био сматран издајником и било би му тешко да сачува свој положај.

        А у Србији је ситуација другачија. Тамо, колико сам схватио, представници елите сматрају да је неопходно сарађивати са неколико страних обавештајних служби како би ојачали свој положај помоћу подршке из иностранства. Надати се у тим условима да ће таква елита штитити интересе српског народа је веома наивно. Али, за ту елиту гласају људи.

        Зашто не гласају за партије које се залажу за савез са Русијом?

        Срби су ми објаснили да су људи обманути медијском пропагандом, и, у првом реду, телевизијском. Али, ваљда постоје интернет медији из којих се могу добити и алтернативне информације.

        Почетком маја сам поново био у Београду на руско-српској конференцији. Тамо сам сазнао да према истраживањима јавног мњења више од 60 одсто Срба криви за неуспех пројекта „Јужни ток“ САД и ЕУ. Испоставља се да Срби не верују медијима који су за неуспех пројекта оптуживали Русију.

        Често имам прилику да разговарам са Србима и, искрено говорећи, многи од тих разговора се своде на једно: „Ми волимо Русију - дајте нам новац“.

        Практично сви Срби с којима сам имао прилику да причам кажу: „Русија треба код нас да отвори телевизију на српском језику, да финансира оснивање проруске партије, а ми ћемо, можда, гласати за њу“. Срби често као пример наводе Американце, који поступају управо тако. Али, Русија не може да се такмичи са САД по количини долара, из простог разлога што се ти долари штампају у САД, а не у Русији.

        При том, САД узимају под своју контролу и елиту других земаља како би ови радили у интересу Американаца, а не својих грађана. А Русија предлаже другим земљама узајамно корисне пројекте чија је реализација на корист грађана тих земаља.

        У таквим условима је нејасно зашто би Русија требало да контролише елиту Србије или Бугарске. Русији је потребно да се елите тих земаља старају о својим националним интересима, и ништа више од тога. Али, управо тога нема.

        Западна пропаганда све време тврди да земље треба да се боре за стране инвестиције и да их привлаче. Из те логике произлази да не треба Русија да отвара телевизију у Србији, већ обрнуто, Србија треба да се рекламира у руским медијима како би привукла инвестиције из Русије. Али, тај приступ се очигледно не односи на руске инвестиције.

        Русија треба да се бори за право да уложи свој новац у изградњу инфраструктуре за транспорт гаса у Србији. Истина, Србији нико не нуди никакве алтернативне пројекте за транспорт гаса. Зато одустајање од руског пројекта значи да неће бити никаквог. Вероватно је управо то оно што је потребно Србији.

        У Бугарској су се такође веома надали доласку страних инвестиција после уласка земље у NATO и ЕУ. Међутим, то се није догодило.

        Бугарска индустрија је уништена. Западне инвестиције у Бугарској су уложене у отварање шопинг-молова где се продају страна роба и намирнице, као и у путеве којима те робе превозе стране транспортне компаније.

        Живот се у Бугарској држи захваљујући топлој клими. У тој земљи више од 400 хиљада кућа и станова припада Русима. Највећи порески обвезника у Бугарској је руска компанија „Лукоил“, којој припада рафинерија нафте у Бургасу и мрежа бензинских станица. Узгред, плате у Бургасу су веће од просека у земљи.

        Због масовне незапослености милиони Бугара одлазе у друге земље, наталитет је негативан.

        Зато се број становника Бугарске смањио са девет милиона 1990. година на садашњих седам милиона.

        До 2050. године у Бугарској ће живети пет милиона људи, од којих ће већину чинити Цигани и Турци. И тако ће народ који је живео на Балкану више од хиљаду година нестати пред нашим очима.

        Када ово кажем Србима, запањују ме реакције неких од њих: „Нека Бугари изумиру, онда ће Софија постати српски град“. И то говоре људи с високим образовањем, доктори наука.

        Сваком рационалном човеку је јасно да Софија неће постати српски град, пошто Србија деградира исто као и Бугарска. Пре ће Софија поново постати турски град.

        Разумем да је историја односа између Србије и Бугарске веома сложена. Те земље су више пута ратовале између себе. Међутим, у условима у којима се у опасности налази само постојање Срба и Бугара, треба тражити оно што обједињује словенске народе, а не памтити старе увреде. Међутим, Срби не могу да се договоре ни сами са собом.

        Када причаш са Србима, увек се изненадиш колико они стално пљују једни друге. Обавезно ће ти рећи да су већина Срба - „лоши Срби“. У зависности од тога с ким причаш, „лоши“ ће бити београдски, војвођански, босански, црногорски итд. Срби. А ако похвалиш неког Србина, рећи ће ти да он заправо није никакав патриота, већ масон или агент CIA.

        Чак и косовски Срби, који се налазе на ивици физичког нестанка, не могу да се договоре између себе. И то је баш страшно.

        Кад разговараш са Србима, увек се чудиш што се они стално сећају старих успеха и славне историје своје земље, али практично никад не говоре о будућности Србије.

        А очигледно је, ако све буде ишло овако као сад, да Србија нема будућност. Запад нуди будућност неким одређеним Србима, који раде против своје земље. Неки Срби виде своју будућност у емиграцији. Али, сама Србија као развијена, снажна земља Западу није потребна. И то већина Срба веома добро разуме.

        Изгледа да је Србију сломило бомбардовање 1999. године и да се они боје понављања тог кошмара. Русија данас, као некада Србија, осећа на својој кожи притисак санкција западних земаља. Али, Русија ће се борити за своју слободу, пошто код нас још има много људи који ће пре умрети борећи се него живети на коленима.

        Да ли је у Србији остало таквих људи? Одговор на то питање могу да дају само Срби. Управо од тога зависи одговор на друго питање које сам ставио у наслов текста: Има ли Србија будућност?