СИНХУА: Време је да се САД ослободе параноје према Кини

ПЕКИНГ ПРЕКО ДРЖАВНЕ АГЕНЦИЈЕ КРИТИКОВАО ОДНОС ВАШИНГТОНА ПРЕМА „АЗИЈСКОЈ БАНЦИ”

• Влада САД мора коначно схватити да предубеђења и неискорењиво стратешко неповерење према Кини никако неће помоћи развоју здравих и чврстих односа са том азијском земљом

         „СЈЕДИЊЕНЕ Државе опет су се упустиле у параноичну хистерију исказујући скептицизам поводом Азијске банке за инфраструктурне инвестиције коју је формирала Кина, а Велика Британија је објавила да жели да се прикључи том пројекту у нади да ће постати прва западна земља акционар банке са седиштем у Пекингу” – оценила је кинеска државна новинска агенција Синхуа.

         Подсетивши да је банка, коју многи сматрају конкурентом ММФ и Светске банке које су под контролом САД, формирана прошле године, Синхуа је критику америчког „гарда” изложила овако:

         „Изјава Велике Британије хладно је дочекана у Вашингтону, где сумњају да ће се банком управљати на високом нивоу и да ће њени пројекти поштовати стандарде еколошке и друштвене безбедности.

         Оваква реакција владе САД није ништа друго него дечја параноја према Кини, али јој се не треба чудити јер је Вашингтон већ поодавно на таласној дужини неповерења (према Кини).

         Неки амерички политичари са крајњим подозрењем се односе према сваком кораку Кине. Понекад напросто не могу да се суздрже и да не праве замерке по сваку цену, чим се поведе реч о азијској земљи која се брзо развија.

         Склони су да затварају очи пред конструктивним напорима Кине, укључујући њене иницијативе из 2013. о „економском појасу Пута свиле” и „поморског Пута свиле за 21. век”, а такође на оснивање Фонда Пута свиле за финансирање тих иницијатива.

         Влада САД мора коначно схватити да предубеђења и неискорењиво стратешко неповерење према Кини никако неће помоћи развоју здравих и чврстих односа са том азијском земљом.

         Таква озбиљна подозрења, односно параноја, могу само засметати двема странама да умере разногласја и да прошире сарадњу у различитим областима, а на крају могу довести у опасност напоре да се изграде међудржавни односи новог типа.

         Вашингтон мора изменити свој начин размишљања и ослободити се параноје коју има према Кини.

         На крају крајева, обема земљама је потребан нови модел обострано корисних односа и сарадње од којих ће добијати обе стране и имати користи оба народа.

         Ово се може постићи само на путу тешког заједничког рада и напора и, што је најважније, узајамног поверења.