Ако је Џорџ Вашингтон мучио људе, зашто да их Американци данас не муче у Гвантанаму?
СЈЕДИЊЕНЕ АМЕРИЧКЕ ДРЖАВЕ - НАЈЛИЦЕМЕРНИЈА ИМПЕРИЈА
У ЦЕЛОЈ СВЕТСКОЈ ИСТОРИЈИ (1)
- Црначко ропство је главни извор постепеног преображаја Сједињених Америчких Држава у тоталну Империју лицемерја без премца
- Археолози су недавно, приликом ископавања на имању оца-оснивача САД-а Џорџа Вашингтона, открили подземни затвор са оковима и оруђима за мучење црних робова који би начинили какву грешку
- Приликом писања „најдемократскијег на свету“ америчког Устава, питање о укидању ропства није се уопште постављало. Било је само било лицемерно заташкано алегоријама. Тако, одређујући у 2. ставу 4. члана обавезу враћања робова газдама, њихови аутори их називају „људима, који су службено везани за државу“ или „другим људима“
- Примитивно лицемерје америчких лидера и политичара - које вуче корене из преиода ропства које је Американце претворило у људе са двоструком свешћу и моралом - брзо прелило у спољашњу сферу. Отуд су и њихови „господски“ манири према другим народима (иза којих се просто чује бич робовласника) и америчка пракса двоструких стандарда
Пише: Дмитриј МИЊИН, Фонд стратешке културе
У ИСТОРИЈИ је било доста кандидата на светско господство.
Сваког су од њих, осим заједничких претензија на хегемонију и изузетности, одликовале и неке посебне црте. Ако се замислимо, по чему ће остати запамћена данашња Америчка империја, онда ћемо морати да укажемо на непревазиђени степен лицемерја, који проткива читав унутрашњи живот и спољну политику Америке.
У самој овој појави, разуме се, нема ничег новог, о њој су писали и Макијавели и многи други. Међутим, раније су владари, по правилу, ипак схватали да се не исплати стећи славу апсолутног лицемера, и у неком тренутку су могли да се зауставе. За политичку класу и лидере САД је карактеристично то што они, изгледа, и сами не схватају до које се мере понашање Америке ослања на дупле стандарде, који потичу од принципа „што је дозвољено Јупитеру, није дозвољено волу“.
Код Американаца паралелно постоје слепа вера у то да су они носиоци истинске демократије, и понашање које је у потпуној супротности са принципима слободе. Почеци такве контроверзности се крију у самој америчкој историји, под чијим су се утицајем формирали стереотипски, укорењени у свести, погледи на свет владајућих кругова Америке.
Главним знаком, који је обележио утврђивање двоструких стандарда у америчкој свести било је то што САД од тренутка свог настанка као да су постојале у паралелним световима.
Са једне стране, најнапредније у то доба друштвено уређење, „Град на брду“, а са друге - систем најдивљачкијег ропства. Тако је од тада и кренуло: неко је могао да себе сматра напредним демократом, примером читавом свету за подражавање, а да при том поседује људе, као стоку.
Археолози су недавно, приликом ископавања на имању оца-оснивача САД-а Џорџа Вашингтона, открили подземни затвор са оковима и оруђима за мучење црних робова који би начинили какву грешку.
Ако је Вашингтон мучио људе, зашто да их не муче у Гвантанаму?
Индикативно је да, према анкетама, 59% Американаца подржава мучења, ако су она усмерена против окривљених за тероризам. Питање је, ко ће одређивати валидност таквих сумњи.
Приликом писања „најдемократскијег на свету“ америчког Устава, питање о укидању ропства није се ни постављало. То питање је само било лицемерно заташкано алегоријама.
Тако, одређујући у 2. ставу 4. Члана обавезу враћања робова газдама, њихови аутори их називају „људима, који су службено везани за државу“ или „другим људима“.
Заглавље америчког Устава
Нерешен проблем поделе земље по црно-белом принципу се испољава и данас у догађајима у Фергусону и другим америчким градовима.
Једним од најпознатијих и непревазиђених до данашњег дана радова из историје друштвеног уређења и политичког система САД сматра се, објављена 1853. године и више пута поново издавана у читавом свету, књига Алексиса де Токвила „Демократија у Америци“, својеврсно Свето Писмо многих генерација либерала.
Међутим, већ по самом односу према овој књизи може да се види један од најочигледнијих примера како се формирала раздвојена свест Американаца.
Исти тај де Токвил је више пута писао да се то истраживање спроводило у пару, и пожељно је његову књигу објављивати заједно са књигом његовог пријатеља Густава де Бомона, која је посвећена другој - црној страни живота у САД-у.
Двојица младих француских аристократа, присталица умерених либералних погледа, заједно су путовала по Америци 1831. године, договоривши се унапред, да ће један писати о демократским институцијама, а други - о ропству. Само што се де Токвил проучава и велича на свим америчким универзитетима, а уметнички-публицистички рад де Бомона „Мери, или ропство у Америци“ по први пут је преведен на енглески језик, и уопште преведен на неки језик, и објављен мизерним тиражом у САД-у, тек 1958., у време Мартина Лутера Кинга.
Фактички, из комплексног критичког истраживања, националној свести се током већ два века нуди само део који му више годи. На руском језику рад де Бомона никада није објављиван. Штета: можда би руски интелектуалци били суздржанији у својим хвалоспевима на рачун америчке цивилизације.
Главну мисао де Бомона формулисао је херој његове књиге већ у уводу. Он је сматрао да ће предрасуде, које дозвољавају да се људи посматрају као нижа врста, осуђена на ропство, имати за америчко друштво фаталне последице.
„Сваким даном оне продубљују јаз који дели две расе и прогања их у свим аспектима социјалног и политичког живота: оне одређују однос између белаца и обојених, кварећи навике првих, јер их навикава на доминацију и тиранију, и управља судбином црнаца, које осуђује на прогон од стране белаца; оне између њих изазивају такву мржњу и насиље, дуготрајна превирања и опасне сукобе да може са сигурношћу да се каже, да ће то имати утицаја на будућност Америке“.
При том, описујући нељудски, противне Божијим законима и природним правима, услове у којима живе црнци, де Бомон поново скреће пажњу на то како пракса ропства у Америци квари и слободне људе, навикавајући их на двоструке стандарде и лицемерје, а такође крије велику опасност и по њих саме.
А када се услови држања робова и њихов статус пре или касније промене, они ће почети да се свете за своја ранија понижавања.
Упркос распрострањеном миту о томе да је срамна појава ропства карактерна само за амерички Југ, док се Север, тобоже, доследно борио за ослобођење црнаца и њихова права, де Бомон пише да је ропство на Северу било забрањено, највише из прагматичних разлога. Због другачијег карактера рада, проценат обојеног становништва на Северу на почетку је био веома низак, и тамо нису желели његово повећавање, до чега би, неизбежно, довела легализација ропства на тим територијама.
У исто време, у стварном животу „нетрпељивост, која раздваја расе, у већини просвећених северних држава била је иста, и треба истаћи да су неке од њих прогласиле инфериорност црнаца специјалним законима“.
Чак ни ослобођени црнци нигде у САД нису имали она права, која су имали белци.
Листа онога што им је забрањено и недоступно, више је него упечатљива. Де Бомон описује бројне крваве расправе, усмерене против црнаца само зато што су хтели да реализују нека од најелементарнијих права у таквим „слободним“ градовима као што су Њујорк и Филаделфија.
Као последица тога - црнци су бежали из тих градова у великом броју, стрепећи за своје животе и покушавајући да било где нађу уточиште. „На тај начин, ослобођени на Северу - црнци су тирански потискивани у Јужне државе и налазили су уточиште само у царству ропства“.
Навика да се на себи сличне гледа као на бездушну пољопривредну алатку, доводила је до „најхладнокрвније и прорачунате тираније, коју је икада у историји вршио газда над својим робом“.
Али, како је сматрао де Бомон, тако не може вечито да траје, „олуја се спрема пред нашим очима, већ се може чути њена грмљавина из даљине, и нико не може да каже где ће да удари муња“.
Узгред, де Токвил, чија се књига сматра малтене панегириком америчком систему, делио је гледиште свог пријатеља де Бомона по питању ропства у Америци. Једноставно, његова је књига била о другом.
Без обзира на то, и он је сматрао за важно да примети да „онај ко жели да схвати до какве екстремне суровости могу да стигну људи, који су ступили на стазу занемаривања закона природе и човечности, треба да прочита књигу господина де Бомона“.
У своје име, он је писао: „Постоји једно друштвено зло, које неприметно продире у друштво. На почетку, тешко га је разликовати од обичне злоупотребе власти; име онога, ко је ударио темеље томе, није сачувано у историји. Једном када стигне на тло, као клица неке, проклете Богом биљке, ово зло почиње да се храни сопственим соковима, брзо расте и развија на најприроднији начин заједно са друштвом, у које је продрло. Име тог зла је ропство“.
Гледајући у будућност, де Токвил је истицао: „Након укидања ропства, савремени човек треба да се ослободи три неухватљиве и много јаче, него ропство, предрасуде.
Реч је о надмоћи газде над робом, белог човека над свим другим људима, као и о расним предрасудама. Јер, таква неједнакост је апсолутно вештачка! Нема ничег што више противречи инстиктивним осећањима човека од сталних, утврђених у закону разлика између потпуно сличних људи. Међутим, ове разлике су у току векова постојале међу људима и постоје до дан данас у појединим местима.
Оне су свуда у свести људи оставиле свој траг, који тешко подлеже утицају времена. Зар су се црнци у оним деловима САД, где су постали слободни људи, зближили са белцима? Нема сумње, да је сваки човек који је посетио Сједињене Државе приметио нешто супротно. Ја сам стекао утисак, да се расне предрасуде јаче испољавају у местима, где је ропство укинуто, него тамо, где оно још увек постоји“.
Проницљиви Французи су, наравно, писали и о томе како изопачена ропством раздвојена свест становништва САД утиче на унутрашњу еволуцију америчког друштва.
Међутим, примитивно лицемерје политичара ове државе се доста брзо прелило у спољашњу сферу. Отуд су и „господски“ манири према другим народима (иза њих се просто чује бич робовласника) и америчка пракса двоструких стандарда. Историја протеклих векова, све до данашњег дана, пуна је сличних примера.
Ропство је главни извор постепеног преображаја Сједињених Америчких Држава у тоталну Империју лицемерја без премца.
(следи наставак)
