ЈЕВРЕЈИ: Нису главни Стаљинград и подвиг руског војника већ Аушвиц и наше жртве

ХОЛОКАУСТ НИСУ НИ ПОМЕНУЛИ НИ ЧЕРЧИЛ НИ ВОЈСКОВОЂЕ ИЗ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

• До средине шездесетих година јеврејски мудраци су формулисали своју концепцију Другог светског рата. У њој главно место нема Стаљинград, већ Аушвиц;  не јунаштво руског војника, већ јеврејска жртва, победа није било заузимање Берлина, већ оснивање Израела. Тако је настала концепција Холокауста
• Шездесетих година је почела И индоктринација Холокаустом; народи Европе, и то пре свега Немци, требало је вечно да се кају и извршавају вољу САД – најбољег пријатеља свих Јевреја
• Победа САД у хладном рату била је и победа Холокауста. Хирошима је заборављена, Аушвиц је постао место ходочашћа. Демократија је престала да буде владавина већине – у оквиру идеологеме Холокауста, већина у било којој земљи не може да одлучује против воље Америке
• Холокауст се од идеологеме претворио у култ који тежи да заузме место хришћанске вере. Његове присталице говоре и пишу да је „Аушвиц поништио Голготу”, да је немогуће веровати у Христа после Аушвица, да је Холокауст производ хришћанства
• За Јевреје је култ Холокауста постао нова трагедија. Израелску омладину, а сада и јеврејску омладину у другим земљама, уче мржњи и неповерењу према нејеврејима, окрутности према својим суседима. Из трагедије у Аушвицу они су извукли закључак – не могу се вређати Јевреји. То је, наравно, у реду. А сви други могу?
• Русима, с њиховим милионским ратним жртвама, било је тешко објаснити зашто је смрт Јеврејина важнија од смрти Руса. Зашто треба обележавати дан холокауста, а не дан погибије Јермена, или Тутсија? Или трагедију у Хирошими и јунаштво Стаљинграда?

         Пише: Исраел ШАМИР

         „НЕКА се Надежда Константиновна смири, да не би Партија нашла другу удовицу Лењину” - тако је Стаљин наложио да се пренесе Крупској, ако је веровати кремаљском вицу, када је ова почела опрезно да га критикује.

         Исто је и са Аушвицом. Русија се није смирила, па је Партија – (њено место је на Западу и заузима га обједињена машина за пропаганду и формирање јавног мњења, можемо је звати Господарима Дискурса) – дала Јеврејима другог спасиоца. Украјинске бандеровце и њиховог наследника, кијевски режим.

         Ово је спор није између Руса и Украјинаца.

         Црвени Украјинци, који су се јуначки раме уз раме с Русима борили у редовима Црвене армије, који су ослобађали Кијев, Варшаву и исти тај Аушвиц, нису на цени у данашњем Кијеву, где је укинута и парада Победе, где је знамење Победе бачено на депонију. Тамо поштују бандеровце и есесовце из „Галичине”, тамо је забрањена опозиција, комунисти су у илегали, а споменици Лењину су срушени – као да још увек траје немачка окупација. За актуелну власт у Кијеву окупације није ни било.

         „Руси су извршили инвазију на Украјину и Немачку”-  изјавио је кијевски премијер-министар у свом говору у Немачкој.

         Москва је сачувала знамење и дух Победе, и у Москву с надом гледају милиони украјинских патриота, наследници победника из 1945. године у Лавову, Харкову и јуначком Доњецку. А у Русији постоји „Пета колона” - хиљаде наследника власоваца, који желе победу кијевском режиму и његовим америчким газдама.

         Ето где је демаркациона линија.

         Скандал око Аушвица није настао тек тако.

         После Другог светског рата реч „холокауст” није постојала – она се појавила 1965. године. И појам посебне јеврејске трагедије није био шире познат.

         Черчил га у својим вишетомним мемоарима не помиње, не помињу га ни друге војсковође и политичари.

         Током рата, тему страдања Јевреја је покренула Совјетска Русија – како из самилости, так и из практичних побуда.

         Москва се оправдано плашила сепаратног договора Вашингтона и Берлина (сећате се филма „Седамнаест магновења пролећа”) и трудила се искористи везе с америчким Јеврејима да осујети такав договор и убрза испоруке преко програма о зајму и најму.

         После 1948. године и настанка Израела, иако су многи Јевреји подржавали Москву, велике јеврејске организације постепено су заузимале антисовјетске позиције.

         До средине шездесетих година јеврејски мудраци су формулисали своју концепцију Другог светског рата. У њој главно место нема Стаљинград, већ Аушвиц;  не јунаштво руског војника, већ јеврејска жртва, победа није било заузимање Берлина, већ оснивање Израела. Тако је настала концепција Холокауста.

         Шездесетих година је почела И индоктринација Холокаустом; народи Европе, и то пре свега Немци, требало је вечно да се кају и извршавају вољу САД – најбољег пријатеља свих Јевреја.

         Томе се супротстављала концепција црвених мудраца, по којој је хитлеризам побеђен и више не представља опасност.

         Здраве националистичке немачке снаге с њиховим традиционалним антиамериканизмом добиле су могућност да учествују у изградњи Немачке Демократске Републике. Главна трагедија у Другом светском рату, по црвеној верзији истине, била је Хирошима, чудовишно убијање стотина хиљада цивила америчком атомском бомбом.

         Брат Хирошиме је био избомбардовани Дрезден.

         Трагедија Јевреја се није издвајала у светлу трагедије милиона Руса, Украјинаца и Белоруса који су погинули у рату.

         Спор између те две концепције трајао је неколико деценија.

         Победа САД у хладном рату била је и победа Холокауста. Године 1945.  Чак 57 одсто Француза је сматрало да су победили углавном Руси, а 20 одсто да су Американци. У 2004. години полови су се променили – 20 одсто за Русију, 58 одсто за САД.

         Хирошима је заборављена, Аушвиц је постао место ходочашћа. Демократија је престала да буде владавина већине – у оквиру идеологеме Холокауста, већина у било којој земљи не може да одлучује против воље Америке. Она може да буде „агресивно-послушна”.

         Није џаба Јулија Латињина против општег бирачког права, да бирају могу само они богати, а приче о банкарима и финансијским махерима су већ „припрема за нови Холокауст”.

         Холокауст се од идеологеме претворио у култ који тежи да заузме место хришћанске вере. Његове присталице говоре и пишу да је „Аушвиц поништио Голготу”, да је немогуће веровати у Христа после Аушвица, да је Холокауст производ хришћанства.

         Зато су, у земљама где је тај култ снажан, спољна обележја хришћанства прогнана из јавног живота, и слободно се може хулити на хришћанску веру – али је за пошалице о холокаусту само ове недеље само у Француској поднето 75 кривичних пријава.

         Рекло би се, Руси су спасили Јевреје, отворили су капије Аушвица – значи, Русима та концепција није претња, је л' тако? Испоставило се да су, након што је тежиште пребачено са рата на жртву, Јевреји постали главни, а Руси - споредни елемент, који се може заменити за, рецимо, кијевски режим.

         У данашњој Русије култ Холокауста је увозни производ, саставни део пртљага либералне опозиције. Он је непријатељски према новој Русији, као што је био и према совјетској Русији.

         За Јевреје је култ Холокауста постао нова трагедија.

         Израелску омладину, а сада и јеврејску омладину у другим земљама, уче мржњи и неповерењу према нејеврејима, окрутности према својим суседима. Из трагедије у Аушвицу они су извукли закључак – не могу се вређати Јевреји. То је, наравно, у реду. А сви други могу?

         У листу Times of Israel, блогер је отворено позвао  на геноцид против Палестинаца. Чланица израелског парламента Аелет Шакед позвала је на убијање палестинске деце – „мале змије  ће израсти у велике змије”.

         И у Русији је на радију „Ехо Москве” Матвеј Ганапољски (чији став о холокаусту и данашњој Русији је познат”) позвао на геноцид против муслимана, јер „исламисти су нељуди”. Да, нису сви муслимани исламисти, нису сви Јевреји ционисти, аи мислим да је мисао јасна.

         Русима је, с њиховим милионским ратним жртвама, било тешко објаснити зашто је смрт Јеврејина важнија од смрти Руса. Зашто треба обележавати дан холокауста, а не дан погибије Јермена, или Тутса? Или трагедију у Хирошими и јунаштво Стаљинграда?

         Тај спор још није окончан.