ЛЕОНТЈЕВ: Против Русије се води економски рат до потпуног уништења

ТОКОМ 2015. СУ НЕИЗБЕЖНЕ ПРОМЕНЕ КУРСА И САМЕ ЕКОНОМСКЕ ФИЛОЗОФИЈЕ ВЛАДЕ У МОСКВИ

Пише: Михаил ЛЕОНТЈЕВ, водећи коментатор Првог канала руске државне телевизије 

• Нагли пад цене нафте поткопава и, за Американце толико важну, производњу нафте из шкриљаца. Али, баш брига Вашингтон за то. Они остварују политички задатак параноидног карактера - њима треба свргавање Путина
• Зависност рубље од долара треба да буде минимализована зато што национална привреда не сме бити везана за туђу валуту. Предстоји нам да исправимо допуштене грешке. Примера ради, правним лицима треба забранити девизне операције без уговора. Једноставно треба забранити да се са рачуна подигну рубље и замене за девизе
• Ако се већ суочавамо са ратом против Русије, онда су безусловно потребни одговарајући инструменти. Зато Путинова теза о преласку на „ручно управљање“ економијом има ванредно адекватан и позитиван смисао
• Ако нас већ гуше рукама, онда рукама треба и да се бранимо, а не да машемо невидљивом руком тржишта

        ТОКОМ 2015. неизбежне су озбиљне промене у економској политици и економској филозофији владе Русије.

        Већ постоји кретање у том правцу. Али, све је и даље у старој либерално-западњачкој парадигми у којој, почев од распада СССР, живи руска привреда... иако се тренутно, можда и изнуђено, врше веома озбиљне промене.  

        Имамо два макроекономска параметра који опредељују економски раст: девалвацију рубље и санкције. Сав проблем руске привреде је у томе што су - због економске политике, чији је део било прецењивање курса националне валуте - сви ресурси које је Русија добијала од природне ренте одлазили на финансирање потрошње из увоза и тако гушили националну производњу. Узрок кризе у којој се, пре било каквих санкција, нашла руска привреда била је управо та макроекономска политика...

        После кризе из 1998. године, девалвација је дала колико-толико дуг период бурног раста јер производни капацитети дотад нису били упослени. Сада их једноставно нема. 

        Те исте године били су отворени канали рефинансирања. Сада нам је рефинансирање из иностранства прекинуто санкцијама. А проблем са досадашњом владином политиком управо је у томе што никаквог рефинансирања осим страних кредита практично није било. У сваком случају, на тржишту га није било.

        Зато је држава помагала одређене секторе, почев од војно-индустријског комплекса па све до неких изабраних великих компанија, али то фактички нису били тржишни кредити, већ издвајања из државних фондова. 

        Идеја да се смањењем новчане масе може борити против инфлације каква постоји у Русији - апсолутни је апсурд. Управо она генерише инфлацију, а кредити се уништавају. 

        Савремена привреда не може да расте без кредитирања. Важна одлука зато мора бити - блага форма девизне контроле.

        Правним лицима треба забранити девизне операције без уговора. Једноставно треба забранити да се са рачуна подигну рубље и замене за девизе.

        С друге стране, становништво никако не треба спречавати да купује страну валуту...

        Резултат оваквих финансијских измена мора бити један - да се осцилације курса рубље у односу на долар, ако их буде, или према другим валутама, на минималан начин одражавају на унутрашњи живот државе. Многе земље ове мере дугорочно реализују, а ми их морамо остварити за годину дана. 

        Тренутно видимо једну веома интересантну појаву. Раније су пад курса и инфлација били практично исти. Сада је вредност рубље у односу на долар два пута мања, али куповна моћ није два пута нижа. 

        Нема сумње да ће ефекат инфлације бити снажан, али сигурно неће бити идентичан. Зависност рубље од долара треба да буде минимализована зато што национална привреда не сме бити везана за туђу валуту. Предстоји нам да исправимо допуштене грешке. 

        Ништа се неће поправити само од себе, зато што се против Русије води економски рат до њеног потпуног уништења.

        Ако смо се током криза 1998. и 2008. године суочавали са неповољном спољном конјунктуром, онда се сада суочавамо са усмереном политиком дављења руске привреде. 

        Нагли пад цене нафте поткопава и, за Американце толико важну, производњу нафте из шкриљаца. Али, баш брига Вашингтон за то. Они остварују политички задатак, рекао бих, параноидног карактера - њима треба свргавање Путина. 

        Ако се већ суочавамо са ратом против Русије, онда су безусловно потребни инструменти.

        Зато Путинова теза о преласку на „ручно управљање“ економијом има ванредно адекватан и позитиван смисао. 

        Ако нас већ гуше рукама, онда рукама треба и да се бранимо, а не да машемо невидљивом руком тржишта.

        Превео: Горан ШИМПРАГА