Америка потчињава све земље Европске уније једном курсу, а саму ЕУ – себи

„FOREIGN AFFAIRS”: „ДЕЛОВАЊЕ РУСИЈЕ У УКРАЈИНИ СВЕДОЧИ ДА КРЕМЉ НИЈЕ ЗАИНТЕРЕСОВАН ЗА ПАРТНЕРСТВО СА ЕВРОПОМ”

• Европа већ одавно није самосталан играч.  Европа се уверила да је то Русија већ веома добро схватила
• Русија зато мора да се суочава са монолитом у лику Запада и поводом тога не треба да има никакве илузије
• Шта Француска може да уради? Када је Никола Саркози 2008. године иступио у улози „миротворца”, Немачка је била на његовој страни, а притисак САД и није био превише јак. Сада су Оландове руке практично везане. Какво год било Оландово лично мишљење – западни фронт неће дозволити никаква попуштања у корист Француске
• Има ли смисла трошити снаге на то да се направи раскол унутар Запада? Наравно да има. Међутим, Москва при том треба да има на уму да – водећи преговоре са појединим западним државама – може тек мало прикочити њихов заједнички притисак на Русију који се појачава. Ништа више од тога       

         Пише: Светлана ЛУРЈЕ

         ГОДИНА 2014. била је гранична за спољну политику Русије.

         Променио се и наставља да се мења сам амбијент геополитичког простора Русије. Из њега је већ испала компонента од централног значаја – нестаје Европа.

         Многолика и шаролика Европа одлази у прошлост.

         Индикативна је ова изјава председника владе Финске Александра Стуба:

         „Финска не може више да има посебну политику према Русији у њеном традиционалном смислу. Међу нама више не може да постоји билатерална веза за коју ништа друго нема значај. Сада нашу спољну политику, као и политику безбедности опредељује политика Европске уније. У овом моменту то је главно”.

         Судбоносне промене осећају и сами Европљани, нарочито они међу њима који имају најфинији „њух”. Ево шта је написао чешки „Reflex”:

         „Независно од личних симпатија полемичара, већина експерата и новинара априорно полази од тога да ће се све – када се прашина спусти – вратити на своје место и да ће опет бити „business as usual”. Трвења међу САД и Русијом вероватно ће потрајати нешто дуже, а Европа је због свог географског положаја напросто осуђена на сарадњу са источним џином. Ипак, све може бити и друкчије јер је 2014. за Европу била својеврстан Рубикон прелазак преко којег искључује могућност повратка у старо стање”.

         Исти лист сматра да су промене последица тога што се Немачка претворила у јединог и неспорног лидера Европске уније.

         Међутим, други чешки лист – „Czech Free Press” – сматра да се Европа претвара у америчког вазала који има „љубазну заштиту” Сједињених Држава.

         Јединства поводом украјинске кризе унутар ЕУ нема. Немачка, Пољска, Шведска и балтичке земље непријатељски су расположене према Русији. Мађарска, Чешка и Словачка су суздржаније и сматрају санцкије уведене против Русије контрапродуктивним. Али, пошто су чланице ЕУ – принуђене су да се мире са заједничким курсом.

         Италија и Француска желе дипломатску деескалацију у односима између Русије и Запада. Само, обе теже да по сваку цену избегну раскол унутар Европске уније и зато се такође потчињавају спољном диктату.

         Америка делује усмерено, стрпљиво и устрајно ради на ономе што је наумила.

         „У процесу доношења санкција против Русије изузетно је важна наша способност да делујемо синхронизовано са Европом. Неки у Конгресу позивају да идемо даље од Европе. Сматрам да би то било контрапродуктивно. Путин може постићи успех само ако унесе раскол у наше трансатлантске односе. Уколико почнемо да примећујемо да се Европа удаљава од САД – то ће за њега бити стратешка победа... Зато имам намеру да то спречим. А да бисмо то осујетили – неопходно је да узимамо у обзир реалне економске последице санкција по Европу...”

         Америка преко овога ради на потчињавању сваке од земаља Европске уније њеној јединственој линији, а саме ЕУ – себи, то јест Сједињеним Државама. Тако се европске земље дефакто лишавају суверенитета.

         Покушаји Француске да води самосталну линију у игри око Украјине није донела ништа, мада је већина политичара те земље подржала курс на вођење независне спољне политике.

         „Ја сам неколико месеци инсистирао на томе. Француска у питањима која се тичу веза између Европе и Русије мора говорити својим сопствнеим, независним гласом” – изјавио је бивши премијер те земље Франсоа Фијон. Рекао је то након децембарске посете Москве Франсоа Оланда којије тада покушао да наступи у улози посредника између Русије и Европе поводом украјинске кризе.

         Лист „Le Monde”, написавши да је дипломатска припрема тог сусрета била дуга, нагласио је да се у изјавама које Јелисејска палата објављује поводом Украјине Крим више не помиње. Упркос томе, Француска је направила самостални корак – у месту.

         А и шта Француска може? Када је Никола Саркози 2008. године иступио у улози „миротворца”, Немачка је била на његовој страни, а притисак САД и није био превише јак. Сада су Оландове руке практично везане. Простор за иницијативе и даље је мизеран.

         Француска, чак и ако стварно тражи компромис, ипак остаје усамљена јер јој не дозвољавају да прави компромисе на своју руку. Хтела не хтела, мора да се мири са притиском својих западних савезника. Какво год било Оландово лично мишљење – западни фронт неће дозволити никаква попуштања у корист Француске.

         Француска је најбољи пример за то да европске иницијативе не пролазе. Русија зато мора да се суочава са монолитом у лику Запада и поводом тога не треба да има никакве илузије.

         Има ли смисла трошити снаге на то да се направи раскол унутар Запада? Наравно да има. Међутим, при том треба имати на уму да – водећи преговоре са појединим западним државама – можемо тек мало прикочити њихов заједнички притисак на Русију који се појачава. Ништа више од тога.

         Русија стога треба да полази од сопствених могућности да убедљиво парира и да рачуна засад само на сопствене снаге, а не да се озбиљно уплиће у унутаревропске „игре”.

         Европа већ одавно није самосталан играч.

         И Европа се уверила да је то Русија већ веома добро схватила.

         Како је објавио „Foreign Affairs”, „деловање Русије у Украјини сведочи о томе да Кремљ више није заинтересован за партнерство са Европом”.

         Морамо се усредсредити и скупљати снаге за свој одговор (Европи) – полазећи од мисије коју Русија започиње након што је проглашено да Крим за њу има сакралну вредност за сва времена.

         Председник Путин је указао да је исходиште наше вере на Криму и да то одређује нашу улогу и место Русије у свету.