Међу борцима за Новоросију нема никога ко је плакао за Јељцином или на грудима носи Џобса

ОНИ СУ МЕЂУ „СЛОБОДНИМ“ ОДРАСЛИМ ПОСЛЕ НЕСТАНКА СССР ИЗРОДИ,

АЛИ ТИМ „ИЗРОДИМА“ НЕКА ЈЕ - СЛАВА

• За покољење које је одрасло у Совјетском Савезу и победило фашизам - говорило се да је то „покољење робова“. Тврдило се и да су их зли духови васпитавали својим ђаволством. Говорило се и да су ти „робови“ живели у атмосфери страха и да су се бојали да гледају навише
• Али, робови не добијају ратове. Зли дуси не побеђују ни у Отаџбинском рату ни у Светом рату, а и не ослобађају оне који су слободни (Европу)
• Било је (у СССР) и оних који су мрзели сву совјетску нечист и бежали у унутрашњу емиграцију или прелазили на страну нациста, чак и цртали себи кукасте крстове по грудима. Само, то су били изроди. А те изроде нека је - срамота

Пише: Захар ПРИЛЕПИН, руски писац

        ГОДИНЕ 1941. пошло је у борбу против фашизма и победило у тој борби покољење које је одрасло при Совјетској власти. То покољење није знало „Русију коју смо изгубили“, чак ни у цркву није ишло.

        Одрасло је гледајући у портрете Маркса, Лењина и Стаљина. А победило је у најстрашнијем светском рату.

        Сада за то покољење говоре да су га чинили „робови“ и још којешта томе слично. Тврде да су их зли духови васпитавали својим ђаволством. Говоре и да су „робови“ живели у атмосфери страха и да су се бојали да гледају навише.

        Али, робови не добијају ратове. Зли дуси не побеђују ни у Отаџбинском рату ни у Светом рату, не побеђују ни „захваљујући нечему“, ни „упркос свему“.

        Робови не говоре наизуст стихове (Константина) Симонова и не читају уводнике (Иље) Еренбурга и не певају „Ех, путеви...“ - робовима ништа од тога није потребно, они немају осећање Отаџбине.

        Робови поготово не могу да ослобађају слободне људе. А слободни људи су у то време живели, као што знамо, у Европи, или у њеном већем делу.

        Нешто се у овоме не слаже. А и неће се никада сложити.

        Да, били су (у СССР) и они који су мрзели сву совјетску нечист и бежали у унутрашњу емиграцију или прелазили на страну нациста, чак и цртали себи кукасте крстове по грудима.

        Само, то су били изроди. А те изроде нека је - срамота.

        Сада погледајмо покољење „слободних“ које не зна за Совјетску власт јер је одрасло гледајући портрете Стива Џобса, Ксеније Собчак (тв-новинарка и глумица, један од лидера проамеричке опозиције) и Бориса Николајевича (Јељцина).

        Они су - слободни. Они су без „кметске свести“. Али, лишени су истовремено и осећања Отаџбине, такође.

        Они нису отровани „отровима комунизма“ и осталог проклетог колективизма.

        Кога би они могли ослободити, кад би?..

        Да, кога уопште?!

        Али не, сада видимо да у том покољењу има и слободних и дивљих - оних који, примера ради, помажу Новоросији.

        Сумњам, међутим, да међу борцима (у Новоросији) постоји и један једини читалац SNC или ико ко је после смрти Јељцина заплакао.

        Нема такође ни једног борца (за Новоросију) који на грудима носи портрет Стива Џобса.

        Једноставно речено:  они су изроди унутар свог покољења.

        А тим изродима - слава.