Путин позвао западне лидере на договор о светским правилима игре

РУСКИ ПРЕДСЕДНИК АПЕЛОВАО ДА СЕ УРАДИ ОНО ШТО НИСУ ГОРБАЧОВ И БУШ, А ЗА ЊИМА - НИ ЈЕЉЦИН И КЛИНТОН

• Путин је на завршној седници Валдајског форума указао да сви проблеми савременог светског поретка имају корен управо у трагичној епизоди светске историје када је историјску сцену фактички добровољно напустио њен водећи играч – Совјетски Савез
• Да ли се наш свет много разликује од орвеловског Великог брата у виду НСА или других специјалних служби које знају све о сваком човеку, укључујући и немачког канцелара, а обични грађани западне цивилизације нису у стању ни да схвате у рат са каквим противником их шаље чак не њихова Домовина већ непосредно трансатлантски Велики брат
• Путинов говор је показао да је главна предност Америке у „неодољивој привлачности” њене безграничне силе, при том силе коју не обуздавају никаква правила, силе безграничне и некажњиве. То је сила која се и не труди да за оно што ради нађе оправдање... У суштини, Американцима се супротставља само Путинова Русија која се не боји да говори истину и да позива на поштовање међународних норми...
• Смешно је да се Американци уздају у смену режима у Москви, док њен лидер има преко 80 одсто подршке, а и очекивати да ће се у Вашингтону појавити после 2016. године нека администрација која би Русији била наклоњенија

         Пише: Борис МЕЖУЈЕВ, политиколог и новинар

         РЕЧ председника Русије Владимира Путина на завршном заседању Валдајског форума, заједно са његовим одговорима на питања која су потом уследила, сведочанство је значајних и великих промена „међународне климе”.

         За разлику од прошле године, Путин се сада морао вратити самом изворишту наших разилажења са Западом – моменту окончања Хладног рата и распаду биполарног система глобалног устројства света.

         Указао је да сви проблеми савременог светског поретка имају корен управо у тој трагичној епизоди светске историје када је историјску сцену фактички добровољно напустио њен водећи играч – Совјетски Савез.

         Присећам се како је мислећа мањина унутар наше интелектуалне класе – већ 1989, у време када је цело прогресивано човечанство аплаудирало паду Берлинског зида и распаду Варшавског блока – постављала питање: да ли ће одсад у свету, са само једним центром силе, бити више или мање слободе

         Авај, у тим треницима је и сама сумња да свет без СССР неће бити слободнији паметног скептика одмах претварала у реакционара.  А Путинов говор у Валдајском клубу је само упечатљиво потврдио сва наша тадашња подозрења: да је свет – после смрти СССР и успостављања америчке хегемоније – фактички напустила слобода.

         Наравно, данашњи Запад споља мало личи на свет који је Џорџ Орвел описао у роману «1984». Пре ће бити да се прогресивно човечанство креће према другој антиутопији – оној коју је Олодс Хаксли описао у роману „Предивни нови свет”, а још верније Ентони Берџес у „Полуделим семенкама”.

         Па ипак, да ли се наш свет тако много разликује од орвеловског Великог брата у виду НСА или других специјалних служби које знају све о сваком човеку, укључујући и немачког канцелара, а обични грађани западне цивилизације нису у стању ни да схвате у рат са каквим противником их шаље чак не њихова Домовина већ непосредно трансатлантски Велики брат.

         Путин постао лидер руске државе 2000. године. У то време је изгледало да континентална Европа у стању да стекне властити глас који би се разликовао од америчког. Бомбардовање Ирака у децембру 1998. године категорички није подржала Француска, а потом су Француска и Немачка, уз подршку Белгије, рекле одлучно „не” одлуци администрације Џорџа Буша да изведе војну интервенцију против Ирака 2003. године, а Европу су буквално потресали антиамерички протести. При том су званичници тражили то кажњавање бунтовне Француске, то фронди „старе Европе” супротстављале лојалну „нову” насталу на рушевинама социјалистичког блока.

         Међутим, сада посматрамо како је практично цела Европа – у свом супротстављању Русији – постала безмало сасвим „нова”, са мало наде да ће се у тој „обновљеној” Европи пробудити тежња ка независности.

         Путин је у Валдајском клубу испричао како је разговарао са бившим шефом једне од европских земаља који му је признао да у њој и начелника генералштаба, а и министра одбране, именују после усаглашавања са амбасадором САД. Упитан да ли је та понижавајућа зависност условљена економским факторима – тај руководилац је рекао да није и да је обим америчких инвестиција у његовој држави минималан. Тада је Путин поставио питање – а чиме онда?Али, није добио никакав схватљив одговор.

         Путинов говор је показао да је главна предност Америке у „неодољивој привлачности” њене безграничне силе, при том силе коју не обуздавају никаква правила, силе безграничне и некажњиве. То је сила која се и не труди да за оно што ради нађе оправдање...

         У суштини, Американцима се супротставља само Путинова Русија која се не боји да говори истину и да позива на поштовање међународних норми...

         Тешко је поверовати да министар одбране САД Чак Хејгел не зна да се Русија не примиче територији НАТО, већ да је управо НАТО постепено „гутао” неутралну зону која је нашу земљу делила од Севеноатлантског блока. Очигледно је било да је Хејгел – када је то изговарао – био под утиском да је Русија некакав цивилизацијски Мордор који надире према Средишњим земљама.

         Путин је вероватно први који је одлучио да наступи не са толико снажним уметничким ликом – са руским медведом који се не буди одмах у свом брлогу да би се супротставио ономе који га узнемирава, али се дрски смутљивац, ако се ипак пробуди, ипак не проведе добро.

         Наравно, уваженом интелектуалцу више прија да себе не упоређује са разљућеним медведом, са „господаром тајге”, већ сународником Чајковског, Толстоја и Набокова, али наш крокодил, који је прогутао „украдено сунашце”,    није сентименталан, већ је – као и у бајци Чуковског – спреман да прогута и Месец, и Украјину, и Арктик...

         Проблем је у томе што се наше земље (Русија и САД) - за разлику од ликова из наших бајки – не могу суочити у поштеној тучи. А смешно је уздати се у смену режима у Москви, док њен лидер има преко 80 одсто подршке, као и очекивати да ће се у Вашингтону појавити после 2016. године нека администрација која би нама била наклоњенија.

         Зато закључак може бити само један и њега је изговорио руски лидер: треба се договарати и утврдити заједничка правила игре.

         То нису учинили Горбачов и Буш, а за њима – ни Јељцин и Клинтон.

         Последњих 25 година су прошле практично упразно што се тиче светског поретка.

         „Живи још и четврт века, све ће бити исто, излаза нема” – писао је један руски песник. Упркос овим не баш оптимистичким стиховима, треба још једном позвати западне лидере на договор о „правилима игре”.

         Да нам на крају новог историјског тунела не би светлила „бесмислена и суморна светлост” већ перспектива мирне коегзистенције – без преврата којима се диригује извана и војних интервенција.