Оно што је Шпански грађански рат био за комунисте - Украјински може бити за неонацисте

НЕОНАЦИЗАМ НАСТУПА - ЗА КОНТИНЕНТАЛНУ ЕВРОПУ СЕ ВЕЋ ПОСТАВЉА ПИТАЊЕ: ШТА ПО ЗАВРШЕТКУ УКРАЈИНСКОГ РАТА?

• Без спољне подршке би украјински Десни сектор и Свобода остали само маргиналне организације, ограниченог утицаја и без учешћа у главним токовима украјинске политике. Али, за „атлантистичке” центре политичке и финансијске моћи, они могу послужити као корисно средство
• Циљ оправдава средства, а циљ је ослабити Русију, између осталог и отварањем „украјинског питања”
• Најновијим документом америчког Конгреса Russian Agresion Prevention Act 2014 се потврђује да ће Украјина остати приоритетно питање за САД и у периоду 2015-2017. а између редова је назначено и да ће се посебна пажња посветити војном решавању кризе 
• Издвојена су велика средства за те намене (10 до 30 милијарди долара за разне програме), а у цео план треба да буду укључене поред европских чланица НАТО-а и остале европске земље (међу њима наравно и Србија)
• За „атлантисте” украјински неонацисти представљају само средство за борбу против Путинове Русије. Исто као што је и немачки нацизам требало да послужи за конфронтацију против Стаљиновог Совјеског савеза

         Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ, Фонд стратешке културе

         ДУГО су колеге из западних земаља само одмахивале руком и поручивале: то је претеривање!

         Изгледа да су се превасходно ослањале на извештаје западних медија о догађањима у Украјини. Е сада, да се нешто слично дешавало у Србији, сасвим би другачија реакција западних медија била. Али, да се вратимо на Украјину: камо среће да је све било претеривање.

         Да се реаговало на време, данас би стање било другачије.

         Неонацистички покрет јача и само је питање времена када ће се Европа суочити са последицама овог процеса и изван граница Украјине. Врло лако се може десити да после предстојећих парламентарних избора, у циљу одржавања источноукрајинског фронта у условима политичко-социјалне дестабилизације, кијевска власт потпуно отвори границу за долазак разних неонацистичких групица и појединаца из целог света у земљу.

         Поједине процене говоре и да је овај процес већ почео са прикључивањем добровољаца кијевским снагама претходних месеци, мада их треба узети са резервом. Претежно се радило о плаћеницима, а у мањим групама су долазили они који имају везу са Десним сектором, Националним стројем и сличним организацијама.

         Није ово поређење сасвим на месту, а није ни извесно да ће се десити, али треба бити опрезан: оно што је Шпански грађански рат био за комунисте, Украјински рат може представљати за неонацисте. Као што је на почетку текста упозорено: није се на време реаговало и сада су средства за спречавање оваквог развоја ситуације ограничена.

         У излагању на међународној научној конференцији „Седамдесет година од ослобођења Београда: борба против нацизма 1944-2014” у организацији московског Фонда стратешке културе и београдског Факултета за дипломатију и безбедност, Валентин Катасонов је подсетио на оно што су деца у Украјини учила током претходне две деценије.

         Толстој је још давно писао: „не треба се бојати незнања, треба се бојати лажног знања”. Катасонов је указао на то како су се школски програми мењали, како се формирао некритички однос према нацизму и нацистичкој прошлости дела украјинског друштва, како су злочинци проглашавани жртвама, а њихови злочини херојским делима. Логичан производ таквог процеса јесте идеолошки дискурс Андреја Билецког, команданта батаљона „Азов”, који уместо извлачења поука и понављања страшних прича о судбини малоруских Ашкеназа, објашњава британским новинарима да „историјска мисија наше (украјинске, прим. аут.) нације у овом, критичном, тренутку, јесте да беле расе света поведу коначну битку за сопствени опстанак. То је битка против семитски вођене ниже расе”.

         Билецки употребљава немачки појам Untermenschen, који се у јужнословенским језицима преводи на неколико начина (у овом чланку је преведен као „нижа раса”), али је суштина иста без обзира на превод.

         Постоје једни - виши, и они други - нижи.

         Појам Untermenschen посебно добија на значају током разраде нацистичког Generalplan Ost-а, чији један део је и такозвани „Велики план” (Grosse Planung), који се односио на акције које су требало да се спроводе по завршетку рата у периоду од тридесет година.

         У овом „Великом плану” се констатује да од 45 милиона становника средње и источне Европе који нису Немци, чак 31 милион је „расно неподобан”. То су Untermensch, чиме се означавају „подљуди”, „људи ниже вредности” у које спадају сви Јевреји, четири петине Пољака, три четвртине украјинских Малоруса, две трећине Белоруса, док преосталих 14 милиона могу да остану у оквиру Немачке, али да служе као јефтина радна снага.

         На новоуспостављени „животни простор” би заједно са Немцима били пресељавани и Чеси и Летонци, на пример, што би у новом окружењу убрзало њихову германизацију.

         Био је то почетак стварања амбијента у којем се као сасвим нормална ствар разматрају планови о ликвидацији, депортовању или асимилацији десетина милиона људи!

         Оно што Билецки и његови истомишљеници не знају или намерно превиђају, јесте да су у категорију „подљуди”, поред Јевреја и Рома, сврставани и Словени.

         Иначе, званични симбол батаљона „Азов” је такозвана „вучија кука” (Wolfsangel), нацистичко знамење из тридесетих година ХХ века, а припадници овог одреда се често оките и „свастикама” и „СС рунама”.

         Иако у нешто блажој форми, стање се не разликује ни у батаљонима „Дњипро” и „Донбас”, који користе сличну идеолошко-политичку мотивациону матрицу.

         Позадинску подршку пружа им неколико политичких организација, попут „Свободе” и Десног сектора” (на овом таласу јаше и политичка звезда у успону - Олег Љашко), које често демантују да се ради о неонацизму, већ подвлаче да је реч „само” о украјинском национализму. Како изгледају те невојне „украјинске националистичке акције” илустративно се може приказати на примеру народног посланика Ирине Фарион и њене посете предшколској установи (може се погледати на: http://www.youtube.com/watch?v=w3R3pMtL3eo ).

         Како само делује када се петогодишњој девојчици објашњава да се мора звати Оленка, јер ако је Алена - треба да се пресели у Москву!?

         Тезе о украјинској „чистокрвности” нису ништа друго до лоше прерађене коцепције од пре осам деценија. Пратећа симболика је такође преузета из истог времена.

         Надградња на све ово је постепено конструисање тезе од стране појединих украјинских (квази)историчара да је разлика између Украјинаца и Руса „генетска”. Тобоже, Украјинци су „чисти” словенски, самим тим и „европски” народ, док су Руси амалгам словенских, татарских и монголских племена.

         На већ поменутом научном скупу је проф. др Мирјана Ковачевић упозорила на злоупотребљавање медија и стварање „прихватљивих медијских образаца” који се темеље на неистинама, закључивши цитатом да се „тамо где нема моралне хигијене ствара нацизам”.

         Свакако, до својеврсног узлета нацизма не би ни дошло у Украјини да није било спољне подршке. Десни сектор и Свобода би остали само маргиналне организације, ограниченог утицаја и без учешћа у главним токовима украјинске политике. Међутим, посматрано са становишта „атлантистичких” центара политичке и финансијске моћи, они могу послужити као корисно средство.

         Циљ оправдава средства, а циљ је ослабити Русију, између осталог и отварањем „украјинског питања”.

         Најновијим документом америчког Конгреса Russian Agresion Prevention Act 2014 се потврђује да ће Украјина остати приоритетно питање за САД и у периоду 2015-2017. а између редова је назначено и да ће се посебна пажња посветити војном решавању кризе. Издвојена су велика средства за те намене (10 до 30 милијарди долара за разне програме), а у цео план треба да буду укључене поред европских чланица НАТО-а и остале европске земље (међу њима наравно и Србија).

         Ово је, иначе, логичан корак после одлука донетих на Самиту НАТО у Велсу. Један од канала за даљи рад ће сасвим сигурно бити и наставак обуке и наоружавања паравојних формација попут батаљона Азов, Дњипро и Донбас.

         За „атлантисте” заправо, украјински неонацисти представљају само средство за борбу против Путинове Русије. Исто као што је и немачки нацизам требало да послужи за конфронтацију против Стаљиновог Совјеског савеза.

         Опасност за континенталну Европу је у томе што се поставља питање: шта по завршетку украјинског рата?

         Без обзира на исход, остаје отворено питање „васкрслог” неонацизма и његовог даљег ширења. Због тога би се овим питањем морали почети бавити одмах.

         За годину дана, можда ће већ бити касно.

         http://srb.fondsk.ru/news/2014/10/25/nacizam-2.0-ukraiina-2014..html