У Русији има захвалних Чаку Хејгелу што је њихову земљу назвао „ревизионистичком”

РУСКА ФЕДЕРАЦИЈА ВИШЕ НЕ ЖЕЛИ ДА БУДЕ „БЕНЗИНСКА ПУМПА” ЗА КОЈУ ЈУ ЈЕ ПРОГЛАСИО АМЕРИЧКИ СЕНАТОР ЏОН МЕКЕЈН

• Москва ревидира резултате хладног рата. Нису Американци и њихови пријатељи Русима бадава повремено поручивали у УН: изгубили сте, па онда се и понашајте мало тише
• У извесном смислу кримски случај, контра-санкције и заокрет према Истоку – први су резултати ревизије положаја у којем се Русија нашла после хладног рата
• Русија која добровољно живи по шаблону „нафта у замену за храну” (а такође и за задовољства за елиту) – то је био онај исход хладног рата који се Западу највише допадао - чак и више од сумњивих користи од проширења ЕУ и НАТО 
• „Епоха ревизије” – није лош назив за период руске историје после Крима. Борбен је и охрабрује. Можда ћемо Чаку Хегјелу још рећи и хвала за сугестију

         Пише: Игор КАРАУЛОВ, песник и преводилац

         АМЕРИЧКЕ оружане снаге „мораће да имају посла са ревизионистичком Русијом, која се са њеном савременом и борбено способном армијом налази на прагу НАТО”.

         Ово је изговорио Чак Хејгел, војни министар САД.

         Није Хегјел први који је нашу земљу назвао „ревизионистичком”, али је нескривена претња примене силе, која се чула са тако високог нивоа америчке државне хијерархије, као фотографски блиц муњевито осветлила тај епитет. Изгледа да у западном политичком речнику тај епитет неће бити привремен.

         Зар је већ нађена реч?

         У ствари, ако су опет одлучили да од Русије створе лик непријатеља, грех је не дати јој неку константну ознаку.

         Држава-отпадник без етикете изгледа недовољно демонски, сем тога треба једном речју објаснити локалној публици „шта нам се код њих не допада”. Рецимо, Корејска народно-демократска република је  - комунистичка, Иран је – исламски, а Русија – каква је? Нека буде „ревизионистичка”,  то делује на тв-гледаоце.

         Пошто ћемо већ дуго ићи са тим надимком треба да дефинишемо како да се према томе односимо. Да ли поносно да носимо звање ревизиониста или, обрнуто, да ћутке спуштамо поглед при помену тог имена?

         У Совјетском Савезу ревизионистима су називали оне који се нису слагали са линијом партије у тумачењу наслеђа класика марксизма. Историчари ревизионистима називају научнике који су доводили у питање признате чињенице из прошлости, на пример, околности последњег светског рата. Уопште, ревизиониста је онај ко настоји да нешто ревидира.

         А шта Русија жели да ревидира?

         Кажу - резултате хладног рата. Нису Американци и њихови пријатељи нама бадава повремено поручивали у УН: тобоже, изгубили сте, па онда се и понашајте мало тише.

         Али, где су документа која би прогласила крај хладног рата и формулисала његов исход?Да ли је он имао свој Версај и Потсдам?

         Ништа од тога није било. Постоји Беловешки споразум (о распуштању СССР), али га САД нису потписале и он се теоретски може раскинути без њиховог одобрења. То је у суштини унутрашња ствар Источних Словена.

         Сем тога, као што није тешко приметити, онај status quo у источном делу Европе, који је, наводно, тако драгоцен за САД, много се разликује од положаја у тренутку распада СССР и распуштања Варшавског пакта. Ко га је ревидирао и подвргнуо ревизији? Нећемо прстом показивати, иако су то биле управо Сједињене Државе.

         Повлачење Русије из региона, САД су својевремено на чудан начин схватиле као сигнал за сопствену офанзиву и следеће две деценије строго су следиле принцип дворске служинчади познат као „ваздух је заједнички”. Али, када је не баш ароматични амерички „шипак” стигао до Кијева, показало се да Русија одбија да ваздух сматра заједничким.

         То је било изненађење!

         Одмах смо постали „ревизионисти”.

         Дакле, можемо ли рећи Чаку Хејгелу „од таквог и чујемо” и да се на томе смиримо? Не баш.

         Идеја ревизије резултата хладног рата – занимљива је и корисна. Требало би ми да је схватимо како треба. Само, ревизија пре свега мора да се усмери унутар земље, а не напоље.

         Заправо, таква ревизија већ траје – можда споро, не сасвим свесно и не увек доследно.

         У извесном смислу и наш кримски случај и контра-санкције и заокрет према Истоку – први су резултати ревизије оног положаја у којем се наша земља нашла после хладног рата.

         Својевремено је амерички сенатор Џон Мекејн назвао Русију бензинском пумпом. Ни то нећемо избегавати.

         Речи о „нафтном наркоманском шприцу” којег би се требало ослободити појавиле су се још у Јељциновим говорима. Од тада ми не само да се нисмо „скидали” са те „игле”, него смо се понекад  том околношћу чак и кочоперили.

         Пре наше очараности „ревизионизмом”, време је да наша земља уђе у клуб анонимних бензинских пумпи. „Име ми је Руска Федерација, имам 23 године и ја сам пумпна станица”.

         Треба рећи да је Русија која добровољно живи по шаблону „нафта у замену за храну” (а такође и за задовољства за елиту) – била онај исход хладног рата који се Западу највише допадао, допадао чак и више од сумњивих користи од проширења ЕУ и НАТО. 

         Да би се ревидирао тај исход - може да се претрпи много тога, рачунајући и назив ревизионисте.

         Али, ако будемо морали да сами више производимо и да се мање ослањамо на куповну моћ угљоводоника, онда ће се ревизија неминовно дотаћи и уређења друштва.

         Када је у часопису Tatler одјекнуо чланак Марије Бајбакове о томе како правилно да се управља кућном послугом, многи су били у недоумици: откуд сад те вруће дискусије, чланак је обичан за просечан  гланц-часопис?

         Помислио сам: ствар је у томе што се тај чланак изразито не слаже са духом садашњег тренутка. Друштво схвата: послуга је, можда, неком и потребна и у извесном броју, али баш сада је најнеповољније време да се повећава бројно стање портира, кочијаша и домаћица.

         Прошло је оно време кад су здрави мушкарци у гомилама хрлили у чуваре, а учитељица сматрала срећом да се запосли као спремачица. Сада треба што је могуће више људи вратити у производни рад – иначе, каква наша реиндустријализација?

         То се односи и на „креативну класу” која се прекомерно разрасла око великог новца од продаје сировина.

         Разуме се, нећемо проћи ни без ревизије у директном рачуноводственом значењу, без ревизије расхода неких великих корпорација, који очигледно нису увек били рационални.

         Наравно, и у позитивном смислу те речи, ревизионистичком државном курсу потребна је подршка изван бирократије и живо учешће грађана које је знатно ослабило у време „благостања од сировина”.

         „Епоха ревизије” – није лош назив за период наше историје после Крима. Борбен је и охрабрује. Можда ћемо Чаку Хегјелу још рећи и хвала за сугестију.

         Превела

         Ксенија Трајковић