У парирању Западу за Русију излаз може бити и – капиталистички „СССР-2”

ЗАПАД БИ УВЕО САНКЦИЈЕ РУСИЈИ И ДА НИЈЕ БИЛО НИ КРИМА НИ РАТА У УКРАЈИНИ

• Да није било Крима, исту технологију би тестирали под неким другим околностима. Ако би им експеримент успео – озбиљан геостратешки опонент постао би мекши и податнији, а при најповољнијем исходу – нашао би се напросто потпуно под контролом
• Први излаз подразумева да се Русија глобализацији уопште не супротставља. Напротив: да се повуче, помири са Западом, удене некако у глобалну економију, потпуно отвори своје тржиште и „живи као људи”
• Други излаз би се условно могао назвати „СССР-2”. Реч је о државно-капиталистичком систему који би био максимално мобилизациони, са вертикално интегрисаном економијом, реиндустријализацијом одозго, заштитом унутрашњег тржишта и домаћих произвођача  
• Тај модел би, са „ручним управљањем”, обезбедио замену увоза бар на нивоу 60-70 одсто. Све остало могло би се купити у Индији, Бразилу или Вијетнаму
• Мораће да се доносе тешке и сложене економске одлуке.Али, ми смо све то већ једном пробали, зар не?

         Пише: Дмитриј ДРОБЊИЦКИЈ, писац (Москва)

         КАД се гледа на списак санкција које су Русији увеле САД и Европска унија, заједно са земљама које су им се придружиле, човек и нехотице почне да мисли да би цео комплекс тих антируских економских мера пре или касније био активиран чак и да није било присаједињења Крима и кризе на југоистоку Украјине.

         Превише је згодно за примену таквих ограничавајућих и забрањујућих мера устројена економија савремене Русије.

         Запад није морао да прави спискове са стотинама хиљада предузећа и милионима имена. Није морао да се бави дугим и компликованим истраживањима да би напипао болне тачке наше економије. Све им је било на длану.

         Неколико десетина компанија, неколико десетина имена, неколико банкарских „производа” и финансијских инструмената. Све у 3-5 гране економије.

         То је било довољно да се курс наше националне валуте нагло снизи, да порасту цене, да компаније од којих зависи државни буџет почну да губе дах због недостатка обртних средстава. Довољно да почне и врење у неким елитним круговима.

         Да није било Крима, исту технологију би тестирали под неким другим околностима. Ако им експеримент успе – озбиљан геостратешки опонент постаће мекши и податнији, а при најповољнијем исходу – наћи ће се напросто потпуно под контролом.

         Западне банке и мултинационалне компаније пристале су да учествују у овој комбинацији глобалне политичке елите зато што потенцијални добици вишеструко премашују губитке од придржавања санкција. Русија је исувише велика територија, са исувише богатим ресурсима, а и исувише велико тржиште – да би просто тако одустали од покушаја.                 

         То је једна од последица глобализације. На једну издвојену економију може се утицати веома ефикасно. На увећану и једноставну економију – чак веома просто.

         Како се супротставити овом безмало беспрекорном механизму?

         Могло се играти на противречностима међу главним играчима глобалног тржишта. Међутим, Русија је тај ресурс у овом тренутку већ практично потпуно исцрпила. Показало се да је Запад све до данас способан да делује прилично солидарно.

         Наде у различите алтернативне спољноекономске алијансе (рецимо, у оквирима БРИКС) – такође нису велике, пре свега зато што земље које нису подржале санкције против Русије саме на различите начине „улазе” у глобалну економију и имају тесне везе са земљама које су нам санкције увеле.

         За принципијелно решавање проблема стоје нам на располагању два модела.

         Први модел подразумева да се Русија глобализацији уопште не супротставља. Напротив: да се повуче, помири са Западом, удене некако у глобалну економију, потпуно отвори своје тржиште и „живи као људи”. Све у нади да ће наш национални суверенитет и природна богатства заштити не само стратешке нуклеарне снаге, него и иновациони производи који ће Русији омогућити да заузме пристојно место у међународној подели рада.

         Други модел би се условно могао назвати „СССР-2”. Наравно, реч је о државно-капиталистичком систему који би био максимално мобилизациони, са вертикално интегрисаном економијом, реиндустријализацијом одозго, заштитом унутрашњег тржишта и домаћих произвођача. Претпоставка је да би тај модел, са „ручним управљањем”, обезбедио замену увоза бар на нивоу 60-70 одсто. Све остало може се купити у Индији, Бразилу или Вијетнаму.

         А може се, наравно, уопште ништа и не чинити. Могло би се напросто све потребно куповати у Индији, Бразилу и Вијетнаму, али у том случају не би било јасно како и чиме затворити бреше у високотехнолошким гранама (на пример, у случају космоса и војне индустрије) и како обезбеђивати лојалност елита које су рачунале да ће имати приступ најбољим кућама Лондона, Париза и Њујорка, а сада им се предлажу Њу Делхи, Рио и Ханој...

         Све ово значи: или предаја или back into USSR. Другим речима: или у раље мултинационалним корпорацијама (са малом надом на неку своју креативност) или назад у командну економију. Или-или.

         Да је Иран после своје исламске револуције полазио од тога „или-или” – не би издржао ни пет година.

         Одмах по завршетку рата са Ираком, у Ирану је почела широка приватизација. Нафта и гас су остали у рукама државе, атомски програм води директно Корпус чувара исламске револуције, али је чак и у почетном тексту устава Исламске Републике било прописано да лака и прехрамбена индустрија, грађевинарство, пољопривреда и услуге морају бити у приватној својини.

         Иран је 2004. године устав изменио и почела је нова приватизација, са привлачењем инвестиција – пре свега у машиноградњу и производњу алатних машина.

         Држава је поступно смањивала своје учешће у економији и усредсређивала се на оно чиме и треба да се бави: на инфраструктуру, безбедност, контролу поштовања закона, а делимично и на – образовање и медицину.

         И, шта се догодило? Бруто производ и обим индустријске производње у Ирану незаустављиво расту, зависност земље од извоза нафте и гаса се смањује, а унутрашње тржиште развија. Разуме се, животни стандард у Ирану је знатно нижи од европског али је величина иранске економије према неким подацима, већ већи него турске економије.

         Да подсетим: све се ово догађало у условима сурових санкција!

         Плод свега било је и то што се у Ирану појавио моћан слој лојалне националне буржоазије. Дакако, сваки власник фабрике персијских тепиха већ је, по дефиницији, учесник глобалне економије, али је он притом и – свој, локални човек.               

         Неко ће приговорити да Иран сама његова затвореност спасава од разорног дејства глобализације, али Иран не тргује само са Кином, него и са Јапаном, Француском и многим другима. Притом: тргују приватници и кооперативе, а не за то специјално одређени људи.         

         Поред свега осталог, када говоримо о Западу не треба прецењивати улогу мултинационалних корпорација. Да, када се на ствари гледа из Москве, виде се пипци Exxon Mobil и GP Morgan, али када се све погледа пажљивије – постаје видљиво да су мит приче о тоталности мегакорпорација. Јер, буџет Немачке са безмало две трећине зависи од пореских прихода од малог и средњег бизниса, а 70 одсто извоза из САД дају фармери и средњи предузетници.

         То уопште нису космополити нити протагонисти глобализације. То су немачки и амерички „локалци”, економски аутономне јединице, главна база националне политекономске лојалности и главни покретачи унутрашњег тржишта.

         Код нас такве, благо речено, нису мазили – ни органи безбедности, ни влада, ни новинари.

         Коме су они уопште били потребни док је све ишло добро?

         Што је економија била простија – то је њоме било лакше управљати.

         Сада се испоставило да задатак није био поједностављен само за нашу власт.

         Схватам да ће бити крајње тешко поново покренути тржишне механизме широм земље и вратити руског предузетника „у посао”. Такође: да ће морати да се доносе тешке и сложене економске одлуке.

         Али, ми смо све то већ једном пробали, зар не?