РУСКИ ПИСАЦ УЧЕСНИЦИМА „МАРША МИРА“: „Штета што живите на свету!“

ГЕОРГИЈ ПАНКРАТОВ О КОРУМПИРАНОМ ОЛОШУ,

АМЕРИЧКОМ НОВЦУ И СИРУ-ПАРМЕЗАНУ...

„Марш мира“

• Стално слушам да се води рат између Америке и Русије, за чију сцену је изабрана територија бивше Украјине. Не оспоравам учешће „страних партнера“ у текућим догађајима, међутим, говоримо отворено: нас не бомбардују, сада се води, не најстрашнији, него важан рат унутар нас самих, унутар руског друштва
• Од тог рата зависи веома много да бисмо га игнорисали живећи у лажном уверењу да „они немају шансе“, да је „читава Русија против њих“, да „њих има веома мало“. Мржња увек има шансу. И што је страшније од свега - то је управо њихова искреност са којом нас мрзе
• Обраћајући се самим учесницима „Марша мира“, који ме, наравно, никада неће чути, желим да им кажем само једно: штета што живите на свету. Никада вам људи неће опростити нити вас разумети, будући да за себе сматрате да сте изнад Бога и људи
• Све се преокренуло, обрнуло наопачке - они који подржавају рат, истребљење људи и филтрирање - излазе да машу заставицама „за мир“, а они који су за мир, истински - приморани су да подржавају рат зато што крах Новорусије и победа Украјине означавају бескрајни бол и бескрајне патње - и тако до краја века

Пише: Георгиј ПАНКРАТОВ, писац и публициста

        НЕКОЛИКО речи поводом такозваног марша мира. Конфузних, зато што тај догађај већ самом чињеницом свог постојања нагони срце да куца јаче. Због огорчености.

        Нису случајно неколико људи различитих уверења, са различитим, како је сад уобичајено да се каже, „културним кодовима“, и самим тим неодређеног међусобног односа, па и они који се уопште међусобно не познају, окарактерисали «оне који су марширали» кратким и опсежним термином „олош“. Ево, на пример:

        „А код нас ће нешто олоша отићи у недељу да митингује за право украјинских фашиста да и даље убијају, пљачкају и силују“ -Павел Данилин.

        „Марш мира“ не сме да постоји јер нас је због њих ужасно стид пред људима са Крима, из Доњецка, Горловке, Луганска, Харкова, Одесе. Не само да су их бомбардовали, живе спаљивали, мучили, тукли, вређали, бацали у затворе СБ Украјине, него још олош и по Москви, на коју с надом гледају, шета са украјинским заставама“ - Дмитриј Ољшански.

        Ово је на брзу руку. Ја уопште нисам зачуђен због употребе ове грубе речи. Апсолутно се с њом слажем: јер, тачније се не може ни рећи.

        Али, у оваквим случајевима даље почињу обавезни атрибути - на пример, олош корумпирани. Амерички новац, сир-пармезан, кафић „Жан-Жак“.

        Патриотска (у ствари, то друштво је веома хетерогено и у њему су људи често мало компатибилних ставова који су обједињени само истим осећањем бола због онога што се дешава у Украјини) и либерална (а то друштво је, напротив, ужасно хомогено) јавност углавном се константно међусобно оптужују због корумпираности. Једни су се, наводно, „продали“ Путину, други - Обами.

        Треба признати: и међу једнима и другима има оних који бране одређену позицију за новац, али они су мањина. И зато такво поједностављивање, у ствари, штети разумевању основног и - најстрашнијег - у читавој овој причи. Олош корумпирани - то је објашњиво. И поправљиво.

        Али, на пример, она недавна „свадба за подршку Украјине“ - зар је она била корумпирана? Нису ли се људи из америчке амбасаде упутили код матичара? Не, по заповести срца прекрили су се и оденули се украјинском симболиком и срећни су због тога како су спретно, лукаво и креативно „упецали“ глупи руски Систем.

        А како је матичаре било стид (или су за ту акцију изнајмили посебне „елитне“?) - вероватно исто као и полицију која је морала да обезбеђује још један „мирни марш“.

        На пример, човек је застро украјинским заставама радно место - фотељу, зид, сто - и радује се том „открићу“, том „стваралачком успеху“. Јесу ли му директно из америчке амбасаде донели и поставили ту декорацију? Не, сам је - зато што „не може да ћути“, зато што га „савест гризе“.    

        Истина, да на монитор не прилепи украјинску заставу, него објављену фотографију „Донбаске мадоне“ поред свог монитора - то је баш оно за шта се наши „Украјинци“ моле и зашто прослављају Украјину и хероје - било би више искрености. Ипак, и тако је има довољно да се схвати.

        Мој најомиљенији, дивни писац, Роман Сечин, који је увек писао о обичним људима, о њиховом горком и тегобном животу, о трагању за срећом, снагом и надом - писао је даровито - такође се изјашњава против Крима, за Украјину, за то да они тамо, тобоже, несрећници, бране слободу од нас, он такође иде на митинге. Због чега ви, Романе Сечин, пишете о руским људима?

        Одабира ли писац тек тако за занат читавог живота црни, сурови реализам?  Изгледа само зато да би „мало зарзао над стоком“? Па, ниједан од ваших ликова не би подржао убиства и терор против цивилног становништва у бившој Украјини.

        Стално слушам да се води рат између Америке и Русије, за чију сцену је изабрана територија бивше Украјине. Не оспоравам учешће „страних партнера“ у текућим догађајима, међутим, говоримо отворено: нас не бомбардују,сада се води, не најстрашнији, него важан рат унутар нас самих, унутар руског друштва.

        Од тог рата зависи веома много да бисмо га игнорисали живећи у лажном уверењу да „они немају шансе“, да је „читава Русија против њих“, да „њих има веома мало“. Мржња увек има шансу. И што је страшније од свега - то је управо њихова искреност са којом нас мрзе.

        Обраћајући се самим учесницима „Марша мира“, који ме, наравно, никада неће чути, желим да им кажем само једно: штета што живите на свету. Никада вам људи неће опростити нити вас разумети, будући да за себе сматрате да сте изнад Бога и људи.

        Ја бих искрено желео да никада нисте постојали, ја желим да живи ево, ова жена у Луганску, а не желим да ви живите. Али, јасно ми је зашто ви изнова и изнова излазите на своје маршеве и одлично знам да ви то искрено чините.

        У ствари, сада се у Русији (као и у читавом свету) одвија конфликт два становишта - животињског и људског. Животињски претпоставља да су за јединку одувек сви около непријатељи, живот је - бескрајна борба свих против свих и достојни су га само они који наоколо прегризу што више гркљана.

        У таквој логици право на срећу имају само „успешни, активни, енергични, ефикасни“, а све друштвене институције - полиција, образовање, медицина, култура - постоје само да њих опслужују.

        Људско становиште потпуно се уклапа у једну реч - праведност; они, за које ова реч захтева објашњавање или је „сложен филозофски термин који има безброј тумачења“, данас шетају по Москви под заставом „Десног сектора“.

        А Украјина је ту само као средство за идентификацију, средство за означавање своје позиције: ко је изабрао животињско - либерали, фашисти - наравно, залажу се за Украјину, зато што се оно управо тамо сада реализује, а њима је жао што то није овде, није код нас.

        Ко је за Новорусију (подсећам, уопште нису сви они раније  били „патриоте“ у садашњем значењу речи, само су се објединили против животињског) - они су за људско.

        Све се преокренуло, обрнуло наопачке - они који подржавају рат, истребљење људи и филтрирање - излазе да машу заставицама „за мир“, а они који су за мир, истински - приморани су да подржавају рат зато што крах Новорусије и победа Украјине означавају бескрајни бол и бескрајне патње - и тако до краја века.

        „Приватизовали су“ савест машући њом као заставом „Десног срца“, а предводница звери, Аљбац, поборник геноцида, срамоти као проститутку човека са траком Св. Ђорђа - симболом победе над тим геноцидом.

        Никога од свих оних који „марширају“ не интересује Украјина као таква. Док тамо траје прави рат, код нас је још „играчка“ (само у том смислу да се у поређењу са правим убиствима језик не покреће да назива ратом хистеричне постове на „Фејсбуку“) - али се према њему никако не сме неозбиљно односити.

        Он показује ко је ко и скида маске: ко какав избор чини за себе у најважнијем цивилизацијском питању - бити животиња или човек.

        За сада је пакао негде близу. Али, није у нашој кући.                              

        Превела Ксенија Трајковић