Порошенко је други човек у Украјини, главна власт је - амерички амбасадор

ПРВИХ СТО ДАНА ВЛАДАВИНЕ ПЕТРА ПОРОШЕНКА ПОКАЗАЛИ:

ЈЕДИНСТВЕНА УКРАЈИНА ВИШЕ НЕ ПОСТОЈИ

Амерички амбасадор у Украјини Џефри Пајет и Петар Порошенко

• После револуције, Украјини је био потребан јак диктатор. Само гвоздена рука неоспорног лидера могла је да окупи друштво после таквих потреса и да стабилизује ситуацију у земљи. А Порошенко није такав лидер - ни по свом карактеру ни личним капацитетом
• Порошенко је од самог почетка био лидер управо партије рата. Током председничких избора и нешто касније - многи политиколози у Украјини и у Русији говорили су да је он лидер „партије мира“. Али, тај закључак се заснивао на обичном жонглирању
• Јединствене Украјине више нема - не зато што су отпали Крим и Донбас, него зато што је сада неукрајински део становништва осуђен на положај отпадника у држави, а то је много милиона грађана
• Порошенко је на економском плану убедљиво најгори председник Украјине. Он је пиар-председник који у првом реду ради у информативном простору, па тек после тога у области управљања државом

Пише: Олег НЕМЕНСКИ,

РИСИ - Центар за проучавање проблема земаља СНГ

        ЗА вредновање првих сто дана Порошенкове председничке каденце треба знати да од самог почетка, још у време избора, он није био лидер нације.

        Он чак није био ни лидер гомиле, остајући стран за онај исти Евромајдан у који је толико уложио. Међутим, много нада повезивано је с њим и то не само у народу него и у политичким круговима. Али, наде се нису оправдале - и то се може узети као главни резултат протеклих сто дана.           

        После револуције, Украјини је био потребан јак диктатор. Само гвоздена рука неоспорног лидера могла је да окупи друштво после таквих потреса и да стабилизује ситуацију у земљи. Порошенко није могао да постане такав лидер. Али, треба истаћи да за такву улогу он није ни био подесан - ни по свом карактеру ни личним капацитетом.

        Сто дана је показало да је Порошенко - веома слаб председник. Није реч о његовим овлашћењима у условима парламентарно-председничке републике, него о његовим личним својствима као политичара.              

        Будући да је други човек у држави (после америчког амбасадора), он није могао да учини главно - да постане лидер, иако су околности рата и масовне психозе томе погодовале.

        Конфликт са суседом, губитак територија и војна дејства - најбољи су услови за настајање диктаторског режима. Али, као и раније у Порошенку сви виде компромисну прелазну личност.

        Чини се да и он сам почиње да себе тако види. А место шефа државе било је његов давни циљ.

        Он је био један од малобројних украјинских „олигарха“ који је интересима бизниса потпуно оријентисан на исток, углавном на руско тржиште. Само су га политичке амбиције приморавале да жртвује своје пословне интересе.

        У наше време у Украјини човек са председничким или премијерским амбицијама - који би демонстрирао проруску оријентацију - заиста не би могао да ствара успешну политичку каријеру јер легализовање тих дужности пролази кроз Вашингтон, а не кроз Москву. Ипак, услови његовог доласка на власт показали су се сувише грубим.

        Ако се погледају објективни показатељи развоја економије и социјалне сфере, мора се признати да је Порошенко - најгори председник у читавој историји Украјине и то са великом разликом у односу на остале. Могуће је не сложити се са овим, јер њега треба мерити другом мером пошто су и околности његове каденце такође посебне. Међутим, он лично, био је један од оних који су те околности створили током хистерије „Евромајдана“ и сноси пуну одговорност за његове последице.

        Порошенко није испунио ниједно од својих обећања сем потписивања Споразума са ЕУ. Можда и то што је растерао Врховну Раду и то са очигледним кашњењем, што га сада може веома скупо коштати.

        Он се није снашао ни у једном задатку који му је постављен, а најважнији је био уређивање читавог система власти у земљи.

        Једино што Порошенка за сада спасава јесте - катастрофално расположење становништва. Оно је психички већ спремно за дуготрајна тешка искушења због којих не оптужује само председника.

        То и јесте главни успех првих сто Порошенкових дана - он је успео да сугерише народу да се десила најтежа катастрофа и да за њу оптужи Русију. При том се сматра да катастрофа није Евромајдан, него „агресија Русије“ која је плод њене забринутости због украјинског „продора ка слободи“.

        Заправо, све што се у овом периоду на неки начин може прихватити као успех (при том, како у унутрашњој, тако и у спољној политици) своди се на пиар. Порошенко је - пиар-председник који у првом реду ради у информативном простору, па тек после тога у области управљања државом.

        Уз то треба приметити да сви ти пиар-потези, на које сада испливава Порошенкова власт, имају исто својство - принципијелно су за привремену употребу и у наредним годинама не могу да постану структуре друштвене свести. То потврђује потпуно одсуство стратешког планирања у тиму новог председника и његово сопствено поимање своје власти управо као власти привременог миљеника. Његов главни задатак сада је - на време и успешно ишчезнути.

        Несумњиво, његов велики успех јесте и - признање од стране Русије. Признање у знатној мери апсурдно, јер се од мало кога очекивало и мало чиме одређивало. Напротив, распиривање општег непријатељства са Русијом јесте оно главно што је Порошенково председниковање унело у живот Украјине. Међутим, ни успостављање формалних и неформалних контаката са Кремљом, ни саопштења о фактичком стању рата са Русијом нису му помогли да реши основни проблем са жариштем устанка на истоку земље.

        Порошенко је од самог почетка био лидер управо партије рата.

        Током председничких избора и нешто касније многи политиколози у Украјини и у Русији говорили су да је он лидер „партије мира“. Ипак, тај закључак се заснивао на обичном жонглирању.

        Несумњиво да су његови бирачи желели (и желе) мир у својој земљи, а на томе заснована мирољубива политичка реторика потпуно је природна. Сви желе мир, изузимајући поједине окрутне фанатике. Питање је само - како до тог мира доћи. Ако се за постизање мира као једини пут види победа противника, онда имамо посла управо са партијом рата.

        Порошенко није обећао да ће о статусу Донбаса водити преговоре са „руским терористима“ - у оквирима његове употребе речи тамо напросто није имало са ким да се воде преговори, будући да је апсурд разматрати будућност региона са плаћеницима послатим из иностранства.

        Порошенко није признавао постојање покрета устаника ни у пролеће, ни касније и зато је за њега једини могући начин за решавање конфликта био и остаје рат. То је пут којим је Порошенко доследно ишао. Уочи јесени његов неуспех постао је очигледан: сепаратистичке републике успеле су да се покажу као чврст фактор.

        Истовремено видимо да је у склопу краха економије тај рат готово обесмислио потписивање споразума о асоцијацији са ЕУ, као и споразуме са ММФ, односно, да испуњено предизборно обећање није донело очекивану радост.               

        Пред крај сто дана председниковања Порошенка постало је апсолутно јасно да је пројекат стварања јединствене Украјине цивилног друштва коначно пропао.

        Јединствене Украјине више нема и не зато што су отпали Крим и Донбас него зато што је сада неукрајински део становништва осуђен на положај отпадника у држави, а то је много милиона грађана.

        Делимичан повратак „дњепропетровских“ власти, које су и биле главне путовође тог пројекта, није га спасао пошто је Украјина коначно изгубила могућности за суверени развој. 

        Нови државни пројекат, који се тек рађа, биће заснован не на обједињавању, него на подели друштва. 

        Видели смо неуспешних сто дана. При том неуспешних не само за Порошенка, него и за читаву државу којом руководи.             

        Превела Ксенија Трајковић