Хоће ли снаге Новоросије после Мариупоља прво на Харков или на Дњепропетровск?

ПРОБЛЕМ ЈЕ ШТО БИ ОФАНЗИВА НА ХАРКОВ САМО ПОВЕЋАЛА ТЕРИТОРИЈУ НОВОРОСИЈЕ ЗА ЈЕДНУ ОБЛАСТ...

• Најзначајнији правац офанзиве био би – Дњепропетровск. Његов географски положај је такав да контрола над тим градом готово аутоматски устаницима предаје у руке Запорожје
• Пад Дњепропетровска би решио глобални задатак стварања Новоросије од Харкова до Одесе јер би ситуација сада позадинских Херсона и Николајева са губитком Дњепропетровска и Запорожја постала веома проблематична
• Највероватнијом ипак изгледа офанзива на Харков. Она је условљена пре свега високом подршком у том региону идеји федерализације Украјине. У Харкову постоји велики проценат етничких Руса, тамо је моћна индустрија која традиционално тежи Русији и ономе што се сада назива Царинском Унијом
• Веома перспективан би – после заузимања Мариупоља – био удар и на Мелитопољ јер би Новоросији обезбедио контролу над целом украјинском обалом Азовског мора
• Који год правац офанзиве изаберу устаници – она ће за Украјину постати истински страшна тек када њене јединице буду одбачене од Доњецка и Луганска и када тим градовима више не буде претила непосредна опасност

         Пише: Виктор КУЗОВКОВ     

         КОНАЧНО је почела офанзива о којој су дуго говорили устаници, али не само они.

         Удар који одсеца део украјинске армије од њених основних снага, усмерен је ка југу – ка обали Азовског мора и граду Мариупољу који је други највећи индустријски центар Доњецке области.

         Могуће је спорити се о томе да ли је тај правац оптималан и да ли је било могуће „много боље”, али је неспорно једно – устаничким снагама је сада потребна управо успешна офанзива, а они је, судећи по свему, изводе.

         Осим овога, повећавање зоне под њиховом контролом уз границу са Русијом и излазак на морску обалу која се може користити и за испоруке ресурса практично из целог света - такође су корисне тековине. Тешко да ће се неко зачудити ако се слањем војне помоћи Доњецкој и Луганској Републици сада позабави, поред Јужне Осетије још и Абхазија.

         Један од важних аспеката овог војног успеха је потврда чињенице да украјинска армија прилично слабо контролише територију изван зоне непосредног борбеног контакта.

         Неоправдана нападачка дејства праћена великим губицима,немање озбиљних резерви и слаби гарнизони на терену – све то показује не само тактичку неписменост украјинског Генералштаба, него и указује на значајне могућности устаника – ако покушају да даље развију свој успех и да крену у друге офанзивне операције.         

         1

         Управо ово највише и занима све који пажљиво прате развој догађаја у Новоросији. На коју страну ће кренути устаници када заврше посао ослобађања територија Доњецке и Луганске Републике? Постоје ли претпоставке за ширење територије коју контролишу изван предела саме те две републике? Који правац наступања може да буде приоритетан?

         Још нема апсолутне уверености да ће се започета офанзива устаника завршити стопроцентним успехом. Још није сигурно да ће се снаге устаника повећавати таквим темпом да ће кроз две-три недеље бити у стању да изведу офанзивну акцију у правцу Харкова или Дњепропетровска.

         Али, очевидно је и нешто друго: званични Кијев не жури да измени своју позицију, његове изјаве су једнако ултимативне, а планови се базирају углавном на идеји уништења устаника. Штавише, изгледа да је Кијев већ отписао Доњецк и Луганск као крупне индустријске центре и да да сасвим задовољава да таворе у условима „ни рата ни мира”, док Порошенко позајмљеним новцем својих газда покушава да ојача личну власт и да припреми нову етапу рата на Југоистоку.

         На ово указују три милијарде долара које су Порошенку обећане за наоружавање армије.

         Ово значи да време засад ради за устанике, али би могло да почне да ради и против Новоросије – ако хунта, на овај или онај начин, успе да преживи зиму и да сачува власт.

         Ово значи да устаници неће успети да од Кијева добију никакве уступке уколико се хунта не суочи са реалном опасношћу да изгуби контролу над још неколико области. Без тога хунта неће пристати ни на било какав „програм-минимум”. Зато је за устанике – чак и при њиховом најмирољубивијем расположењу – питање: куда даље наступати.

         Три су варијанте: Харков, Дњепропетровск и Запорошка област.         

         2

         Највероватнијим изгледа офанзива на Харков. Она је условљена пре свега високом подршком у том региону идеји федерализације Украјине. У Харкову постоји велики проценат етничких Руса, тамо је моћна индустрија која традиционално тежи Русији и ономе што се сада назива Царинском Унијом.

         Ово значи да постоји веома велика вероватноћа да становништво Харкова и других индустријских градова региона активно подржи устаничке снаге. То је позитиван фактор не само за офанзиву, него и за информативну подршку – много боље је ако „слика” реално сведочи да се ради о ослобађању региона, а не о његовом освајању.

         Разуме се, отворено питање колики би био ниво подршке устаницима. Између осталог и зато што се већ чују размишљања да се „Харков уплашио”.

         Треба имати у виду да се управо Харков, који је у почетку био центар устанка на Југоистоку, суочио са најмоћнијим усмереним нападом снага које контролишу ЦИА и украјинска Служба државне безбедности. На Харков су се сручили и тактика „ескадрона смрти”, коју су Американци испробали још у Латинској Америци 80-тих година, и отмице руских активиста, и хапшења са притиском силе...

         Прве вође устанка биле су или похапшене, или се скривају. Само, значи ли то да ни у граду ни у харковској области нема снага које су несагласне са фашистичким поредком у новој Украјини? Тешко да ствари стоје тако јер смо више пута имали прилику да слушамо о успешном деловању харковских партизана и да посматрамо  деловање активиста који су остали у граду, као и сведочанства живот, макар и ослабљеног отпора.

         У свему постоји још један аспект: боље је наступати, наравно, тамо где локално становништво       не гаји симпатије према хунти. Али, офанзива не може да зависи од симпатија или антипатија локалног становништва. Кључни фактори морају бити чисто војни – припремљеност учесника офанзиве, њихова бројност и техничка надмоћ над противником, плус оперативне и географске претпоставке итд.

         Све у свему, војне претпоставке и повољна оперативна ситуација су пресудне, па нико неће чекати када ће за устанак „сазрети” још неколико хиљада становника условног Харкова. Јер, то се може и не дочекати, а оперативне могућности – испуштене.

         3

         Вероватно би још значајнији правац офанзиве могао да буде – Дњепропетровск. Његов географски положај је такав да контрола над тим градом готово аутоматски устаницима предаје у руке Запорожје, а Харковска област би се у том случају нашла, с тачке гледишта Кијева, у савршено неповољном оперативном положају.

         Пад Дњепропетровска могао би да реши апсолутну већину локалних задатака који стоје пред устаницима. Био би готово реализован и глобални задатак стварања Новоросије од Харкова до Одесе јер би ситуација сада позадинских Херсона и Николајева са губитком Дњепропетровска и Запорожја постала веома проблематична. Поготово што би јачање одбране тих области, због могућег удара устаника непосредно на Кијев, тешко нешто донело.

         У суштини, са падом Дњепропетровска, хунти би преостала само два крупна ослонца-центра на југу и у центру – Одеса и Кијев, а тешко да би се нашло довољно људи из Галиције да одбрани макар њих.

         С друге стране, мора се признати да је у овом тренутку тај правац офанзиве најпроблематичнији. Пре свега зато што Дњепропетровском управљају људи који имају озбиљне ресурсе и мотивисани су да по сваку цену одбране град. А могли би да рачунају и на подршку Кијева који схвата значај Дњепропетровска.

         Други обласни центар – Запорожје, које се налази на неколико десетина километара удаљености – такође би могло да постане озбиљан ослонац украјинске армије. Осим тога, Дњепропетровск и Запорожје би се могли претворити – уз правилну организацију – у јединствени чвор одбране који би тешко могле да „пресеку” чак и регуларне војне јединице. 

         4

         Једини преостали правац за офанзиву је – јужни, кроз територију Запорошке области па дуж морске обале, према Мелитопољу и даље, ради изласка на кримску границу Русије.

         Јужни правац такође изгледа прилично перспективно, ако се не узме у обзир сам главни град области – град Запорожје. Отворено говорећи, нисам сигуран да ће устаници у догледно време располагати армијом која ће бити у стању да заузме град са милион становника, са довољним бројем људи за контролу целе две области.

         Поврх свега, чак и ако би се ишло на покушај ослобађања Запорожја, било би неизбежно успут ослобађати и Дњепропетровск који је, у правој линији, удаљен само 60-70 километара.

         Веома би било перспективно кретање дуж обале са заузимањем Мелитопоља и његовим претварањем у тачку ослонца целог отпора. То би означило фактички прелаз под контролу снага Новоросије целе украјинске обале Азовског мора.

         Осим овога, Мелитопољ са севера и северозапада штити огромно Каховско акумулационо језеро, па би град са те стране био релативно безбедан при садашњем стању оружаних снага Украјине. Мариупољ и Мелитопољ дели приближно 150 километара и не треба сумњати да су снаге устаника већ сада у стању да изврше удар такве снаге и са таквим продором у дубину.

         Једини негативни моменат биће одсуство контроле над Запорожјем, а то не би омогућило проглашавање Запорошке Народне Републике, или би њено проглашење имало мањи значај него што би било пожељно. Међутим, питање Запорожја и његове лојалности није тако просто као што би волеле украјинске власти.

         У сваком случају, вести о акцијама запорошких партизана које су се појављивале у последње време – заједно са затварањем или ризиком затварања најкрупнијих градских предузећа – могу ситуацију учинити повољном по устанике.

         Развученост комуникација била би делимично надокнађена и изласком на море, таквим да свака тачка не би могла да буде угрожена од стране украјинске армије, и потенцијалним изласком устаника на границу са Кримом.

         Ово значи да би у критичним ситуацијама увек била могућа евакуација морем, а пресецање везе са Доњецком Републиком не би аутоматски значило опкољавање јер би слање појачања и средстава за наставак борби било могуће обезбедити морем или са Крима.       

         5

         Безрезервно предвиђати који правац удара ће устаници изабрати за офанзиву – поготово ако се не обистине прогнозе да ће у Украјини доћи до социјалне експлозије и политичке нестабилности у Кијеву – није лако, али је ипак могуће.

         Највероватнији правац офанзиве у овом тренутку је – харковски.

         Међутим, чак и у случају успеха – та офанзива би само повећала територију Новоросије за једну област. То би, дакако, било веома добро, и било би наравно – безусловни успех. Али, ипак успех-међупотез.

         Најмање вероватним изгледа офанзива на Дњепропетровск и Запорожје. Уосталом, полазећи од постојећег распореда снага, такав закључак се намеће. Међутим, то би био најпожељнији правац удара.

         Због тога га не треба сасвим искључити, тим пре што ће постати могућ у некој фази, поготово уколико дође до паничног бекства украјинске армије, а њене регуларне јединице – у којима нема фанатика из Галиције – почну да се предају.

         У том случају постоји вероватноћа да ће устаници покушати да се „на раменима противника” пробију у Дњепропетровске и да истовремено реше неколико кључних задатака који стоје пред руководством Новоросије.

         И офанзива у јужном правцу је, иако изгледна, такође међупотез. Али, међупотез који је веома перспективан по могућностима које открива.

         Вероватноћа офанзиве на југ биће утолико већа што већи буду успеси операције која је на југу већ почела. Кључно питање је: хоће ли устаници успети да заузму Мариупољ.

         Могућа је још једна варијанта: удар на Мариупољ са истовременим активирањем диверзантско-извиђачких група у Харковској области.                              

         Ако Харков, осетивши подршку, сам буде устао – Кијев ће очекивати непријатности истовремено из два важна правца. Међутим, да будем отворен, та могућност је пре прижељкивана него што је реална. Снага за такву активност на више страна устаници сада немају и тешко да ће их имати у блиској будућности.

         Што је најважније, који год правац офанзиве изаберу устаници – она ће за Украјину постати истински страшна тек када њене јединице буду одбачене од Доњецка и Луганска и када тим градовима више не буде претила непосредна опасност.