КИНА: Америчка хегемонија је једном ногом већ у гробу, али ће умирати дуго

ОБАМУ У НЕЗГОДАН ПОЛОЖАЈ ДОВОДИ И ТВРДОГЛАВО ОДБИЈАЊЕ ДА ПРИЗНА ВАЖНОСТ РУСИЈЕ И ЊЕНОГ ЛИДЕРА

• Данас је Америка увукла себе истовремено у три вртлога. То су и потпуни хаос на арапском Блиском истоку, и нестабилно тле нејасног стратешког позиционирања у односима с Кином, и захлађење односа с Русијом, у којима се, као и у време хладног рата, температура спустила до нуле
• У суштини, то је одлична шанса за ЕУ да се избори за укидање послератног поретка. Зато  ће у решавању питања везаних за Русију и Кину земље ЕУ више водити рачуна о својим сопственим интересима него што ће се савијати пред САД
• Вашингтон стално поставља Пекингу препреке, на све начине покушава да уздрма кинески систем безбедности, планира да користи суседе НРК како би ови створили око Кине систем кочница и равнотежа. Међутим, све то никако не може да успори привредни раст Кине и пораст њеног утицаја у Азији
• Када је у питању мешање у сферу кључних интереса земље, Пекинг све чешће спроводи потпуно независну стратегију, прибегавајући при том све оштријим методама. То и јесте највећи изазов за регионалну и глобалну хегемонију САД
• Меко лидерство Кине и њена спољна политика огледаји се у економском ширењу. Тај приступ нам је створио такав модел утицаја на цео свет, какав нису имале ни САД, ни СССР, ни Русија

         Пише: Гао ФЕН, кинески новинар

         ПРЕДСЕДНИК одбора Државне Думе Русије за међународне послове Алексеј Пушков написао је на Твитеру: „Обама тврди: историја је на страни САД. Али, историја хегемоније САД се завршава. Обами нови хладни рат треба да одложи њен крај”.

         Пушков је претходно већ изјављивао да ће Обама ући у историју као председник који је поново започео хладни рат.

         Међутим, сам амерички председник не сматра да се конфликт настао око Украјине може поредити с хладним ратом.

         У последње време амерички лидер исмејава нечињење Русије и у исто време позива савезнике да заузму још оштрији став према Кини. Циљ је: принудити Кину да поштује правила безбедности и међународног устројства која су утврдиле западне земље, као и да не баца рукавицу у лице систему у којем Америка има улогу неспорног хегемона.

         Нагле промене у Украјини, спорови у Источном Кинеском и Јужном Кинеском мору – свуда је тешка ситуација, бура само што није почела. Међутим, амерички лидери истовремено чачкају Кину и Русију. То просто у главу не улази.

         У времену у којем само лењ човек не напада Америку, Обама се хвали да ће Америка просперирати још стотину година.

         Заправо, Вашингтон је једном ногом већ у гробу, али ће умирати још дуго. Зато земље у развоју не треба да прецењују своје снаге: америчког хегемона није тако лако уклонити.

         Међутим, када је државни буџет у критичном стању, а војници вечито незадовољни, такви велики говори се морају узимати с одређеном дозом скептицизма.

         У незгодан положај Обаму ставља и тврдоглаво одбијање да призна важност Русије и њеног лидера.

         Пушков тврди да Русија упућује Америци изазов у борби за превласт у региону, али Вашингтон је убеђен да може да избегне ескалацију конфликта. Међутим, украјинска криза се уопште није развијала у складу с америчким очекивањима.

         САД се надају да ће тест украјинске кризе довести до тога да ће њихови европски савезници поново покорно извршавати налоге с оне стране океана, да ће сва размимоилажења која су постојала у претходном периоду бити избрисана. Међутим, по питању увођења санкција европске земље очигледно делују без фанатизма. Нарочито је индикативан пример лидера ЕУ Немачке, која је много више заинтересована за јачање веза него за ескалацију сукоба с Русијом.

         САД су једина земља савремене епохе која је против мултиполарног света. Такав приступ је у потпуној супротности са концепцијом развоја коју је усвојила ЕУ.

         Данас је Америка увукла себе истовремено у три вртлога. То су и потпуни хаос на арапском Блиском истоку, и нестабилно тле нејасног стратешког позиционирања у односима с Кином, и захлађење односа с Русијом, у којима се, као и у време хладног рата, температура спустила до нуле.

         У суштини, ово је одлична шанса за ЕУ да се избори за укидање послератног поретка. Зато је аутор ових редова уверен да ће у решавању питања везаних за Русију и Кину земље ЕУ више водити рачуна о својим сопственим интересима него што ће се савијати пред САД.

         Ако говоримо о ситуацији у западном делу Тихог океана и пограничним регионима, Вашингтон стално поставља Пекингу препреке, на све начине покушава да уздрма кинески систем безбедности, планира да користи суседе НРК како би ови створили око Кине систем кочница и равнотежа. Међутим, све то никако не може да успори привредни раст Кине и пораст њеног утицаја у Азији.

         Када је у питању мешање у сферу кључних интереса земље, Пекинг све чешће спроводи потпуно независну стратегију, прибегавајући при том све оштријим методама. То и јесте највећи изазов за регионалну и глобалну хегемонију САД.

         Уколико се изузму земље које у односима с Кином вечито држе камен иза леђа, Кина стално и на различите начине показује своје поштовање према свим азијским земљама.

         Користећи економску моћ и инвестиције, НРК даје тим земљама могућност да остваре реалну корист, на постављајући им при томе никакве политичке услове.

         Такво меко лидерство постепено убеђује све више наших комшија да Кина поставља пред себе циљ управо мирног уздизања. Упоредите то са црно-белим мишљењем САД, које су спремне да вас одмах прогласе непријатељем. Такво понашање узнемирује земље у региону много више од онога што ради Кина.

         Спољна политика Кине огледа се у економском ширењу. Тај приступ нам је створио такав модел утицаја на цео свет, какав нису имале ни САД, ни СССР, ни Русија. Он нам данас даје могућност да још више учврстимо свој утицај у задњем дворишту Америке и у Африци коју је напустила.

         Може ли америчка стратегија обуздавања Кине да понуди Вашингтону неке мере за борбу против политике Пекинга? Не може.

         Данас се САД и њихови помагачи, укључујући Јапан, из све снаге труде да сустигну Кину, упињу се, покушавају да задају контраударац, али Кина мирно наставља да спроводи своју стратегију.

         Пошто светска политика и систем светске безбедности све више постају мултиполарни, размишљање у духу епохе неограничене власти САД може у било ком тренутку да се нађе на сметљишту историје.