Путинов план је Новоросија без испаљеног руског метка и то му засад - иде од руке

НЕКИ ПРИЖЕЉКУЈУ „ПУТИНОВО УЗМИЦАЊЕ” ПОВОДОМ УКРАЈИНЕ, НЕКИ САМО ЈОШ НЕ ВИДЕ ДА СТВАРИ СТОЈЕ ОБРНУТО (1)

• САД су украјинску кризу спремале дуго и стрпљиво. У Кијеву се радило пуне две деценије и по хоризонтали и по вертикали. Чак је и победница „Евровизије”, певачица Руслана, била позивана на брифинге у централи НАТО-а на бриселском Булевару Леополда III током 2006. године
• Када је погодан тренутак коначно дочекан, САД су покушале да изведу дуго припреман „блицкриг” и протеривање Јануковича искористе за успостављање потпуне контроле над целом територијом Украјине. Али, седам месеци после отварања украјинске кризе јасно је да САД у својој намери нису успеле
• Одлука горњег дома руског парламента потврда је да није успео ни амерички план да увуку Русију у Украјини увуку у рат који би средњерочно донео потпуни економски слом Русије, што би америчком капиталу отварало врата за неслућене профите,  глобална доминација САД се продужила за још неколико деценија, могуће и читав век, са Русијом као колнијалним поседом „Великог Запада”

         Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ, Фонд стратешке културе

         НИЈЕ требало ни сумњати како ће предлог Владимира Путина Савету федерације РФ од 24. јуна да се укине раније дато право на одлуку о употреби оружаних снага у Украјини, код једног броја западних аутора бити промутачен као „слабост Русије” и „повлачење Путина”.

         У једном запаженом чланку на српско-хрватском говорном подручју аутор иде и даље, па тврди како се ради о геополитичком поразу, наводећи: „Да ли је ово руски пораз у једном огромном геополитичком сукобу који је далеко већи од самог сукоба унутар Украјине? Дакако, овакав исход се може интерпретирати на безброј начина – али, ако је циљ Русије био спречити да граница са Украјином у блиској будућности постане границе са НАТО-ом, онда јест – ово је велики и донекле очекивани руски пораз.”

         Наравно, увек је незахвално бавити се проценама у оваквим ситуацијама. Ако ни због чега другог, онда зато што је немогуће предвидети све факторе, унутрашње и спољне, који могу утицати на развој кризе. Могуће је да на крају Русија у великој геополитичкој бици која се води у источноевропском појасу буде поражена. Међутим, то што може бити је једно, а оно што се дешава у овој фази украјинске кризе је нешто сасвим друго.

         Тврдити како се у овом тренутку ради о „слабости” или „повлачењу” Русије - није на месту. Још је мање на месту тврдња о „очекиваном руском поразу”. Да поновим: ако развој ситуације буде такав - може доћи до руског пораза, али досадашњи развој не указује да ће до њега доћи. Чак напротив.

         Да би се украјинска криза посматрала из правог угла, најпре је неопходно упозорити да су је САД спремале дуго и стрпљиво. Из више разлога, у Украјини се појавило плодно тле за развој антируског расположења и то западне службе нису могле да пропусте.

         У Кијеву се радило пуне две деценије и по хоризонтали и по вертикали. Дотле, да је чак и победница „Евровизије”, певачица Руслана, била позивана на брифинге у централи НАТО-а на бриселском Булевару Леополда III током 2006. године.

         Још један илустративан пример о „дубинском раду” западног фактора: за увлачење Украјине у „западну орбиту” искориштена је и њена заједничка кандидатура са Пољском за организацију Европског првенства у фудбалу 2012. године. Ово није био само пројекат који се тицао представљања Украјине као „дела цивилизоване Европе” и покушај инфраструктурног повезивања са Пољском, већ је имао и своју конкретну безбедносну димензију.

         Добро организоване и високо мотивисане навијачке групе украјинских фудбалских клубова су током 2012. „детаљно обрађене” и данас представљају регрутну базу за Десни сектор и националну гарду Украјине.

         За читаоце на постјугословенском простору ово није ништа ново. Већ је виђено у Србији и Хрватској почетком деведесетих. Због свега овога, многоборојни незванични извори из Москве тврде како је „устанак у Кијеву” планиран да буде подигнут још пре четири године. Само се чекао погодан тренутак.

         Када је коначно дочекан, САД су покушале да изведу дуго припреман „блицкриг” и протеривање Виктора Јануковича искористе за успостављање потпуне контроле над целом територијом Украјине.

         Седам месеци после отварања украјинске кризе јасно је да САД у својој намери нису успеле. Контрола над Украјином није успостављена, нити војна, нити институционално-политичка. Крим је постао саставни део Руске федерације, на територији Доњецке и Луганске области је проглашена Народна република и тамо бесни грађански рат, а у Запорожју, Одеси, Харкову и Дњепропетровску је стање врло напето, па се привидна стабилност једва одржава захваљујући натегнутим договорима локалних утицајних група.

         Свакако, после дешавања на „Евромајдану” до дестабилизације југоистока Украјине би дошло, али не треба уопште полемисати да ли се Русија умешала да овај процес подстакне. Русији је имала интерес да то уради, а све чешћим захтевима за формирањем Новорусије као територијалне целине јасно је и због чега.

         Одлука Савета федерације да се дају одрешене руке Владимиру Путину за коришћење оружаних снага у Украјини од 1. марта имала је своју функцију. Руске оружане снаге на источној украјинској граници су омеле извођење америчког „блицкрига” и допринеле бољем организовању руског фактора у југоисточној Украјини. Иначе, треба и подвући да је руски фактор у Украјини био потпуно неорганизован и прилично затечен развојем ситуације.

         Све су прилике, са њихове стране се очекивало покретање још једне „наранџасте револуције”, али се није рачунало да последице по интересе (про)руског становништва могу бити веће од онога што се већ десило после избора 2004. Дакле, било би то непријатно, али се са тим могло живети.

         Критичан тренутак у којем је требало донети одлуку да ли употребити или не руске војне снаге, највероватније је био 15. априла, када су јединице регуларне украјинске војске напале Краматорск. У том тренутку је било тешко предвидети да ли се побуњеници у Доњецку и Луганску могу супротставити украјинским снагама.

         Слом ове две области би довео до драматичног пада руских акција на југоистоку и учинио формирање Новорусије немогућим.

         Иначе, када је већ реч о руској војној интервенцији, важно је напоменути две ствари.

         Прво, то је очигледно био и резервни план САД за развој украјинске кризе. Уколико не успе „блицкриг”, онда увући Русију у директан конфликт. Тиме се Русија успешно представља као агресор, па се евро-атлантски блок хомогенизује. Антируска пропаганда на глобалном нивоу јача и САД враћају своје пољуљане или изгубљене позиције како у средњоевропском, тако и у источно-медитеранском и кавкаско-каспијском појасу.

         Средњерочно, ово доноси и потпуни економски слом Русије, што америчком капиталу отвара врата за неслућене профите. Укратко, америчка глобална доминација се продужава за још неколико деценија, могуће и читав век, са Русијом као колнијалним поседом „Великог Запада”.

         Друго, руске снаге у Украјину не би улазиле само због Доњецка и Луганска. Уколико би Русија интервенисала, онда би вероватан ратни циљ било војно запоседање југоистока Украјине. Са једне стране, ради се о територији већој од некадашње СФР Југославије, па је питање да ли би и како руска војска оволики простор могла да контролише. Поготово у условима када је руски фактор у овом делу Украјине био политички потпуно паралисан. Све су прилике, ово би за Русију могао да постане „нови Авганистан”, са несагледивим последицама. Са друге стране, овако крупан подухват би ујединио хетерогену политичку структуру у остатку Украјине и дугорочно је оријентисао против Русије.

         Без обзира што се у овом тренутку чини како су власти у Кијеву јединствене у постављању против Кремља, ствари се могу брзо променити како се криза буде развијала.

         Зависност Украјине од руског тржишта и руских енергената је огромна. Иако је геополитички приоритет Русије везан за формирање Новорусије, тешко је очекивати да ће се Путин тако лако одрећи појединих делова на десној обали Дњепра, пре свега Кијева. Уколико их је немогуће војно или политички контролисати, онда је сасвим могуће одржати завидан утицај.

         Пошто се од тада до данас испоставило не само да побуњеници могу да се супротставе, већ и да наносе велике губитке снагама које их нападају, били то плаћеници из професионалних војски, добровољци из Националне гарде или оно мало украјинских војника из редовног састава који прихвате да изврше наређење, Русија нема неке претеране потребе да војно интервенише. А без обзира колико то одвратно звучало, понашање војног врха у Кијеву и удари на цивилне циљеве у одметнутим местима само су ишли у прилог Русији.

         Као што је отцепљење Крима било полуга за контролу стања у Доњецку и Луганску, сада се развој ситуације у ове две области користи као полуга за постепено преузимање контроле у целој Новорусији.

         У прилог овој тези иду и дешавања од 24. и 25.06, у данима када је састављан предлог председника Русије Савету федерације. Најпре је Врховни савет Доњецке народне републике усвојио заједнички Устав Новорусије, а затим су премијер ДНР Александар Бородај и копредседник Народног фронта Новорусије Олег Царјов упутили своје захтеве за прекид ватре Петру Порошенку.

         Истовремено када је овај захтев послат из Доњецка у Кијев, председник Русије је на конференцији за штампу у Бечу изјавио како сматра да се не могу разоружати побуњеници на истоку Украјине, док се исто не уради и са паравојним формацијама на западу земље.

         Путинов план је да преузме суштинску контролу над југоистоком Украјине без испаљеног метка и то му до сада иде од руке.

         (следи наставак)

         http://srb.fondsk.ru/news/2014/07/01/povlachene-putina-u-ukraiini.html