Следи ли излазак Томе Николића из Вучићеве сенке или је и за то прекасно?
КАКО САД БУДУ ГУБИЛЕ У УКРАЈИНИ, ТАКО ЋЕ СЕ ПОВЕЋАВАТИ ПРИТИСАК
НА СВЕ ДРЖАВЕ У ЕВРОПИ ДА ИХ СВЕ ЈАЧЕ ПОДРЖАВАЈУ
- Вучић мислио да је релаксирао своје односе са САД и америчким крилом ЕУ потписујући Бриселски споразум, онда се грдно преварио. Нека се само сетити разговора Слободана Милошевића и Ворена Кристофера
- Управо одржани косовско-метохијски избори лако могу постати још једна омча око врата Александра Вучића. Оснивање ЗСО и суштински преговори о севернокосовским општинама који се најављују, могу бити и згодан начин да се Београд уцени како би увео санкције Русији и пратио америчко постављање у Украјини
- Од миљеника „друге Србије“, Вучић је преко ноћи постао „највећа претња демократији“. Не треба ни сумњати да је кампања „другосрбијанаца“ оркестрирана споља
- Једина реална опција је враћање председника Томислава Николића у српску политику на велика врата. Са већим уважавањем његових ставова по питању косовске проблематике (који су ономад врло грубо одбачени)
- Ако се српска економија може развијати проширивањем сарадње са свим „источним пријатељима“ Томислава Николића, од тога треба под хитно правити озбиљан политичко-економски пројекат, ма колико се то не свиђало Бриселу
Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ, Фонд стратешке културе
НЕПОСРЕДНО након расписивања парламентарних избора поставио сам питање: да ли се прерачунао Александар Вучић?
Чинило се да, склапајући јесењи предизборни мозаик, Александар Вучић стрпљиво вуче потезе у циљу подизања свог рејтинга. Оцењујући изборне резултате са садашње временске дистанце, мора се рећи да му је то и успело. Међутим, упозоравао сам још тада, избори су најмање били потребни лидеру СНС.
Четири ствари, за које се тада већ могло претпоставити да ће значајно утицати на промену околности у Србији, он једноставно није узео у рачуницу, а то су: украјинска криза, избори за Европски парламент, парламентарни избори на Косову и Метохији и избори у БиХ.
Остало је још да се одрже избори у БиХ, али све што се до сада одиграло око ескалације у Украјини, променама у Бриселу и политичког самозакопавања на Косову и Метохији, довољно је нарушило позицију премијера, владе и кључне владајуће странке. Поред тога, питање је и коме треба председник Владе који освоји на изборима толики број гласова.
Из западног ракурса посматрано, власт без „Млађана Динкића“ није пожељна. Увек је боље да власт зависи од провереног западног клијента, који може да растури скупштинску већину када год то у Вашингтону пожеле.
Од самог почетка, било је јасно да се ово у Украјини неће брзо завршити, као и да се неће завршити без великих (гео)политичких потреса на целом континенту. Такође, од самог почетка је јасно да САД стоје у Украјини много горе него што то западни медији приказују.
САД имају довољне ресурсе да произведу кризу, али оне немају инструменте да том кризом управљају. Е, сада, како САД буду губиле у биткама у Украјини, тако ће се повећавати притисак на све државе у Европи да све јаче подржавају и прате постављање званичног Вашингтона.
Ка том циљу су усмерени и инструментализовани многи органи и појединци унутар ЕУ, што је за Србију још једна непријатност: са једне стране непријатне притиске врше САД, а са друге стране су уцене ЕУ (од одлагања почетка преговора до обустављања изградње Јужног тока).
Ако је Александар Вучић мислио да је релаксирао своје односе са САД и америчким крилом ЕУ потписујући Бриселски споразум, онда се грдно преварио.
Треба се заправо само сетити разговора Слободана Милошевића и Ворена Кристофера (о чему је неколико пута у ширем кругу причао и сам Милошевић). Када је наш председник питао америчког државног секретара како да решимо своје неспоразуме са њима, добио је једноставан одговор: да нас увек и свуда подржавате!
Неколико година касније се испоставило, после ангажовања Медлин Олбрајт око косовског питања, да то подразумева и одрицање од дела своје територије, ако је у америчком интересу.
Сада се од Србије очекује да следи америчку линију у Украјини, самим тим и у целој источној Европи, чврсто и са пуно ентузијазма. Да, то укључује и увођење санкција Русији и одустајање од Јужног тока. Јер, то је у америчком интересу. Заузврат, можда добијемо још један повољан кредит од шеика, како би покрпили буџетски дефицит на пар месеци и обећање пољског премијера Доналда Туска да ће „погурати“ питање убрзаног пријема балканских држава у ЕУ.
Без обзира што, као озбиљан политичар, Доналд Туск не прича напамет (интерес је САД да у условима дугорочне кризе у Украјини у циљу обезбеђивања стратегијске дубине све балканске државе буду пуноправне чланице ЕУ), тешко је очекивати да његова иницијатива може бити успешна.
Очекивани резултати последњих избора за Европарламент не само да показују замор од проширивања код бирача у кључним западноевропским земљама, већ да ће се нешто у постојећој организацији морати мењати. ЕУ остаје окренута себи најмање пола деценије.
Уз све, поход на Балкан најављује и Ангела Меркел. Овдашњи медији ће пожурити да прославе ново интересовање немачке канцеларке за Балкан. Али, да се евроунијати претерано не радују, ово се дешава управо због намера Доналда Туска. Па неће Немачка дозволити да тему проширивања ЕУ преузме (од стране САД инструирана) Пољска!?
Тек нова иницијатива Немачке, која ће се уоквиравати наредних месеци, могуће је и година, показаће шта може бити место и улога Балкана у ЕУ. Вероватно је да по овом питању Берлин и Вашингтон неће имати идентичне ставове, без обзира што је такође вероватно да ће се трудити да их усагласе.
Ангела Меркел
На крају, што се управо одржаних косовско-метохијских избора тиче, они лако могу постати још једна омча око врата Александра Вучића. Оснивање ЗСО и суштински преговори о севернокосовским општинама који се најављују, могу бити и згодан начин да се Београд уцени како би увео санкције Русији и пратио америчко постављање у Украјини.
Ако уведемо санкције Русима - биће ЗСО, ако не уведемо - неће!
Са чим ће Београд да се супротстави овим уценама када је све пролазе ка Косову и Метохији са треском затворио!? Нема више српских институција, организованих политичких структура, надлежности... Косовско питање се реактуелизује, има капацитет да постане спољнополитичка ноћна мора Београда, а истовремено је излазност међу Албанцима била рекордно ниска.
Из искуства знам да према томе треба бити опрезан... У албанском корпусу на Косову и Метохији све кључа, тензије расту, корупција је велика, сиромаштво још веће, а за последњих две деценије је то незадовољство три пута вешто каналисано против Срба.
Уз наведено, да ствар буде гора, следе и избори у БиХ.
Очекивања западних званичника од српских власти су велика. Представиће већ они то као могућност за „прање позиције“. Ето, не морамо још увек уводити санкције Путину, али ћемо морати да убедимо ново руководство Српске да буде „кооперативно“.
Све су прилике, позиција Александра Вучића се може у наредним месецима само погоршавати.
Неузимање у обзир промена на међународном плану и последица које ће оне оставити на унутрашњу политику, већ га је скупо стајало. Од миљеника „друге Србије“, преко ноћи је постао „највећа претња демократији“.
Не треба ни сумњати да је кампања „другосрбијанаца“ оркестрирана споља. Верујем Вучићу када каже да „све што ради заменица шефа мисије ОЕБС-а у Србији Пола Тиди је притисак на медије да воде кампању против мене“. Да, то је тако. И то је тек почело. Тек ће бити притисака и кампања. Ако не верује, нека пита Војислава Коштуницу.
А може да га пита и за искуства како су се тих недеља и месеци понашали појединци из власти, државни функционери на највишим позицијама. Јер, кључни ударци који ће тек уследити неће долазити само од ОЕБС-а, нити од доказаних „другосрбијанских ведета“, већ изнутра, из система.
Најпре из оне половине владе коју су обликовали и именовали странци, а затим, вероватно, и из сопствених редова. Истина, за разлику од претходних премијера, Александар Вучић има једну компаративну предност: његова скупштинска већина је убедљива и једнопартијска. Он нема свога „Млађана Динкића“. То му омогућава да свој положај консолидује и спреми се за одбрану.
Само се отвара питање: за одбрану чега?
Ако је његова политика останак на тезама које је изнео у експозеу, онда се тако нешто не може бранити. Истовремено се учвршћивати у позицијама „либералног фундаментализма“ и препуцавати се са Западом је немогуће. А утврђивати неку нову унутрашњу политику и правити спољнополитички заокрет са овим саставом и окружењем за Александра Вучића је такође немогуће.
Зато се намеће закључак да је једина реална опција враћање председника Томислава Николића у српску политику на велика врата.
Са већим уважавањем његових ставова по питању косовске проблематике (који су ономад врло грубо одбачени), као и покушајем „материјализације“ свих тих спољнополитичких активности које се већини београдских аналитичара чине бесмисленим.
Ако се српска економија може развијати проширивањем сарадње са свим „источним пријатељима“ Томислава Николића, од тога треба под хитно правити озбиљан политичко-економски пројекат, ма колико се то не свиђало Бриселу. Наравно, остаје отворено питање да ли је ова опција потрошена, односно: да ли је за овакав повратак председника Николића касно?
Периферизован и у потпуној пасиви, Томислав Николић је остао у другом политичком плану преко годину дана. То је његов укупан положај покварило, а утицај окрњило. Али, са друге стране се може и поставити питање: да ли другачију краткорочну алтернативу Александар Вучић уопште има?
