Американце излуђује што Русија враћа позиције изгубљене са распадом СССР

АНТИРУСКА РЕТОРИКА И ХИСТЕРИЈА У АМЕРИЦИ:

ОДАКЛЕ ПОТИЧУ И ЧИМЕ СЕ „ХРАНЕ“?

Барак Обама

• Током година своје владавине, Обама није склопио ни једно блиско пријатељство са страним колегама. Напротив, са некима од кључних партнера, укључујући лидере Немачке и Бразила, његови односи су се погоршали после Сноуденових открића
• Чак и изражавајући револт, што у последње време редовно чини у односу на Русију, Обама као да у своје речи не уноси ништа лично. У њима се осећа не толико злонамерност или друга емоција, колико интерес и калкулација 
• Он стално понавља - Москва ће „морати да плати“. А за шта? Ако се одговори једном речју - за самостално размишљање и поступке. За одсуство жеље да увек и у свему повлађује Вашингтону, као што је то уобичајено код оних земаља које он све заједно назива „пријатељима и савезницима
• Ових дана је лондонски „Фејненшел тајмс“ упозорио да „Путин као и раније држи иницијативу“ и приморава Запад да обраћа пажњу на сваку његову реч и да реагује на сваки његов корак
• Почетком новог столећа САД су очигледно испустиле и никако не могу да поврате и стратешку иницијативу. А то за собом повлачи и све јаче ослањање на војну силу
• У Вашингтону и другим западним престоницама се руско враћање позиција доживљава као „реваншизам“, као посезање на „читаво савремено уређење света“, готово на све универзалне правне норме и моралне вредности. Управо то и не могу да опросте Русији и њеном лидеру

Пише: Андреј ШИТОВ, дописник ИТАР-ТАСС из Вашингтона

        КРИЗА у Украјини довела је агитпроп Сједињених Држава у стање које је близу хистерије.

        Ниво антируске реторике засноване на измишљотинама, са званичних трибина, прешао је сваку меру. При том, колико се може претпоставити, скривени узроци онога што се дешава често нису повезани са Украјином.

        Главни задатак који сада интересује председника САД, Барака Обаму, јесте обликовање достојног политичког наслеђа. Околности у вези с њим за сада су, благо речено, прилично лоше.

        У суштини, постоје само два реална и крупна успеха: излаз земље из акутне финансијско-економске кризе наслеђене од претходника - републиканца, Џорџа Буша-млађег - и програм реформи здравства „Обамакер“. Па и ту, према признању Беле куће, темпо економског опоравка још увек очигледно није довољан, а „Обамакер“ тешко узима маха после прошлогодишњег неуспелог старта.

        Америка је изнутра озбиљно разједињена, Обамина бивша обећања да ће објединити народ - остала су само политичка парола. Настављају се, ако не и јачају, непомирљиве полемике између либерала и конзервативаца и политичка и идеолошка поларизација.

        Имовинска неједнакост брзо се повећава и постаје озбиљан социјално-економски фактор ризика.

        Ниво друштвеног поверења у власт и рејтинг председника и конгреса САД близу су рекордно ниским оценама.

        И у спољној политици Обама нема нарочито чиме да се похвали. Нобелова нагрда за мир, коју је добио 2009, ставља се на последње место као неуспела шала. Ратови у Ираку и Авганистану, који су у сваком погледу прошли страховито скупо, за САД се  неславно завршавају; њихов коначни исход није јасан.

        Велике наде које је у Вашингтону изнедрило „арапско пролеће“ у потпуности се не  оправдавају.

        Уз то, да би се свим тим бавило - остаје све мање времена: данашњем домаћину предстоји одлазак из Беле куће за мање од 1000 дана. Већ после новембарских електорских избора за Конгрес САД (који, узгред, обећавају демократској власти још лошије позиције, па и губитак контроле над Сенатом), он ће, по овдашњем мишљењу, аутоматски прећи у ред „шепавих патака“ - лидера, који фактички седећи на дужности чекају крај свог мандата и немају даље политичке амбиције.

Конгрес САД

        Обами је изузетно тешко да се с тим помири. Од самог почетка он није крио да жели да уђе у историју као један од најбољих председника САД, а не само као први Афроамериканац на тој дужности.

        Ипак, живот је показао да реалних лидерских талената он нема баш много, бар не колико је сам претпостављао. Истина, он уме да држи ватрене говоре који су му у прво време омогућавали да придобије људе.

        Међутим, није му пошло за руком да успостави реалну интеракцију са другим огранцима власти у САД, пре свега са законодавном. Као што се показало, он није умео и не воли да исправно изграђује такав практични политички рад који претпоставља редовну личну комуникацију са људима који се с њим не слажу.

        Уместо тога, он је ове године отворено упозорио своје опоненте у Конгресу да ће покушати да управља земљом помоћу својих извршних налога. То се у Белој кући формално назива „годином практичног деловања“. У ствари, по мишљењу многих овдашњих политиколога и то не само међу онима који критикују Обаму, то значи самовољно одустајање од решавања кључних проблема, прелазак на тактику „ситних послова“, па чак и спремност да се догађаји пусте да иду својим током.

        Слична слика је и у међународним пословима.

        Колико се зна, за разлику од Џорџа Буша, садашњи амерички лидер од самог почетка није тежио успостављању блиских односа и поверења са страним партнерима, сем што се, по сопственом признању у интервјуу давно већ датом ИТАР-ТАСС-у, упоређивао са Махатмом Гандијем и Нелсоном Менделом. 

        У сваком случају, током година своје владавине, колико је познато, Обама није склопио ни једно блиско пријатељство са страним колегама. Напротив, са некима од кључних партнера, укључујући лидере Немачке и Бразила, његови односи су се погоршали, будући да су се они увредили због америчког прислушкивања која је разоткрио дисидент Едвард Сноуден.

        „Недружељубивост“ садашњег домаћина Беле куће испољава се и у томе што он приметно мање од својих претходника током последњих четврт века комуницира са медијима, посебно страним. Поред осталог округле столове за стране дописнике, који су организовани у време Буша-млађег уочи значајних међународних форума, сада нико и не помиње.

        Ма како то чудно може да звучи, актуелни председник САД очигледно себе сматра за човека који је политички погрешно процењен. Према новинарском сведочењу Џоди Кантора из „Њујорк-тајмса“, који је пре две године објавио књигу „О Обамама“ (The Obamas) још у време одласка у Норвешку на уручивање Нобелове награде 2009. у најближем окружењу шефа администрације настало је уверење које је он од тада често анализирао са рођацима и блиским људима да - „амерички народ једноставно не цени свог изузетног лидера“.

        А управо ових дана други Обамин биограф, главни уредник часописа „Њујоркер“, Дејвид Ремникс, забринуто је рекао о домаћину Беле куће да га „свет, изгледа, разочарава“. „И републиканци га разочаравају и (сиријски лидер) Башар Асада га разочарава и председник Русије, (Владимир Путин) такође, - пожалио се Ремник. - Са аспекта носиоца улоге председника (његове) понекад јој недостаје борбени дух“.

        Гледано са стране, ова оцена веома прецизно даје карактеристику Обаме. Чак и изражавајући револт, што у последње време редовно чини у односу на Русију, он као да у своје речи не уноси ништа лично. У њима се осећа не толико злонамерност или друга емоција, колико интерес и калкулација. Он стално понавља - Москва ће „морати да плати“. А за шта?

        Најкраћи одговор је - за самостално размишљање и поступке. За одсуство жеље да увек и у свему повлађује Вашингтону као што је то уобичајено код оних земаља које он све заједно назива „пријатељима и савезницима“. 

Владимир Путин

        За Америку која је по завршетку хладног рата навикла да умишља да је центар свега то је толико необично да она, можда, чак и искрено у томе не види нормално испољавање туђег државног суверенитета него циљно и злонамерно „антиамеричко расположење“.

        За вашингтонски политички естаблишмент, а уз његову помоћ и за читаво јавно мнење САД, оличење таквог расположења је, заправо, један једини човек - Путин. Делимично је то, вероватно, повезано са чињеницом да он у дијалогу са Вашингтоном уистину одлучније од других лидера брани националне интересе своје земље. Сем тога, како су у разговору са дописником ИТАР-ТАСС-а више пута признавали познати Американци, у односу на њега могу да се испоље и неискорењени стереотипи из времена хладног рата, па и носталгија за временом конфронтације Истока и Запада када је све било „једноставно и јасно“.

        У сваком случају тврдња да, наводно, „Путин све време настоји да све болније стави прст у око Ујка Сему“, данас је за овдашњу штампу аксиом - идеолошки клише толико исцрпљен да се сматра да га не само не треба доказивати, него га готово и не примећују.

        Међутим, такви клишеи су свакако опасни као и свака самообмана, а озбиљни, искусни људи покушавају да их на то подсете. На пример, бивши државни секретар САД, Хенри Кисинџер, још је почетком марта упозоравао да „за Запад демонизација Путина - није политика, него покушај да се оправда њено одсуство“. Ипак, не изгледа да на Кисинџера и друге угледне људе политичког реализма овде сада неко обраћа пажњу.

        Мада, треба истаћи да су у реторици напада на Русију и њеног лидера присутне и ноте спонтаног дивљења, готово зависти. Након што је Русија без иједног пуцња вратила Крим - неко време међу америчким конзервативцима било је актуелно да се Обами наведе Путин као пример „правог лидера“. Још пре тога, бивши Обамин супарник на председничким изборима, републиканац Мит Ромни, јавно је тврдио да је „руски лидер надмоћнији“ од америчког на међународној сцени, а ових дана бивши потпредседник САД, Ричард Чејни, изјавио је да је Обама „више пута показао да дозвољава таквим људима, као што је Путин, да га малтретира“. 

        И поред све емотивне „затворености“ председника САД, такве оцене тешко да могу да му се допадну. Узимајући у обзир његове унутарполитичке позиције и задатке, он сада, заправо, никако не сме да се у очима својих земљака покаже као „слабић“. Очигледно и то утиче на загревање антируске реторике.

        Уз то, иза „пецкања“ крију се у суштини озбиљне замерке. Ових дана лондонски „Фејненшел тајмс“ упозоравао је да „Путин као и раније штеди иницијативу“ и приморава Запад „да обрати пажњу на сваку његову реч и да реагује на сваки његов корак“. „Сједињене државе и ЕУ треба некако „да окрену столове“ да би руски лидер нагађао шта ће следеће да учини противник“ - предлаже ово новинско издање.

        Наравно, у овом случају има се у виду тактичка иницијатива у конкретној ситуацији око Украјине. Али, почетком новог столећа САД су очигледно испустиле и никако не могу да поврате и стратешку иницијативу. Ни у Америци ни изван њених граница нико се неће усудити да тврди да је Вашингтон учврстио своју лидерску позицију у свету у време Буша-млађег или у време Обаме. Напротив, политичка и економска тежина САД и њихов морални углед константно опадају. Иначе, то за собом повлачи и јачање ослањања на војну силу.

        Међутим, Москва је све то време обнављала и обнавља позиције које је изгубила са распадом Совјетског Савеза. У Вашингтону и другим западним престоницама то се доживљава као „реваншизам“, као посезање на „читаво савремено уређење света“, готово на све универзалне правне норме и моралне вредности. Управо то и не могу да опросте Русији и њеном лидеру. Зато се сада тако и срди прекоокеански агитпроп који је сигуран у своју способност да суди о „правилној“ и „неправилној“ страни историје.

        Због тога у хору захтевају да се Русији „пружи отпор“ и „казне“ њена дијаметрално супротна вашингтонска јата: од јастребова до ултралиберала. Иначе, и у самој Обаминој администрацијибесомучно се боре за тврду конфронтацију са Москвом и „десничари“, попут помоћнице државног секретара Викторије Нуланд, блиско повезане са „неоконзервативцима“, и „левичари“ у лику помоћнице председника за националну безбедност, Сузан Рајс,  и Саманте Пауер која је заменила на дужности сталног представника САД у ОУН-у. А сви њихови принципи и идеали апсолутно не сметају овим дамама да оправдавају све испаде америчких штићеника у Кијеву: од хероизације нацизма до ограничења слободе речи чак и војних казнених операција против сопственог народа. 

        Међутим, шта изненађује?

        Украјина и Украјинци сами по себи мало интересују Американце. Према недавно изведеном социолошком истраживању које је изазвало сензацију, тек је сваки шести становник САД способан да макар пронађе на карти ту источноевропску земљу. Обама је у свом говору још у марту у Бриселу признао да нема принципа и идеала онда би можда „могло да се окрену леђа“ Украјини, будући да Америка економски „нема с њом дубоку интеграцију“, а деловање Русије укључујући и Крим „не представљају директну претњу за народ и националну територију“ САД. 

        Уместо тога, у Савету за националну безбедност САД при Белој кући опет су започели тему о „нормама међународног права“ и „обавезама у оквиру NATO-а“. Наравно, ово друго не односи се на Украјину.

        У последње време и политичко и војно руководство саме Северноатлантске алијансе и представници земаља које јој припадају, константно говоре о томе да украјинска криза враћа NATO оним циљевима због којих је алијанса и основана и показује неопходност њеног даљег јачања.

        Како сматрају, на пример, у антиратним организацијама САД, то је практично једнако позиву да се више купује скупо америчко наоружање.

        Политички смисао онога што се овде дешава открио је први човек МИП РФ, Сергеј Лавров, који је у интервјуу телевизији „Блумберг“ изјавио да је прави циљ САД да - „не дозволе Европљанима да поступају и одлучују на свој начин, да не допусте да NATO изгуби циљ свог постојања и да Европу држи на кратком поводцу“.

        Превела Ксенија Трајковић