Слаби и неуспешни Обама настоји да увреди јаког, успешног и веома популарног Путина

ПРВИ АФРО-АМЕРИКАНАЦ НА ЧЕЛУ САД МОЖЕ УЋИ У ИСТОРИЈУ КАО ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ СРУШИО МИР НА ЕВРОПСКОМ КОНТИНЕНТУ

• Још у јеку догађаја у вези са Сноуденом скретала су на себе пажњу потпуно тинејџерска реаговања Барака Обаме. Сноуден пребегао у Русију, чудна ми чуда! Од нас су побегли и Гордијевски и Резун и Калугин, па нашим генералним секретарима и председницима није падало напамет да због тога увређено одустају од сусрета са америчким лидерима и да спуштају и претресају авионе латиноамеричких председника
• Рећи ћу политички нетолерантно, али онако како јесте: ствара се потпуни утисак да слаби, непопуларни и неуспешни председник настоји да увреди председника јаког, успешног и веома популарног, при том не размишљајући нарочито о даљим последицама тих поступака за сопствену земљу
• Такво непримерено понашање првог афро-америчког председника САД још једном доказује да веома често на судбину народа утичу не само оштроумни прагматични планови хладних аналитичара, него и отворена завист – завист човека који се показао неспремним за тешко бреме руководиоца велике светске силе
• Претећи притисак на Русију и уцењивање санкцијама - приморавају и њу и Кину, која себе сматра следећим објектом напада од стране Запада, на узајамно зближавање, а то апсолутно није у интересу Сједињених Држава

Пише: Владимир ЖАРИХИН,  политиколог  (Москва)

КАКО се догађаји у Украјини даље развијају, тако се у већој мери испољава злослутна улога САД.

У почетку је стваран утисак да су главну улогу у подршци евромајдану играли Европљани, нарочито младоевропљани из Пољске и Литваније. Тренутак за истину наступио је 22. фебруара када су пучисти силом заузели власт и при том демонстративно игнорисали постигнути компромисни споразум са свечаним гаранцијама министара иностраних послова Немачке, Француске и Пољске. 

Од тог момента било је потпуно јасно ко је реални наручилац трагичног сценарија развоја догађаја у Украјини.

Садашњи министар иностраних послова Немачке, Франк Валтер Штајнмајер, жали се да развој догађаја у Украјини руши читав систем безбедности у Европи, који је омогућавао да се на европском континенту релативно мирно живи више од пола века.

         Тада, у фебруару, „велике европске силе”, које су гарантовале реализовање споразума од 21. фебруара, ћутке су прогутале и понижење и потпуно анулирање свог угледа.

         Да, Европа има шта да губи.

         После много векова практично непрекидних међусобних ратова, после два светска сукоба XX века, која су грмела првенствено европским континентом, пола века предаха омогућило је Европи да се обједини и практично претвори у неку релативно мирну оазу усред деструкције и нестабилности на многим другим континентима.

         Сем тога, идеја о стварању јединственог економског простора од „Лисабона до Владивостока”, омогућила би стварање огромног и самодовољног јединственог тржишта које нема премца по концентрацији финансијских, технолошких, интелектуалних и природних ресурса.

         Међутим, таква перспектива претпостављала је потискивање САД из европских послова, коначно укидање њихове доминантне улоге у Атлантском савезу и одбацивање америчке економије на периферију светског развоја.

         По таквом плану европско-евроазијске интеграције Американци су прецизно и ефикасно нанели ударац. Украјинска држава имала је наслеђену слабост повезану са историјском конфронтацијом својих источних и западних области.

         Током свих година независности, целовитост Украјине некако се држала само на томе што су се на челу државе смењивали релативно умерени представници Истока и Центра. У светлу данашњих догађаја и коалиције која је победила, чак и Виктор Јушченко, иначе пореклом из централне Сумске области, изгледа као умерен и мирољубив политичар.

         Међутим, чим су се на власт пробили радикални неофашисти из западних области Украјине, земља је почела да се подрива и руши. Управо то је одговарало САД – блокирање формирања јединственог економског простора „велике Европе”, па су Украјину претвориле у јабуку раздора између Русије и ЕУ.

         Ипак, стварати жариште усред Европе за дуги низ година, претварати Украјину у европску Сомалију са разореном државношћу, заустављеном индустријом и дуговима које не може да отплати и тиме рушити систем европске безбедности, са становишта дугорочних интереса Сједињених Држава, веома је рискантно.

         У исту The Washington Post, који нимало нема симпатија за Русију, 13. маја појавио се карактеристичан чланак Кетрин ван ден Хјувел у којем она пише: „Деловања САД током последњих месеци противречи здравом разуму”. И даље: „Ако земља (Украјина) има било какве шансе да обнови економију, онда ће за то бити неопходна помоћ како од стране Русије, тако и од стране Запада. Такав исход биће могућ само ако у Вашингтону и у медијима бар делимично превлада здрав разум”.

          Издавач угледног часописа The Nation, ван денХјувел, окривљује вашингтонску администрацију због недостатка управо здравог разума. Уистину, такав отворени напад на интересе европских земаља уз сву њихову садашњу сервилност у односу на САД, већ има супротан ефекат и ствара противречности које су за сада притајене, али већ избијају на површину.

         Претећи притисак на Русију и уцењивање санкцијама -приморавају и њу и Кину, која себе сматра следећим објектом напада од стране Запада, на узајамно зближавање, а то свакако апсолутно није у интересу Сједињених Држава, будући да су оне управо сада одлучиле да појачају свој утицај у Југоисточној Азији и тамо ограниче утицај Народне Републике Кине.

         Овакво контрадикторно понашање нашег главног хегемона мора да се тумачи не само са становишта геополитике, него и са становишта психологије човека. Јер, сувише емоција, увреда, непромишљених претњи и санкција, које нису неопходне за прагматично промовисање геополитичких интереса Сједињених Држава, сада потиче из њиховог руководства.

         Још у јеку догађаја у вези са Сноуденом скретала су на себе пажњу потпуно тинејџерска реаговања Барака Обаме. Сноуден пребегао у Русију, чудна ми чуда! Од нас су побегли и Гордијевски и Резун и Калугин. Очигледно да је таква специфичност обавештајне делатности да неко с времена на време пребегне на другу страну.

         Али, нашим генералним секретарима и председницима није падало напамет да због тога увређено одустају од сусрета са америчким лидерима и да спуштају и претресају авионе латиноамеричких председника.

         Није достојанствено свађати се због таквих ситница и не чувати сопствени образ!

         Даље су уследиле активности америчке администрације у дискредитовању Олимпијаде у Сочију, па у дестабилизацији Украјине, које су показале да лична и емотивна компонента у Обаминим поступцима почиње да доминира над разумом и опрезношћу.

         Рећи ћу политички нетолерантно, али онако како јесте: ствара се потпуни утисак да слаби, непопуларни и неуспешни председник настоји да увреди председника јаког, успешног и веома популарног, при том не размишљајући нарочито о даљим последицама тих поступака за сопствену земљу.

         Такво непримерено понашање првог афро-америчког председника САД још једном доказује да веома често на судбину народа утичу не само оштроумни прагматични планови хладних аналитичара, него и отворена завист – завист човека који се показао неспремним за тешко бреме руководиоца велике светске силе.

         Штавише, Обама може ући у историју као човек који је срушио мир на Европском континенту, а то ће бити репутација Херострата.

         Превод:

       Ксенија Трајковић