Кошарка: Јуниори Звезде прваци Европе 2014.
ОД СВИХ ЕКИПА, У СЕНИОРСКОЈ И ЈУНИОРСКОЈ КОНКУРЕНЦИЈИ САМО „ЦРВЕНО-БЕЛИ” И ФЕНЕРБАХЧЕ НИСУ ИМАЛИ СТРАНЦЕ
Тријумфу јуниора Црвене звезде у Милану присуствовао је из непосредне близине, из другог реда крај паркета, и Клифорд Луик, један од најбољих играча Реала и шпанске репрезентације свих времена. Луик се родио као Американац, баш као што се Никола Миротић родио као Црногорац, а сви јуниори Црвене звезде су „мејд ин Сербиа”! И то је оно што мора да буде полазна тачка у схватању величине успеха „црвено-белих“ кошаркаша, брижљиво селектираних на непуних 90.000 квадратних километара.
Дакле, Звезда је с нашом децом преслишала Реал (55:42) који је играо са петорицом странаца, од којих су двојица била видно старија од дозвољене границе (18 година). Тренер Слободан Клипа је чак свим ривалима на завршном турниру Евролиге дао фору играјући са тројицом шеснаестогодишњака.
Звезда је уз турски Фенербахче била једина екипа у Милану, рачунајући и сениорски фајнал-фор, која није имала странце. Али, турски клуб је изгубио сва три меча, а момци с Калемегдана су на врху, без пораза. Не знамо шта су Клифорд Луик (73) и Емилијано Родригез (77) мислили док су гледали јуниорски финале у миланском Форуму, али нама је прошла кроз главу једна од највећих утакмица које је Црвена звезда одиграла на европској сцени, у четвртфиналу Купа шампиона (Евролига) у сезони 1972/73. Тада су „црвено-бели”, с тренером Братиславом Ђорђевићем, победили у Мадриду „бланкосе” (77:74, маестрална игра Славнића) за које су играли и Луик и Родригез и Брабендер и Корбалан и остали сјајни играчи под диригентском палицом маестра Педра Ферандиза који је освојио половину Реалових европских титула (четири од осам). Те године Звезда их је избацила и ушла у полуфинале у којем је непремостива препрека био моћни ЦСКА са доктором кошарке Сергејом Беловим.
Повратак у садашњост намеће питање колики су сениорски домети Стојановића, Аранитовића, Лазаревића, Анђелковића, Ђоровића, Остојића, Кенића, Ракићевића, Јековића, Радовановића, Стајковски, Миладиновића... Судећи по нотесима стотинак аганета из целог света који су се претходних дана сјатили у Милану, већину чека лепа будућност, али то ће зависити од низа околности које се обично узимају у обзир у најосетљивијем периоду за играче, кад из јуниора прелазе у сениоре. Један од најцењенијих европских тренера Богдан Тањевић је, рецимо, пре две године у Истанбулу казао да би тадашњи Звездин јуниорски састав „декретом требало одмах превести у сениоре”. Свакако, није он мислио баш на све, већ на неколицину у које се, како је рекао у свом стилу, заљубио на први поглед. Свакако, није нам намера да у овом тренутку дајемо савете Звезди како да даље поступа са својим дечацима кад их је до сада однеговала за десетку.
Можда ће Милано опет бити велика инспирација и раскрсница у историји Црвене звезде. У том граду је освојила свој први међународни трофеј, 1951. године, у конкуренцији првака Француске (париски Расинг са најчувенијим тренером тог доба Робером Биснелом), Италије (милански Борлети са чувеним стручњаком Чезареом Рубинијем) и Белгије (Ројал). Играло се за „Златни пехар града Милана”, на велодрому Вигорели, пред близу 15.000 гледалаца. „Црвено-бели” су отпутовали као петоструки узастопни шампиони Југославије, а на „магичној писти” - како се још зове тај милански велодром - тада су први пут видели и Харлем Глобтротерсе, са њиховом највећом звездом Гусом Татумом.
По повратку из Милана, Поповић, Калембер, Гец, Роклицер, Алагић, Демшар, Соколовић, Бјегојевић, Гоџић и остали покушали су да имитирају Харлемовце, одушевљавали су публику и у земљи и у иностранству, па је Звезда добила надимак „Европски Харлем”. Следеће године, њена највећа легенда, тадашњи тренер и играч Небојша Поповић, отишао је у Галарате, 40 километара од Милана, и постао први наш играч који је играо у иностранству. Провео је тамо неколико месеци наступајући за Галаратезе: за шешир, капут, одело и ципеле.
