Београдски коридори власти шапућу о Дану Победе и због Немачке
АКО НЕ БУДЕ МОГЛО ДРУГАЧИЈЕ: ЗА 70-ГОДИШЊИЦУ ПО СРБИЈИ ТРЕБА ДЕЛИТИ - РУСКЕ ГЕОРГИЈЕВСКЕ ЛЕНТЕ
- Рајетински менталитет појединих српских политичара и бирократа који о нечему одлучују, а који воле да у свакој прилици понављају како „не треба срдити онога кога је молити”, узрокује срамно окретање главе и ћутање Србије о Другом светском рату
- Зато се 9. мај у Србији најпре слави као Дан Европе, а тек потом као Дан победе над фашизмом. Ето, где смо стигли
- Тиме ћемо се и подсетити на то ко нам је помагао у борби против нацизма и ко је ослободио Београд! А истовремено, можда се и присетимо ко је бомбардовао Београд-и у априлу 1941, и од априла до септембра 1944. године
- Георгијевска лента ће нас и ујединити и подсетити на то ко су нам историјски пријатељи, а то је важно и због будућности. Јер, до будућности можемо само уједињени и са поузданим савезницима
- Ако „елита” нема снаге и воље да сачува историјско памћење, онда то мора радити народ. За почетак, макар и малим акцијама и симболичним корацима
Пише: др Душан ПРОРОКОВИЋ, Фонд стратешке културе
КАКО ће Србија обележити 9. мај?
Следеће године је седамдесетогодишњица победе над нацизмом. Да ли ће и то бити једна од годишњица коју ћемо заборавити да обележимо?
Историјска конфузија, настала после распада једнопартијског система и бивше југословенске државе, наставља се током последње две и по деценије. Победа у Другом свестком рату, коју је баштинила Комунистича партија, као да је остала заборављена још почетком деведесетих, после њеног одласка у историју.
Уместо тога, у Србији се почела отварати расправа о догађајима у Другом светском рату, улози Равногорског покрета и злочинима партизанских јединица.
Несумњиво, оваква расправа је била потребна. Пола века су комунисти држали монопол над „ратном истином”, одбијајући да критички сагледају историјске догађаје и не дозвољавајући њихово преиспитивање. Међутим, расправа која је поведена више на улици и у међустраначком препуцавању, а мање као резултат институциоалних иницијатива и научно-истраживачких пројеката, одвијала се у окриљу дневне политике, па на крају нигде није ни довела. Чак напротив.
Тема Другог светског рата је тако огађена широкој јавности. После свега, за њу се везују непријатне асоцијације које се тичу братоубилачког рата, погрешних политичких избора и замарајућих расправа.
Планирано или спонтано, тек цео овај несретни збрдоздолисани процес преиспитивања догађаја из Другог светског рата утицао је на то да су жртве изгледа сви заборавили.
Други разлог због којег се Други светски рат полушапатом помиње у српским институцијама, јесте то што то више није „популарно”. Србија је на светлом путу у ЕУ, а међу чланицама ЕУ су и земље које су у периоду 1939-45. године исписале најсрамније странице сопствених националних историја. Међу њима је и утицајна Немачка.
Рајетински менталитет појединих српских политичара и бирократа који о нечему одлучују, а који воле да у свакој прилици понављају како „не треба срдити онога кога је молити”, узрокује ово срамно окретање главе и ћутање Србије о Другом светском рату. На крају, 9. мај се у Србији најпре слави као Дан Европе, а тек потом као Дан победе над фашизмом. Ето, где смо стигли.
Има ли Србија право да заборави своје жртве? Треба ли подсећати: поред Јевреја, Руса и Пољака, Срби су народ који је највише страдао од нацизма и нацистичких савезника.
За све који изражавају сумњу у тврдње домаћих аутора, сасвим је довољно података у већ дуго отвореним и доступним немачким архивама.
У детаљним описима и анализама Хермана Нојбахера, на пример. Међу којима су и тврдње како су немачки официри били запрепашћени сценама које су видели у Јасеновцу. Ваљда исти они официри који су беспоговорно спроводили наредбу да се за сваког убијеног Немца стреља сто цивила.
Та је наредба била изречена и спровођена само у територијално осакаћеној Србији и нигде другде на свету. Срби су скупо платили своју слободу. Нико нам је није поклонио.
Заборављати све невино настрадале и жртве пале за слободу је грех. И то је први и најважнији разлог због којег не смемо заборављати 9. мај.
Други разлог је то што не смемо дозволити да нам се историја понови.
Други светски рат би требало да буде велика школа за Србију. Он нам објашњава у какву националну трагедију могу да одведу поделе и како судбина може да се поигра са народом чија елита више брине да ли ће удовољити спољном фактору, него да ли ће заштитити сопствене државне и националне интересе. На крају, трећи разлог је што се у данашњој Србији мора учвршћивати свест о томе какво је зло нацизам. То је неопходно, јер живимо у времену повампирења нацизма. Најочигледнији пример тога је у Украјини, где се цео овај процес одвија уз помоћ водећих западних држава.
Али, имали су Срби прилику нешто слично да гледају и пре украјинске кризе, у свом непосредном комшилуку, где се усташка идеологија велича, а злочинци из Другог светског рата рехабилитују.
Достојно обележавање 9. маја је зато и сећање на жртве, и показатељ да се нешто из историје научило, и битка за вредности. То је важан датум у нашој историји и нашим животима. А, ако се не може другачије, онда за седамдесетогодишњицу треба спремати да га грађани Србије обележе ношењем Георгијевских ленти које ће се организовано делити.
Тиме ћемо се и подсетити на то ко нам је помагао у борби против нацизма и ко је ослободио Београд! А истовремено, можда се и присетимо ко је бомбардовао Београд-и у априлу 1941, и од априла до септембра 1944. године.
Георгијевска лента ће нас и ујединити и подсетити на то ко су нам историјски пријатељи. Што је важно и због будућности. Јер, до будућности можемо само уједињени и са поузданим савезницима.
Ако „елита” нема снаге и воље да сачува историјско памћење, онда то мора радити народ. За почетак, макар и малим акцијама и симболичним корацима.
http://srb.fondsk.ru/news/2014/05/08/ne-daimo-pobedu.html
