Пријатно је имати посла са лидером који се боји као Барак Обама

КАД СУ АМЕРИКАНЦИ У СИРИЈИ ПОЛОМИЛИ ЗУБЕ НА РУСИЈИ

- ОДЛУЧИЛИ СУ ДА РУСИЈИ ПРИРЕДЕ СИРИЈУ У УКРАЈИНИ

• Више нема старе, раније Украјине. Онај чир, гнојни чир, који је одмах настао на основу резултата Другог светског рата, када су власти СССР-а  укључиле у свој састав Галицију, неспојиву по менталитету, коначно је букнуо и гангрена се проширила на читаву Украјину
• За лечење је касно. Мораће се сећи на живо. Другачије не може. Или операција, или инфекција читавог организма са могућим смртоносним исходом. У случају Украјине, то је дуготрајни грађански рат са неизбежним пребацивањем на територију Русије 
• Вашингтон је прошле године због Москве претрпео низ прилично тешких спољнополитичких пораза: одржавање самита G20, „спасавање грађанина Сноудена“, које је довело до озбиљног пада имиџа САД и погоршања односа са кључним партнерима, да и не говоримо о другим земљама света, спречавање рата у Сирији, што је такође нанело удар светској „партији јастребова“

Пише: Јуриј БАРАНЧИК

         ОБАМИН бриселски говор пун је општих речи и да би се разумео његов основни смисао - не треба разјашњавати логику председника САД већ његова осећања.

         Садржајно није речено ништа ново, важно је то како Обама говори.

         Спирала крвавог насиља, која све више обавија Украјину, говори о много чему.

         И о томе да више нема старе, раније Украјине. Онај чир, гнојни чир, који је одмах настао на основу резултата Другог светског рата, када су власти СССР-а  укључиле у свој састав Галицију, неспојиву по менталитету, коначно је букнуо и гангрена се проширила на читаву Украјину. 

         За лечење је касно. Мораће се сећи на живо. Другачије не може. Или операција, или инфекција читавог организма са могућим смртоносним исходом. У случају Украјине, то је дуготрајни грађански рат са неизбежним пребацивањем на територију Русије. 

         Међутим, суштина је у томе што у Украјини видимо нову тенденцију у политици САД.

         Вашингтон је прошле године због Москве претрпео низ прилично тешких спољнополитичких пораза: одржавање самита G20, „спасавање грађанина Сноудена“, које је довело до озбиљног пада имиџа САД и погоршања односа са кључним партнерима, да и не говоримо о другим земљама света, спречавање рата у Сирији, што је такође нанело удар светској „партији јастребова“.

         Даље: привремена, али ипак, веома важна победа у Украјини. Потпуни неуспех новембарског самита „Источног партнерства“. Постизање споразума о мирном програму за Иран. Велика спремност за потписивање мировног споразума између Русије и Јапана.

         О новом геополитичком статусу Русије највише говоре овакве, налик на успутне белешке: „Лондон затражио помоћ од Русије по питању одвајања Шкотске“.

         Ово је својеврсни тон, некакав тоналитет, али управо тако успут даване десетине саопштења о разним темама боље оцртавају геополитичке промене које се одвијају, него значајни глобални догађаји.

         Русија је 2013. почела да себи враћа статус светске силе после више од двадесетогодишњег регионалног статуса.

         И, шта видимо? Да су САД, пошто су у Сирији поломиле зубе на Русији, одлучиле да Русији приреде Сирију у Украјини. Право пред носом.

         САД су настројене искључиво за крв, за експлозију ситуације и за максимално могућу штету Украјини, јер, што експлозија буде већа, што даље полете крвави комади Украјине, тиме је више шанси да повреде Русију, а можда, задуго повреде.

         Русија ће тако бити спутана и с њом ће моћи да се договара о читавом спектру светских проблема - подешавањем нивоа напетости у Украјини, право пред њеним носом.

         Да ово није појединачан податак говоре и Обамине изјаве о Сирији: да је спреман да изда наредбу о почетку војне операције без обзира на преговоре у Женеви.

         Поразе из прошле и ове године (тријумфалну Олимпијаду Русије у Сочију, посету Москви пре избора кандидата за председника Египта, министра одбране Сисија) Обама је, вероватно, схватио као сувише личне и зато је одлучио да приреди освету директно поред границе Русије.

         А ту је још и Крим, када је после говора Владимира Путина у Кремљу 18. марта 2014. постало јасно да Русија више не намерава да се повлачи. Завршено је одступање са позиција стечених крвљу, сузама и болом, а затим са позиција резултата Другог светског рата, које се одвија од момента распада Совјетског Савеза током последњих више од двадесет година.

         Ми смо се зауставили, а даље - ни корак назад.

         О томе говоре и последње Обамине изјаве.

         Тако је Обама, на пример, током заједничке прес-конференције са премијером Холандије, Марком Руте, испољио свој најважнији страх камуфлиран у геополитичку поуку „старијег“:

         „Русија је - регионална сила и за неке своје суседе представља опасност не због своје силе, него због своје слабости“.

         Уосталом, није ли ову исту мисао у другој форми, прилично хистеричној, покушала да саопшти Саманта Пауер, стални представник САД при ОУН, представнику Русије у ОУН, Виталију Чуркину?

         Даље - још горе. Европа и САД треба да оснују још једну алијансу, каже Обама. Већу и бољу. Ради чега? Па, није потребно.

         Ако анализирамо последње изјаве америчког председника са становишта америчке пропагандне машине за унутрашњу потрошњу (хамбургер ниске калоричне вредности, који не доводи до интелектуалне „гојазности“), онда бисмо овде могли да ставимо тачку.

         Међутим, ако те речи размотримо са становишта класичне психоаналитичке теорије, онда иза њих стоји само лепеза тумачења и асоцијација које говоре да Барак Обама има озбиљан унутрашњи психолошки несклад и неудобност на граници константне неурозе.

         Разлог за то је познат - деловање Путина и Русије, почев од Сноудена и Сирије па завршно са Украјином и Кримом.

         Како је показао развој руско-америчких односа у последњих пола године, Барак Обама је дубоко искомплексирана личност. Та негативна црта његовог карактера, која указује не само на малодушност, него и на кукавичлук и подлост, посебно се испољила после Сирије.

         Уместо да се као јак човек одужи Путину за оно кад га је извукао из сиријског блата и да почне, са психолошког становишта, да гради односе једнаких, он је у себи притајио дубоку увреду од Путина и због тога што је, пошто га је извукао, показао ко је бољи.

         Таква реакција својствена је дубоко искомплексираним личностима са слабом властитом оценом сопствених вредности. Они жељено представљају као стварно. А ако се пред њима налазе компетентни преговарачи (а Путин и Лавров су несумњиво такви), онда наивна наклапања у духу 90-их не функционишу.

         Остаје нам да се радујемо због америчког естаблишмента и његовог председника.

         Веома је пријатно имати посла са партнером који директно говори о свом најужаснијем страху.

         Превела Ксенија Трајковић