Обама стао на кору своје „банане”, а амбасада САД у Србији стала на „мину” МСП

АМЕРИЧКИ ПРЕДСЕДНИК ПОВОДОМ КИМ ПОКАЗАО ДА АМЕРИЧКИ ПРЕДСЕДНИК НИШТА НЕ ЗНА И НЕ МОРА ДА ЗНА

• Пошто истинске јавности у  САД и западним земљама практично више и нема, критички тонови на рачун тврдње Барака Обаме да је Косово* „напустило Србију пошто је организован референдум који није био ван оквира међународног права, већ уз пажљиву сарадњу са Уједињеним нацијама и косовским суседима” - морали да дођу из руске штампе
• Амбасада САД у Београду је покушала да „извади” Обаму саопштењем да је реч о „јединственој ситуацији у вези с Косовом, у којој је независност стечена после вишегодишњих исцрпљујућих преговора и ангажовања, које је предводила међународна заједница”
• Још је устврдила да је на Косову - за разлику од Крима – тобоже постојао „легитимни демократски процес, под администрацијом УН, који је укључивао и слободно и правично гласање о конституисању репрезентативног косовског парламента, који је легално прогласио независност пошто су све друге опције биле исцрпљене”
• Али, саветодавно мишљење МСП јасно демантује тврдње америчке амбасаде у Београду да је тзв. декларација о независности Косова „легално” (односно, у склопу правног поретка успостављеног од стране УН) донета од стране тзв. косовског парламента. Јер, та декларација је донета од стране лица која су се представила као „представници народа Косова”, а затим конституисала нови парламент, изван оквира установљених Резолуцијом 1244
• Није искључено да се у врховима америчке политике и даље мисли да се може деловати по начелима чије се ауторство приписује некадашњем блиском саветнику Џорџа Буша млађег, Карлу РОВУ: „Ми смо сада империја, и када делујемо, ми креирамо сопствену реалност. И док ви проучавате ту реалност – студиозно, како то и чините – ми ћемо поново деловати... Свима вама ће једино остати да проучавате оно што ми радимо”
• Срећом, Русија се некако дрзнула да се ухвати за део „реалности” који је кодификован од стране Међународног суда правде  22. 7. 2010. Врата су отворена и другима да се изборе за сопствену реалност – и то тако да то ништа не буде противно међународном праву. Ма шта САД о томе мислиле

         Пише: Александар ПАВИЋ, Фонд стратешке културе

         МОЖЕ бити да ни америчка ни западна јавност уопште више не очекују од америчких председника да знају ишта о земљама које су Сједињене Америчке Државе бомбардовале и/или војно окупирале.

         Нажалост, то не може са сигурношћу да се тврди, пошто истинске јавности у тим земљама практично више и нема. Критичка јавност је гурнута на маргине медијских токова. Зато су критички тонови на рачун тврдње Барака Обаме да је Косово* „напустило Србију пошто је организован референдум који није био ван оквира међународног права, већ уз пажљиву сарадњу са Уједињеним нацијама и косовским суседима” морали да дођу не из западне штампе него, најпре, из руске.

         То, наравно, није било довољно да би се Бела кућа, Стејт департмент или институцијe тог ранга оградиле од нетачне изјаве америчког председника. Није то само ствар ароганције, већ и хладне калкулације: рачуна се да просечни западни медијски конзумент не прати руске медије, па тако неће имати ни прилику да прочита ни деманти који доводи у питање изречену неистину.

         А има се у виду и старо правило: деманти нема ни приближну тежину као првобитна неистинита тврдња. То су данашња правила игре у земљама „медијских слобода”.

         Ипак, хвала Богу, српска јавност је доказала да још увек није сасвим замрла: реакције на Обамину изјаву су биле довољно бурне да је амбасада САД у Београду ипак била приморана да каже бар нешто. Нажалост, то „нешто” је, као што је одавно постао обичај америчких званичника и њихових представника, више него неадекватно.

         Објашњавајући и Танјугу и Политици шта је њихов председник „заправо” хтео да каже, из амбасаде је објашњено да је реч о „јединственој ситуацији у вези с Косовом, у којој је независност стечена после вишегодишњих исцрпљујућих преговора и ангажовања, које је предводила међународна заједница. Резолуција 1244 Савета безбедности УН успоставила је специјални законски режим за Косово под администрацијом УН и омогућила политички процес за одређивање будућег статуса Косова, који је обухватао и могућност независности. За разлику од Крима, на Косову је постојао легитимни демократски процес, под администрацијом УН, који је укључивао и слободно и правично гласање о конституисању репрезентативног косовског парламента, који је легално прогласио независност пошто су све друге опције биле исцрпљене”.

         Одмах се може приметити да саопштење амбасаде САД користи инструмент који је увелико усавршен у западним земљама после пада Берлинског зида: ако је нека истина непријатна или непожељна, најбоље ју је прећутати. Ни помена о томе да је амерички председник поменуо референдум којег није било, чак ни покушај свођења Обамине изјаве на „грешку”. Идемо даље.

         Такође није ни покушан деманти или бар ублажавање Обамине тврдње да је претходно „народ Косова годинама био систематски злостављан и убијан”.

         То се већ може сматрати свесним и намерним ниподаштавањем земље-домаћина. Наравно, није први пут у постпетооктобарском периоду, а поготово од 2008. године. Што не значи да је прихватљиво.

Америчка амбасада у Београду

         Упорно, гебелсовско понављање пропагандних неистина о Косову и Метохији једноставно треба узети за оно што и јесте: отворено непријатељски чин, на који би озбиљна држава морала да реагује. И вероватно ће – када буде постала озбиљна. 

         У међувремену, срећом, дошла је бар једна, врло одмерена реакција са бар неког референтног места: лист Политика је изнео прецизне податке и о терористичким активностима ОВК (1991-1998) и о жртвама тог тероризма (јануар 1998-новембар 2001) на Косову и Метохији. Tешко да те информације нису биле достпуне амбасади САД у Београду. Боље речено, немогуће.

         Нећемо много речи трошити на тврдњу америчке амбасаде да је постојало „слободно и правично гласање о конституисању репрезентативног косовског парламента”: и просечно обавештени грађанин Србије добро зна какви су услови живота за Србе и остале неалбанце на КиМ, да је наша јужна покрајина тренутно претворена у највећи организовани гето у Европи а можда и у свету (као и један од највећих светских дистрибутнивих центара за промет дроге, белог робља, људских органа), и да је око 250.000  неалбанаца протерано доласком „мировних трупа” у јуну 1999. године.

         Остаје још тврдња амбасаде САД да је тај исти „репрезентативни косовски парламент легално прогласио независност пошто су све друге опције биле исцрпљене”. И ова тврдња, баш као и Обамина тврдња о референдуму је, да употребимо руску терминологију у вези Обамине изјаве – запањујућа. И то из истих разлога: једноставно је неистинита.

         То се може лако доказати, поновним читањем саветодавног мишљења Међународног суда правде из јула 2010. године, иначе мишљења с којим је амерички Стејт департмент био, по речима тадашњег помоћника Државног секретара, „врло задовољан”. А, с обзиром да су све америчке амбасаде у свету под непосредном ингеренцијом Стејт департмента, не може бити ни говора о томе да компетентно особље амбасаде у Србији, није упознато са текстом саветодавног мишљења МСП о КиМ.

         Дакле, није тачна тврдња да је тзв. косовски парламент „легално прогласио независност”. Ево зашто.

         У члану 102 саветодавног мишљења, МСП изражава своју намеру да утврди идентитет аутора, односно „да ли је декларација о независности од 17. фебруара 2008. представљала акт 'Скупштине Косова', једне од Привремених институција самоуправе основаних према Поглављу 9 Уставног оквира (одређеног под ингенрецијама УН), или су они који су декларацију усвојили деловали у неком другом својству”.

         Затим се, у члану 105, истиче „да они који су декларацију усвојили нису имали намеру да она ступи на снагу у оквиру правног поретка који је створен за привремену фазу, нити је она то могла”. Напротив, аутори декларације су „кренули да усвоје меру чија ће важност и последице бити изван тог поретка” односно поретка успостављеног од стране Уједињених нација кроз Резолуцију 1244. Дакле, нема ни речи да је, како тврде и амерички председник и америчка амбасада, тзв. декларација о независности Косова донета унутар било каквог поретка УН. 

         А, како се истиче у члану 76, декларација није прослеђена Специјалном представнику Генералног секретара УН, нити је објављена у Службеном гласнику Привремених институција самоуправе на Косову. Дакле, УН су, по сведочењу самог МСП – једноставно заобиђене.

         Члан 107 Декларације јасно каже да се „нигде у изворном тексту декларације на албанском језику (који је једини аутентични текст) не помиње да је декларација дело Скупштине Косова”.

         Даље се образлаже да се „процедура везана за декларацију разликовала од процедуре коју је користила Скупштина Косова за усвајање законодавних аката”, као и да су и сами аутори себе назвали „демократски изабраним вођама нашег народа” (треба приметити да нико од десет српских посланика у Привременој скупштини, као ни представник Горанаца, није био присутан чину доношења декларације (члан 76), тако да су аутори декларације могли да говоре искључиво у име свог, арбанашког народа).

         Коначно, „ћутња Специјалног представника Генералног секретара у вези декларације о независности од 17. фебруара 2008. сугерише да ни он није сматрао да је декларација представљала акт Привремених институција самоуправе који је требало да ступи на снагу у склопу правног поретка (односно поретка одређеног Резолуцијом 1244) за који је он био одговоран”.

         На основу претходно наведеног, у члану 109 „Суд закључује да аутори декларације о независности од 17. фебруара 2008. нису деловали у својству једне од Привремених институција самоуправе у склопу Уставног поретка, него као лица која су деловала као представници народа Косова изван оквира привремене администрације”.

         Дакле, саветодавно мишљење МСП јасно демантује тврдње америчке амбасаде у Београду да је тзв. декларација о независности Косова „легално” (односно, у склопу правног поретка успостављеног од стране УН) донета од стране тзв. косовског парламента. Заправо, та декларација је донета од стране лица која су се представила као „представници народа Косова”, а која су затим конституисала нови парламент, изван оквира установљених Резолуцијом 1244.

         С друге стране, у члану 91 саветодавног мишљења, МСП је потврдио да је Резолуција 1244 и даље била на снази 17. 2. 2008, и да није промењена после тога. Другим речима, она важи и дан-данас. А оно што се данас представља као „скупштина Косова” нешто је што је изван оквира Резолуције 1244.

         Могло би се стога рећи, следећи резоновање МСП, да на Косову и Метохији тренутно владају неки паралелни пореци, паралелни светови, један поред другог. И ништа у међународном праву, како га је омеђио МСП, не спречава стварање још неких паралелних светова тамо – а ни другде. Јер, како се истиче у члану 81, пракса Савета безбедности не указује на постојање неке опште забране против једностраних декларација о независности, док је у члану изричито речено да „опште међународно право не садржи никакве примењиве забране против доношења декларација о независности”.

Међународни Суд Правде током заседања

         Што би значило да би и други неалбанци на КиМ могли да донесу своје декларације о независности, овог пута од Косова*, и да то такође буде у складу са међународним правом. Баш као што је и народ на Криму учинио, позивајући се управо на овај део саветодавног мишљења МСП – а што званичне САД упорно покушавају да му оспоре, упињући се да докажу да су случајеви Крима и КиМ-а некако „различити” – иако МСП јасно каже да баш никоме није забрањено да донесе декларацију о независности.

         У ствари, по резоновању МСП, нема народа на свету, односно група које се представљају као представници неког народа, које немају право на сопствену декларацију о независности. То је баштина коју нам је оставио Међународни суд правде, баштина коју је сам Стејт департмент топло поздравио – очигледно под условом да се то не односи на Русе и Србе. (Нажалост, овом (ауто)расистичком погледу се приклонио и двојац Вучић-Дачић, иначе не би гурао косметске Србе да се „интегришу” у самопрокламовану независност косметских Арбанаса, већ би подржао косметске Србе у доношењу сопствене декларације. Ово тек треба да буде тема за неко наредно писање.)

         Да закључимо: имамо две крупне неистине, иза којих су стале званичне САД.

         Прва, Обамина, је да је на Косову* 2008. одржан некакав референдум, после којег је проглашена независност. Друга, америчке амбасаде у Београду, да је ту независност прогласио некакав „репрезентативни косовски парламент” (ваљда по логици: ако је без Срба, онда мора да је „репрезентативан”).

         Плус неколико мање крупних: да је „народ Косова” (сада знамо да се то односи искључиво на косметске Арбанасе) годинама био изложен „систематском убијању”, да није било никакве озбиљне терористичке активности на коју је држава Србија, као и све државе, морала да реагује (што је неистина путем прећуткивања), да је сам акт проглашења независности Косова* у фебруару 2008. био део некаквог „демократског процеса” у оквирима поретка успостављеног од стране УН.

         Није искључено да се у врховима америчке политике и даље мисли да се може деловати по начелима чије се ауторство приписује некадашњем блиском саветнику Џорџа Буша млађег, Карлу Рову: „Ми смо сада империја, и када делујемо, ми креирамо сопствену реалност. И док ви проучавате ту реалност – студиозно, како то и чините – ми ћемо поново деловати, стварајући нове реалности, које такође можете да проучавате, и тако ће се ствари сложити. Ми смо актери историје… а свима вама ће једино остати да проучавате оно што ми радимо”.

         Другим речима, прво је дошла „реалност” тзв. косовске независности, затим „реалност” да декларације независности нису противне међународном праву, а затим „реалност” да декларације независности ипак јесу противне међународном праву ако Вашингтон (а онда, закономерно, и Лондон, Брисел, Берлин, Париз и остали Снежанини патуљци) тако одлучи.

         Срећом, Русија се некако дрзнула да се ухвати за део „реалности” који је ипак јавно кодификован од стране Међународног суда правде, 22. 7. 2010. Врата су отворена и другима да се изборе за сопствену реалност – и то тако да то ништа не буде противно међународном праву. Ма шта САД о томе мислиле.

         У ствари, баш у складу с тим шта су САД о томе мислиле. Све док опет више нису.

          http://srb.fondsk.ru/news/2014/03/30/posle-obame-i-americhka-ambasada-ob...