Запад је фатално погрешио што 2007. није озбиљно схватио Путина у Минхену
ПРВИ КАНАЛ РУСКЕ ДРЖАВНЕ ТЕЛЕВИЗИЈЕ ДОВЕО У ВЕЗУ УКРАЈИНУ И БОМБАРДОВАЊЕ СРБИЈЕ
- Пол КРЕЈГ РОБЕРТС, амерички економиста и бивши помоћник америчког министра финансија за економску политику у администрацији Роналда Регана: „Основни проблем ове кризе, коју је у Украјини испровоцирао Вашингтон, јесте то што САД током последње две деценије покушавају да Украјину увуку у НАТО и тако поставе војне базе на њеној територији...
- Роберт ГЕЈТС, министар одбране САД: „Покушај да се Грузија и Украјина позову у НАТО био је преувеличан. Корени руске империје сежу још од Кијева тако да је то била огромна провокација. Да ли су Европљани били спремни, да не говоримо о Американцима, да шаљу своје синове и кћери да бране Грузију или Украјину? То је политички акт који је неодговорно игнорисао шта Руси сматрају својим животно-важним националним интересима”
- Јевгениј БАРАНОВ: Право Русија да брани Русе у граду руске славе – Севастопољу - тешко да могу озбиљно могу оспоравати они који су, бранећи Албанце на другој страни океана, током 78 дана бомбардовали Београд, престоницу европске државе
ПРВИ канал руске државне телевизије у прилогу о политичкој кризи у Украјини упоредио је догађаје у тој земљи са бомбардовањем Југославије и НАТО окупацијом Косова и Метохије.
Факти у целини преносе текст прилога:
Ирада ЗЕЈНАЛОВА, водитељ дневника Васкресно времја: Више нико не сумња да је политичка криза ушла у акутну фазу. У петак је председник Путин детаљно размотрио путеве за нормализацију прилика са канцеларом Немачке Ангелом Меркел, шефом ЕУ Ван Ромпејом и премијером Велике Британије Камероном.
Договорили су се да покушају зауставити ескалацију насиља.
Дисонантна је била само изјава председника Обаме: ако Русија планира интервенцију на Криму, то може скупо да плати. Он је ноћас позвао председника Путина и како је, након разговора, саопштила пресс-служба Кремља, председник Русије је поновио: ако се настави насиље - Москва задржава право да заштити своје грађане.
Председник Русије размотрио је ситуацију у Украјини и са генералним секретаром ОУН Бан Ки Муном, обаћавшим му да ће дејства Москве остати у оквиру права, али и да Русија неће посматрати са стране како се криза шири.
Истовремено је шеф НАТО Расмусен изјавио да је и ова алијанса заинтересована за ситуацију у Украјини.
Руско Министарство иностраниих послова енергично је замолило да се уздрже од провокативних изјава.
Где је НАТО, а где је Украјина?
Мој колега Јевгениј БАРАНОВ покушао је да утврди зашто се управо Украјина нашла на раскршћу интереса највећих играча светске политике који упорно толико хрле на Исток.
На шпици пише: Мрки фебруар
Јевгениј БАРАНОВ: Одмах треба рећи: нема рата. И неће га бити. Мере које се сада предузимају, предузимају се управо ради тога. Ситуација је заиста веома напета. Јучерашња одлука која председнику Русије даје право да употреби војску, није узрок ове напетости, већ њена директна последица.
То што се дешава, условљено је немилосрдном доследношћу развоја догађаја, и то не последњих месеци или дана, већ две и више протеклих деценија.
Инсерт из документарног филма Првог канала руске државне телевизије о Косову и Метохији – „Крај. Осуђени на прогонство“:
„Све што се овде дешава политичари су знали, и Запад је знао. Зар ја треба о томе да говорим. Ви треба да почнете о томе да говорите. Јер, све што ми сада преживљавамо - све је то припремљено за вас!”
БАРАНОВ: Ове кадрове снимили смо далеке 2007. године на Косову, у кампу српских избеглица које су у мартовском погрому 2004. године остале без крова над главом. Тада је, из окупиране српске покрајине, уз прећутну дозволу тамо стациониране западне војске, протерано на хиљаде Срба који су остали у Покрајини, након што ју је 1999. године НАТО солдатеска отела Србији. Након много година, више није тајна да је прави разлог агресије – најјачег војног блока на планети – против незаштићене и санкцијама уништене земље, био тврдоглав став председника Милошевића о питању пристуства НАТО на њеној територији. Заштита Албанаца била је само повод.
Шта ако сутра Крим прогласи независност, а руска војска буде њен гарант – које ће аргументе понудити Вашингтон и Брисел?
Или је можда неко други пре 15 година, без одобрења УН, бомбардовао суверену земљу у центру Европе. Или је можда неко други окупирао део њене територије, исфинансирао државни удар, а потом, пљунувши на све норме међународног права, мировне споразме и једногласно донету резолуцију Савета безбедности којом је гарантована територијална целовитост Србије, признао независтност Косова.
Чак и сада, у новонасталој ситуацији, територијалну целовитост Украјине доводе у питање само садашње тзв. власти у Кијеву и они који их на Западу хистерично подржавају. Русија остаје једина заинтересована страна која ни једном званично није довела у питање неповредивост украјинских граница.
Пол КРЕЈГ РОБЕРТС, амерички економиста и бивши помоћник америчког министра финансија за економску политику у администрацији Роналда Регана: „Основни проблем ове криз, коју је у Украјини испровоцирао Вашингтон, јесте то што САД током последње две деценије покушавају да Украјину увуку у НАТО и тако поставе војне базе на њеној територији...
Банално? Наравно, али само зато што се теза о недопустивости даљег ширења НАТО на Исток у поседњој деценији претворила у отрцану фразу. Небројени аргументи Русије да НАТО ризикује кршећи све преузете обавезе после завршетка Хладног рата, на Западу су изазивали само љутњу. Након што су усисали земље бившег Варшавског пакта, не оставивши камен на камену од Југославије, оснивача покрета несврстаности, и када су нам у Прибалтику изашли на прву тачку додира, стратези НАТО донедавно нису хтели да чују упозорења Москве да њихова неометана шетња по Европи има објективне границе. Сада је тешко знати зашто мисле да су те границе баш границе Русије.
Узгред, од јуче то више и није толико важно.
Роберт ГЕЈТС, бивши министар одбране САД: „Покушај да се Грузија и Украјина позову у НАТО био је преувеличан. Корени руске империје сежу још од Кијева тако да је то била огромна провокација. Да ли су Европљани били спремни, да не говоримо о Американцима, да шаљу своје синове и кћери да бране Грузију или Украјину? Тешко, тако да ширење НАТО није било пажљиво промишљена војна обавеза, већ политички акт који је подривао алијансу и неодговорно игнорисао шта Руси сматрају својим животно-важним националним интересима”.
Ово је цитат из недавно објављених мемоара бившег шефа Пентагона Роберта Гејтса. Ако некога и можете осумњичити за симпатије према Москви, онда је он тај. Међутим, он је као професионалац на самом почетку кризе у Украјини одлично разумео њену стварну позадину и неминовне последице.
Русија је већ једном показала одлучност када је Грузија 2008. године покушала да крвопролићем реши проблем спорних територија и заузврат буде примљена у НАТО.
Осећајући куда иде ситуација у Украјини, Немци су још у децембру прошле године први почели да говоре да је компромис неопходан.
Ангела МЕРКЕЛ, немачки канцелар: „Треба да напустимо форму мишљења „или-или”. Не треба да трпимо стање у којем је земља, која се налази између Русије и ЕУ, приморана да доноси кардиналне одлуке које ће увек бити дочекане као одлуке донете у корист једне или друге стране. Треба да наставимо активни рад у том правцу”.
То место, које у реалној политици припада сумњама Немачке, кратко и јасно је формулисала заменик америчког државног секретара Викторија Нуланд – она иста која је сасвим недавно лично хранила Мајдан. Њен скандалозни – ФАК са гађењем изговорен на рачун Европске уније био је довољан да прецрта сву тешку европску политику у Украјини у данима који су претходили преврату.
Након што је у Кијеву свргнута законита власт, законита ма каква да је била, и након што је став Европљана послат на познату адресу заједно са њиховим потписима на споразуму опозиције и Јануковича – постављено је питање „или-или” ван кога се Американци, по свему судећи, не осећају комфорно, сада је упућено само Русији.
Говор Владимира ПУТИНА на Минхенској конференцији о безбедности 2007. године: „Русија је земља са историјом дужом од хиљаду година. Она је готово увек користила привилегију да води независну спољну политику. Ни данас немамо намеру да изневеримо те традиције”.
Ово је кратки фрагмент из говора Владимира Путина на Минхенској конференцији о безбедности у Европи, те исте 2007. године, када смо снимали интервју уплакане српске жене-избеглице на Косову која нас је упозоравала да се несрећа коју је преживела неминовно приближава и нашим границама.
Већ тада је председник Русије са крајњом отвореношћу говорио да избор или-или неће довести до добра и да ћемо америчком систему противракетне одбране, пре или касније, бити приморани да супротставимо ракете које неће бити претња САД тачно у оној мери у којој њихова ПРО не буде претила нама.
Владимир ПУТИН, Минхенска конференција 2007: „Имамо право да потпуно легитимно упитамо: против кога је ово ширење? И где су та уверавња која су давали западни партнери након распуштања Варшавског пакта? Желим да цитирам говор генералног секретара НАТО господина Вернера у Бриселу 17. маја 1990. године. Тада је рекао да сама чињеница да немамо намеру да шаљемо НАТО војску ван територија СРН даје СССР чврсте гаранције безбедности. Где су те гаранције?”
По свему судећи многи који су тада били присутни у сали сећају се овог говора. Међу њима су били и Роберт Гејтс – тада министар одбране САД и Ангела Меркел – немачки канцелар.
Да је након 7 година поводом бар једног тада означеног проблема постигнут компромис, вероватно да се Владимир Путин јуче не би обраћао Савету Федерације. Међутим, корак по корак – кад се ради о ширењу НАТО, постављању система ПРО, мешању у унутрашње послове суверених земаља, неодобреној примени силе посвуда од Балкана до Украјине – и даље све остаје уобичајено.
Све до јуче, када је питање „или-или” поставила Русија, која има право да брани Русе у граду руске славе – Севастопољу, тешко да могу озбиљно могу оспоравати они који су, бранећи Албанце на другој страни океана, током 78 дана бомбардовали престоницу европске државе.
На прилогу радили: Јевгениј БАРАНОВ, Јевгениј МАРУСКИН и Андреј МАСЛИКОВ
Превео: Горан ШИМПРАГА
Оригинал прилога: http://www.1tv.ru/news/polit/253274
