Србија је саму себе поразила и пре новог гласања о Космету
ПЕРИСКОП Радета Брајовића
Мост на Ибру: ко све издаје мост опстанка?
* Српске барикаде нису осудили само странци, већ и домаћи владајући обмањивачи под маскама - отворено, огољено, чак и уврдљиво, и део опозиције
* Српски политичари, дакле, навијају за – противника! Навијају и владајући и опозициони, самостални и коалициони, свесно и ненамерно, намерно и несвесно
* Вукова и Чедина, што значи и вашингтонско-бриселска политика, подразумева озваничење садашњег, реалног стања, онако како га они завазда виде – Србија је изгубила Косово, сада је српска покрајина албанска
* Срби се не смеју оставити сами, север се не сме изгубити
НЕКЕ речи српског језика заиста су истрошене и изанђале или оцрњене и оговаране – не, наравно, из лингвистичких или било којих стручних, већ искључиво политичких или, прецизније, политикантских разлога. Ово показује најновија фаза распламсалих расправа и непомирљивих полемика о Космету.
Под разнобојном ватром су прокажене и омиљене речи: издаја, патриотизам, неодговорност, послушност, диктат, подвала, обмана, превара, доследност, дволичност...
Тумачења ових и других истакнутих речи нису одређена неким од лексичких симбола, већ огољеном намером политичара и странака да истакну свој положај или, чешће, омаловаже онај с којим се полемише. У тој игри, у којој
је стабилна само српска неслога, највећу корист имају, не српске странке, чак и оне које су, у политичким суочавањима, надмоћне, већ – инострани интереси.
___________________________________________________________________________
„Преварили смо се и у једном и у другом. Преварили наивне. Изгубили смо тада, и ником, од наших политичара, ни по прсту.“
___________________________________________________________________________
Таква представа се показује у готово целом троипомесечном току кризе на административним прелазима севера Космета, Брњак и Јариње. У том, најновијем суочавању, очигледније него у свим претходним, Срби који живе на северу Космета сударили су се и са Албанцима, и са Кфором, и са Еулексом, а њихов очајнички покушај да барикадама на друмовима спречи међународне снаге да довозе приштинске царинике на српске прелазе најоштрије су осудили – српски политичари!
Овога пута, не само владајући обмањивачи под маскама, већ, сасвим отворено, огољено, чак и уврдљиво, и део београдске власти и опозиције који се, оговарајући патриоте и бранитеље, чак и удружују...
Српски политичари, дакле, навијају за – противника! Навијају владајући и опозициони, самостални и коалициони, свесно и ненамерно, намерно и несвесно!
И, ко зна како све, тек круг немоћне политике Србије о Косову и Метохији се, ево, опет затвара – као онда кад је изгубљена очекивана подршка Међународног суда правде и кад смо бацили своју, а прихватили, као своју, резолуцију Европске уније у Генералној скупштини УН, наравно о Космету!
Тада смо изгубили: прво, спор пред светским експертима за право, због нашег глупог питања – да ли је приштинска декларација о независности Косова у складу са међународним правом, а, оно друго, што смо, једноставно - полтронски прихватили уцену врха Брисела, погрешно калкулишући да ћемо, можда, мало изгубити на косметској теми, а много добити на пројекту интеграције у ЕУ...
Преварили смо се и у једном и у другом. Преварили наивне. Изгубили смо тада, и ником, од наших политичара, ни по прсту.
Еулекс је на Космету, а ове европске снаге, на све начине, неодговорно навијају за Приштину. То се, посебно, видело управо у кризи на административним прелазима, на које је баш Еулекс довезао албанске царинике и потом одбио да то поново не ради.
___________________________________________________________________________
„А, како би решења и била идеална кад они моћни који нас подржавају – Русија и Кина, пре свих – не запињу за Србију као Американци и Немци за Приштину. Још горе је, бесумње, што је у нашој политичкој кући поново шикнула, чини се – апсолутна неслога.Као ретко кад!“
___________________________________________________________________________
Таквом дрскошћу је промењен неутрални статус међународних снага и обмануто преговарачко очекивање да ће све да се врати на стање од пре 25. јула, када је насиљем приштинских «росу» специјалаца, уз подршку Кфора и Еулекса, промењен укупни положај Срба на северу Космета, а они су једина ваљана гаранција одбране територијалног интегритета Србије.
Тамошњи Срби се не смеју оставити сами, север се не сме изгубити!
Ако изгубимо и сада, по прстима ће добити Космет, онај наш, српски. А, како изгледа сада, чини се да губимо. Уосталом, српски преговарач, дипломата Борислав Стефановић, није, вероватно, случајно изјавио да су решења близу, али да «не могу бити идеална», јер су она «само у оквирима могућег и онога што нам околности у свету и односи снага у свету довољавају».
А, како би решења и била идеална кад они моћни који нас подржавају – Русија и Кина, пре свих – не запињу за Србију као Американци и Немци за Приштину. Још горе је, бесумње, што је у нашој политичкој кући поново шикнула, чини се – апсолутна неслога. Као ретко кад!
Најдрастичније, бесимње, делује, мада је најмање опасно, сврставање некад познатог лидера, «краља тргова»,Вука Драшковића уз врло говорљивог Чедомира Јовановића, не зато што предводе утицајне партије – напротив, са самог су парламентарног дна - већ по чињеници што је СПО у владајућој коалицији, а ЛДП у опозицији.
Ове две, иначе крајње неконвенционалне личности - сличне и по томе што њиховим политичким и још понеким опредељењима убедљиво доминирају западњачки интереси - повукле су и заједнички прилично неконвенционалан потез.
Објавили су пројекат под насловом «Преокрет», позвали председника Тадића да га потпише, чиме су показали и амбиције да то буде званична државна политика.
Она би, Вукова и Чедина, што значи и вашингтонско-бриселска политика, најкраће речено, подразумевала озваничење садашњег, реалног стања, онако како га они
завазда виде – Србија је изгубила Косово, сада је српска покрајина албанска!
___________________________________________________________________________
„Јеремић се изјаснио да су Срби, “постављањем барикада, храбро показали своју демократску вољу да не пристају на наметање решења”, а да “Преокрет” представља “покушај манипулације кроз форму архаичног политичког памфлета да би одустајање од Косова отворило пут Србији ка EУ.»
___________________________________________________________________________
Следи шарлатанско и помало цинично објашњење да је «Преокет» спасоносан и за Србију, јер би, ето, малте не сместа постала чланица Европке уније – политички видовњаци не кажу, међутим, како ће то да се изведе, шта је гаранција за чланство у ЕУ, је ли им то неко обећао...
Ево, уосталом, како је владајући врх Србије реаговао на акције Јовановићевог ЛДП и Драшковићевог СПО, за које су се прикачили Кораћева ванскупштинска СДУ и неке безначајне групације. Шаролико друштванце позвало је председника Тадића да потпише њихову Декларацију под насловом «Србија у Европу - Европа у Србију», уз допуну да је «Европа једини прихватљиви светионик за српско залутало друштво».
Зачуђен необичним позивом да потпише њихов програмски документ бурног н наслова, «Преокрет», Тадић је одбио да им стави потпис, јер се не слаже са «политиком одустајања од легитимних државних и националних интереса» и да «политика на Косову не може да буде камен о нашем врату». Напоротив, «нити има просперитетне будућности ако се одрекнемо Косова, нити има Косова ако се одрекнемо европске будућноисти», рекао је Тадић и закључио: «Суштина је да Србија задржи идентитет на КиМ и да добије што јој припада као држави, а то је право на чување властитог интегритета».
Падало је и тешких речи, на пример између двојице наших шефова дипломатије, бившег Вука Драшковића и актуелног, Вука Јеремића. Драшковићеве шокантне оцене да се годинама од грађана Србије сакривају прави садржаји Резолуције 1244 Савета безбедности УН, Јеремић је назвао бесмисленим, а о српским барикадама на северу Космета, о којима је Драшковић критички и увредљиво говорио, Јеремић се изјаснио да су Срби, “постављањем барикада, храбро показали своју демократску вољу да не пристају на наметање решења”, а да “Преокрет” представља “покушај манипулације кроз форму архаичног политичког памфлета да би одустајање од Косова отворило пут Србији ка EУ.»
___________________________________________________________________________
«Неки српски политчари, ето, навијају за противнике. Не показује то само судар два Вука...»
___________________________________________________________________________
Ако овако полемишу врхунске дипломате, којима би гипкост језика и умекшани стил изражавања требало да буду незаобилазни, може се поретпоставити колико су непомирљиве разлике, што показује и детаљ да Јеремић једном, у жару полемике, није могао да избегне епитет Драшковићу да - лаже.
Околност што је остала брука од судара два Вука није одређена употребом полемичких и грубих флоскула и најежених речи, већ природом њихових политичких разлика. Тотална неподударност и најоштрија међусобна искључивост ставова, и то првих личности једне те исте, српске дипломатије, није само слика некохерентности двојице лидера једне државе.
Теже је “сварити”да се два Вука разликују о једној политици, камену међашу те политике – односу порема Косову и Метохији. А то значи и према базичним начелима светске политике и уставних одредби своје државе – суверенитету, територијалноим интегритету, незавиусности…
Посебно је шокантно што двојица дипломата припадају једној те истој политичкој групацији странка које творе заједничку владајућу коалицију. А од свега је најгоре што њихове дубоке разлике о Космету не штете или не користе ниједној странци, јер њима, овакве какве су, и не може ништа да штети или користи!” Највећу корист од њих скупљају они који нам отимају Космет – албански терористи и њихови западни помагачи, па помало и чуди како Тадић, као шеф државе, јавно не реагује на овакве политичке настраности...
Неки српски политчари, ето, навијају за противнике. Не показује то само поменути судар два Вука, који се, иначе, морају потпуно раздвојити на – актуелног шефа дипломатије, који заслужује подршку, и оног бившег и заборавног, који заслужује заборав. Ни по јада да је српска политичка клизавица само на поледици сукоба два Вука.
___________________________________________________________________________
«А, и избори – као да, што се Космета тиче, више и није важно ко ће победити. Биће исто!»
___________________________________________________________________________
Мука је права што се у целој скали српске политике, и то о Космету - све брка.
Декларација о Космету, у чијој би основи требало да буде решење нове кризе на северу и излаз из нашег новог судара са оним делом света који одлучује о нашој судбини, пише се у српској влади недеаљама. Јер, прилагођава се и светским спонзорима, али и збрканој слици у Скупштини – да би се постигло да се текст усвоји, да како-тако прође неком већином.
Ако се, а вероватно хоће, навуче нека већина и отвори пролаз за декларацију, њено дејство мора да буде – ништавно.
Јер, противник за којег практично навија знатан број странака, и из власти и из опозиције, лако је схватио димензије српске неслоге. И да, 9. децембра, не добијемо фамозни кандидатски статус за ЕУ, неће бити неко претерано изненађење – ионако тај статус може да траје до (не)заборава!
А, и избори – као да, што се Космета тиче, више и није важно ко ће победити. Биће исто!
И пре гласања у Скупштини о декларацији о Космету, Србија је – поражена. Од себе саме. Опет.
Ето, зашто многи верују, у земљи и свету, да је Космет изгубљен. Види се и зашто. И, ко га је изгубио.
Видело се то и деведесетих. Види се и – данас!
