Украјина је крах хегемоније САД, Американци неће ратовати за „руски Мексико“

ПУТИН ПОДВУКАО ЦРТУ ИСПОД СОВЈЕТСКЕ ЕПОХЕ И УНИПОЛАРНОГ СВЕТА

• Самостално понашање Москве према Украјини изазива отпор и гневни револт Запада јер се Русија усудила да води самосталну политику коју није усагласила са Западом и није узела у обзир његове интересе
• Путин је показао Американцима и осталима да је Украјина историјска Русија и да Москва не може да дозволи да се у њој прогоне они који говоре руски или желе савез са Русијом, а не са ЕУ
• У одбрани наших интереса, уважићемо интересе САД или Европске уније само у оној мери колико будемо сматрали да треба. Зато што је англосаксонска игра у Украјини офанзива на Москву. Ми то добро знамо
• Украјина за Русију значи безбедност саме Русије и самог руског народа. Наравно да рата неће бити, јер западна елита добро зна да је фолирала када је покушавала да отме Украјину и да је дејствовала отворено антируски. Истина, мислили су да им је успело, јер очигледно нису рачунали да ће Русија свим снагама бранити своје интересе
• Америчка војна супериорност нема никакав значај у овој ситуацији – прво, зато што је Русија нуклеарна сила и разговор са нама језиком ултиматума није могућ, и друго, нико није у стању да убеди Американце да морају ратовати за „руски Мексико”
• Уинтересу самог Запада биће да се – после обавезне хистерије (уприличене највише за јавност) - смири и са нама договори око Украјине. Мораће да заједно са нама формира прелазну владу и да заборави на европске интеграције Кијева
• Ако се САД не буду тако понашале, већ одлуче да ућу у жестоку конфронтацију – разуме се да се Русија неће ограничити смао опозивом амбасадора из Вашингтона.

         ОДЛУКОМ да пошаље војску у Украјину Владимир Путин је подвукао црту под испод совјетске епохе и униполарног света.

         Први март 2014. године већ је ушао у историју, зато што је формално фиксирао оно што се у последњих неколико година догађа у свету: постсовјетски период је завршен, униполарни свет је постао прошлост, Русија је обновила своје позиције као један од глобалних центара моћи који потпуно самостално доноси одлуке о заштити својих националних интереса.

         Први пут после распада Совјетског Савеза, Русија јее одлучила да употреби своје оружане снаге ради стабилизације ситуације код свог суседа. Принципијелна разлика од августа 2008. године је у томе што је Русија тада бранила савезничку државу (макар и непризнату) од агресије, а сада само принуђени да се умешамо у ситуацију у Украјини јер се она развија по сценарију који прети нашим националним интересима и животима Руса (како наших грађана, тако и наших сународника) изван граница Русије.

         У суботу је, први пут за седам дана од кијевског пуча, Владимир Путин дао оцену ситуације у Украјини – у обраћању Савету Федерације он је ситуацију окарактерисао као ванредну и замолио да му се да право да употреби оружане снаге на територији Украјине „до нормализације друштвено-политичке ситуације у тој земљи”.

         Одлука о масовној употреби армије и локалитету за сада није донета – за сада она остаје на Криму, где се налази база Црноморске ратне флоте која гарантује мир на полуострву. Међутим, јасно је да армија у сваком моменту може бити ангажована и у другим регионима Украјине, у првом реду источним.

         Влада у Кијеву већ је оптужила Русију за агресију, док је свргнути, али још увек правно легитимни председник Виктор Јанукович, подржао дејства Русије на Криму.

         Даља дејства Владимира Путина и кретање руске армије одредиће развој ситуације у самој Украјини и на истоку земље у којем су у суботу већ почели масовни митинзи и протести против активности власти у Кијеву.

База у Севастопољу

         Током телефонског разговора са Бараком Обамом, касно увече у суботу, Путин је истакао да даље ширење насиља на источне регионе Украјине и Крим даје право Русији да заштити своје интересе и становништво које говори руски.

         Потпуно је јасно да се не ради ни о каквој подели Украјине – Русија је само заинтересована да власт у Кијеву не буде антируска, да не води политику дерусификације становништва и да не дели земљу. Односно, Москва жели промену кијевске владе која је пучем дошла на власт и да се ситуација врати на споразум власти и опозиције од 21. фебруара – да се формира прелазна влада народног поверења (у којој би биле заступљене све основне политичке снаге и региони земље), уставну реформу и избор новог председника до краја године.

         Не признајемо нову власт у Кијеву – нас не интересује што су западне земље пожуриле да је признају (без обзира што су дали гаранције Виктору Јануковичу).

         Овде и почиње оно најважније: самостално понашање Москве према Украјини изазива отпор и гневни револт Запада. Да ли је могуће да ви смете да водите самосталну политику - коју нисте усагласити са нама и нисте узели у обзир наше интересе?

         Одговор Русије веома је једноставан: дуго смо посматрали како сте у Украјини водили своју политику, користили сте све истине и неистине да је окренете против нас, да је одвојите (и да је постепено претворите у антируско поприште типа Пољске), а у последњих неколико месеци видели смо и како сте подржавали и потпиривали Мајдан јер се категорички нисте слагали с тим што је Кијев зауставио свој пут на Запад и озбиљно се замислио о економској реинтеграцији са Русијом.

         Запад нас за сва ти месеца трајања Мајдана није узимао у обзир наше, руске интересе у Украјини – који су мало већи од америчких или немачких.

         И тек кад смо видели да су захваљујући вама на власт у Украјини дошле отворено антируске снаге (доста је и један Дмитриј Јарош, који данас позива Доку Умарова на заједничке акције), а земља нашла на прагу хаоса - одлучили смо да се умешамо.

         Зато што је Украјина историјска Русија, не можемо да дозволимо да се у њој прогоне они који говоре руски или желе савез са Русијом, а не са ЕУ. У одбрани наших интереса уважићемо интересе САД или Европске уније само у оној мери колико будемо сматрали да треба. Зато што је англосаксонска игра у Украјини офанзива на Москву. Ми то добро знамо.

         Чак је и запаљена Украјина само једна тачка у геополитичкој игри западне елите, као и у случају Сирије или Либије у којима је на све начине покушавала да задржи позиције које незадрживо слабе.

         Украјина за Русију значи безбедност саме Русије и самог руског народа.

Скуп на кијевском тргу поводом Евромајданских жртава

         Наравно да рата неће бити, јер западна елита добро зна да када је покушавала да отме Украјину, да је фолирала и да је дејствовала отворено антируски. Истина, мислили су да им је успело, јер очигледно нису рачунали да ће Русија свим снагама бранити своје интересе.

         Да ли зато што су заиста веровали у бајке да наша елита толико жарко жели да постане „члан клуба” (мешајући олигархе који живе у Лондону, који су заиста повезани са западном елитом, са државницима које брину национални интереси своје земље) или зато што су потценили промене које су се у последње две године догодиле у нашој земљи?

         Осим тога Запад је преценио свој значај у очима Владимира Путина. Ми већ поодавно не градимо своју политику на атлантској основи, што најбоље потврђује курс реинтеграције постсовјетског простора, као и наши односи са Кином и окретање развоју Сибира и Далеког Истока.

         САД неће, чак ни после оваквог неуспеха, претити војним мерама – нико није спреман да ратује за Украјину и никада неће. Као што нема потребе да нам прете психолошким притиском, јер ће то бити само доказ да је Вашингтон одавно изгубио осећај за реалност.

         Америчка војна супериорност нема никакав значај у овој ситуацији – прво, зато што је Русија нуклеарна сила и разговор са нама језиком ултиматума није могућ, и друго, нико није у стању да у Америци убеди своје становништво да Американци морају ратовати за „руски Мексико”.

         Али оно што је још важније, својим практичним понашањем на светској арени - САД су у потпуности довеле у питање поверење света у њих и дискредитовали све аргументе којима су покушавали да докажу како ми нисмо у праву.

         Штавише, у било којој земљи света, од Јапана до Венецуеле, јасна је та принципијелна морална, историјска и геополитичка разлика између америчког напада на Ирак и слања руске армије у Украјину.

         Међутим, заиста нас очекују веома напета времена – бојкоти, могуће санкције, као и кампања у западним медијима. Али, највероватније да њено трајање неће бити, у првом реду, у интересу самог Запада – после обавезне хистерије (уприличене највише за јавност) он ће морати да се смири и са нама договори око Украјине, мораће да заједно са нама формира прелазну владу и заборави на европске интеграције Кијева.

         Ако се САД не буду тако понашале, већ одлуче да ућу у жестоку конфронтацију – разуме се да се Русија неће ограничити само опозивом амбасадора из Вашингтона.

         Путин поодавно ради на компликованој геополитичкој комбинаторици у којој има најразличитије савезнике и варијанте дејстава. Сирија, амерички положај у Авганистану, њихова игра са Ираном – само су приметна и најактуелнија питања данас. На њих ће се несумњиво одразити покушај конфронтације због Украјине.

         Коначни крах америчке хегемоније постао је могућ не само зато што су се у постсовјетском периоду САД измучиле покушајима да своју вољу наметну читавом свету, већ и зато што је, због незадрживог јачања Кине, Русија обновила не само своје физичке снаге (то је још далеко), већ вољне и моралне.

         Вратила се воља и самоувереност да бранимо своје историјске националне интересе.

         Русија је у `90-тим падала, а у нултим се усредсређивала.

         Од 1. марта 2014. године почиње њен повратак. Пажљив и промишљен.

         („Взгљад”, Москва)

         Превео: Горан Шимпрага