МИГРАЊАН: Американци који демонизују Путина заправо желе таквог лидера за САД

ТРИЈУМФ У СОЧИЈУ РУСИЈЕ И ПУТИНА НАЈВЕЋИ ЈЕ ПОРАЗ АМЕРИЧКОГ „СЛОБОДНОГ” НОВИНАРСТВА И РУСОЛОГА

Владимир Путин на затварању у Сочију

• Данас би Путин у потпуности могао да понови речи које је изговорио Реган у моменту док је још био кандидат за председника у јеку кризе у америчко-иранским односима: Баш ме брига да ли САД воле или мрзе, али ја ћу учинити да морају да поштују Америку
• Ствара се утисак да конзервативни кругови у Америци доживљавају најдубљу кризу. Они једноставно не разумеју за шта и против чега иступају. У најмању руку, то је очигледно у случају са Путином и савременом Русијом
• Њима је тешко да се навикну на мисао да је после победе у хладном рату и фактичког отписивања Русије током 90-их, она одједном поново постала фактор светске политике, а руски лидер – моћан, сигуран, харизматичан – захтева за своју земљу место и поштовање који јој припадају у међународним пословима
• Крајем 90-их у једној од својих колумни у „Њујорк-тајмсу” Вилијам Шејфер, обраћајући се Малден Олбрајт и Јевгенију Примакову написао је: „не стидите се да признате да сте Јевреји”
• Донекле парафразирајући Шејфера, хтео бих да апелујем на О΄Рајла, Кратхамера, сенатора Мек Кејна, Дениса Милера и на читав низ других који су обузети Путином: „Господо, не плашите се да признате да ви волите Путина, да сањате о таквом лидеру за САД”

         Пише: Андраник МИГРАЊАН,  политиколог (Москва)

         АПСОЛУТНО је очигледно да се после распада СССР-а западни, посебно амерички медији, нису бавили непристрасним тумачењем догађаја у Русији и да никада нису настојали да објективно објасне мотиве руске унутрашње и спољне политике.

         Није случајно што - и пре и после отварања Олимпијаде -главне теме америчких медија нису били спорт и спортисти, већ предстојећи ужаси у вези са могућим терористичким актима како у Сочију, тако и у читавој Русији, плус - опасност од кривичног гоњења како представника руске ЛГБТ популације, тако и туриста и спортиста ЛГБТ из других земаља, досадни разговори о неефикасности руских власти по питању изградње олимпијских објеката, бескрајни разговори о чудовишној корупцији и оптуживање руских власти, тобоже, због расипања милијарди и милијарди долара, фантазије западних медија и „експерата” о опасности Русије за њене суседе, о наводним антизападним демаршима руске дипломатије.

         Распиривана је таква хистерија која је требало да увери читаоце и гледаоце средстава јавног информисања да се Олимпијада у Сочију одржава у земљи која по типу свог режима веома подсећа на фашистичку Немачку из времена берлинске Олимпијаде 1936. г.

         Западни медији су фактички припремали јавност својих земаља на тотални неуспех Олимпијаде, што је требало да буде оличење фијаска самог Путина и Русије.

         Сада већ недвосмислено може да се каже да су највећи пораз на овој Олимпијади претрпели западни медији и такозвани „експерти” за Русију, који нису престајали да предсказују апокалиптичне догађаје у време Олимпијских игара у Русији.

         Демонизујући личност Путина током дугог временског периода, они нису били спремни да покажу и признају да Путин и путиновска Русија могу да учине нешто грандиозно, нешто свеобухватно, нешто што очарава како руско друштво, тако и међународну заједницу. У свом очајничком настојању да не дозволе Путинов тријумф, они су покушавали да оцрне све што је повезано са данашњом Русијом. То је руска јавност схватила, не као антипутинске, већ као антируске испаде од стране западних медија, који понижавају достојанство руске државе и друштва.

         Својом антируском, антипутинском, антиолимпијском кампањом западни медији су несумњиво у знатној мери допринели тријумфу Путина, тријумфу Русије, тријумфу Олимпијаде у Сочију.

         У свом односу према западним медијима руско друштво је прошло читав циклус: од обожавања, од пуног поверења до тоталног неповерења и одбацивања.

         Данас би Путин у потпуности могао да понови речи које је изговорио Реган у моменту док је још био кандидат за председника у јеку кризе у америчко-иранским односима, коју су изазвали ирански револуционари-исламисти узимајући за таоце америчке дипломате и јавно понижавајући, у том моменту, једну од две суперсиле.

         Управо тада Реган је изјавио: баш ме брига да ли САД воле или мрзе, али ја ћу учинити да морају да поштују Америку. Ипак, западним медијима и многим такозваним експертима за Русију, нажалост, недостаје управо елементарно разумевање у осветљавању како карактера политичког режима Русије, тако и унутрашње и спољне политике коју спроводи Путинова администрација.

         А без разумевања онога што се дешава у једној од кључних земаља у свету, без чијег конструктивног учествовања не може да се реши ниједан значајан проблем или конфликт у свету, практично, није могуће изградити политику са таквом земљом.

         У тумачењу делатности руског лидера Путина, највеће чуђење не изазива то што је изразито негативно прихватају амерички неоконзервативци и либерални интервенционисти. По мишљењу идеолога и стратега тих политичких снага, у сваком делу земљине кугле политички режими морају да одговарају стандардима које одређује Вашингтон.

         Крајње чуђење изазива то што се међу онима који данас нападају Путина и Русију може наћи читав низ познатих конзервативних коментатора, новинара и политичара који својим коментарима поводом Путина и његовог политичког деловања очигледно иду у раскорак са основама конзервативизма, или не схватајући у чему се оне састоје (основе конзервативизма) или, највероватније, потпуно не разумевајући шта се дешава у Русији и у чему је суштина Путинове политике.

         У том погледу индикативно је реаговање низа конзервативних новинара и аналитичара на недавно објављени чланак професора Њујоршког универзитета Стивена Коена у часопису „The Nation”. 

Стив Коен

         У том тексту Стив Коен је само констатовао очигледно – у америчким медијима одвија се чудовишно изобличавање стања ствари у Русији, што представља чудовишни пад критеријума и стандарда америчког новинарства. Чињенице, које је Коен изложио у часопису „The Nation”, рекло би се, за стручњаке довољно јасне и очигледне, изазвале су буру негодовања новинара и аналитичара који претендују на то да они заузимају праведан и избалансиран став о свим питањима савремене политике како унутар САД, тако и о међународним проблемима.

         Познати новинар Бил О΄Рајли, већ је дефинишући свој однос према ономе што је написао Коен, скренуо пажњу, не на садржај, него на чињеницу да је он то објавио у левичарском часопису „Nation”. Таква формулација питања дала је могућност другом аналитичару, Чарлсу Кратхамеру, који такође као и О΄Рајли има веома магловиту представу о савременој Русији, да веома меродавно изјави да су аутори тог часописа, па и политика часописа – бескрајно извињавање, раније Совјетском Савезу, а сада – Русији. Али, ако су раније левичари бранили СССР, јер је он за левичаре представљао алтернативу западном капитализму, онда није јасно зашто сада левичари бране путиновску Русију.

         Коментари Кратхамера били су изузетно примитивни и обиловали, за западне медије, свим уобичајеним клишеима и стереотипима из арсенала крајње маргиналних руских либерала. У читавом низу текстова критика Стивена Коена политике Клинтона, Буша и Обаме у односу на Русију, ничим се не разликује од уверења Патрика Бјукенена који је познат по својим конзервативним погледима и који такође сматра да је читав низ једностраних поступака америчких власти без узимања у обзир руских интереса, стварао и ствара напетост у односима те две земље. Питање није у томе да ли Коен припада левом крилу, а Бјукенен – десном.

         Ради се о томе колико су они у својој анализи објективни. Јер, ма како се односили према Стивену Коену, а о многим питањима ја се с њим не слажем, на пример, са његовом оценом улоге Горбачова,  нико не може оспорити очигледну чињеницу да је Стив Коен – познати научник, изузетан познавалац руске и совјетске историје и кад пише о Русији он настоји да буде објективан.

         Уосталом, конзервативни ставови Патрика Бјукенена не сметају ни њему да буде објективан.

Чарлс Кратхамер

         Треба истаћи да Чарлс Кратхамер, који се латио да критикује Коена, баш ништа не разуме данашњу руску реалност и да понавља све глупости, стереотипе и клишее који константно циркулишу у најразличитијим америчким медијима и умножавају се напорима маргиналних политичара и новинара крајње либералног правца у Русији.

         Чудно је да конзервативци верују на реч бесмислицама радикалних либералних маргиналаца.

         Како сматра Бјукенен, ако данас у свету постоји велики конзервативни политичар који се не плаши да призна своје поштовање према религији и верским институцијама, према традицији и традиционалним вредностима, онда је тај политичар руски председник Путин.

         Пре много година са задовољством сам прочитао књигу познатог америчког интелектуалца Џорџа Вила „Statecraft as a Soulcraft”, у којој се он идеолошки одредио као конзервативац традиције Едмунда Берка. По својим идеолошким ставовима више пута јавно саопштеним и Путин је несумњиво конзервативац традиције Е. Берка.

         Као и Берк, Путин се веома брижљиво односи према држави, схватајући њене слабости као немоћ рођеног оца, он такође разуме да су друштво и држава – организми, а не механизми који се не могу преправљати према апстрактним шемама састављеним у глави занесењака.

         Ето због чега је он и опрезан у спровођењу социјалних и политичких реформи. Он себи не може допустити да заборави да су у последњих сто година непромишљене радикалне политичке реформе два пута доводиле до распада Руске државе и небројених жртава и губитака.

         А овај политичар, уместо да добије одговарајућу подршку у конзервативним круговима, напротив, од стране низа конзервативаца изложен је константној и апсолутно неоснованој критици. Тако комични типови као што су Бил О΄Рајли и његов колега, Денис Милер из FoxNews повремено покушавају,чак и да исмевају путиновску Русију, при том немајући никакву представу о чему говоре.

         Тај исти Кратхамер још увек сматра  да је Путин укинуо изборе за губернаторе, иако су већ десетине нових губернатора изабране по новим законима у разним регионима Русије.

         Ти конзервативци ни појма немају шта се дешава у Украјини, каква је реална политика руске државе у односу на ту земљу, али ипак покушавају да објасне да је све што се дешава у Украјини подвала Москве, да представе легално изабраног актуелног председника државе као Путинову марионету, сматрају апсолутно нормалном промену режима и изгнанство легално изабраних председника.

         Не чуди што су ћутали када је војска изводила преврат у Египту и протерала легално изабраног председника Морсија, а пре тога нису ни трепнули када је уз благослов Обаме и Пентагона та иста војска протерала вишегодишњег савезника и пријатеља Вашингтона, Мубарака.

         Ствара се утисак да конзервативни кругови у Америци доживљавају најдубљу кризу. Они једноставно не разумеју за шта и против чега иступају. У најмању руку, то је очигледно у случају са Путином и савременом Русијом.

         Они се, наизглед, још увек налазе у времену хладног рата и заточеници су оних стереотипа и клишеа у којима су комфорно живели и кроз које су гледали на Совјетски Савез, а данас покушавају да гледају на Русију. Немајући ни адекватна знања, не знајући језик, немајући приступ алтернативним информацијама - они мултипликују сав тај маразам и отпад који у огромним количинама из Русије испоручују апсолутно маргинални радикални либерали и масовно га умножавају у америчком медијском простору.

         Ја у томе налазим неколико разлога.

         Прво, њима је тешко да се навикну на мисао да је после победе у хладном рату и фактички отписивања Русије током 90-их, одједном Русија поново постала фактор светске политике, а руски лидер – моћан, сигуран, харизматичан – захтева за своју земљу место и поштовање који јој припадају у међународним пословима и, као по правилу, испостави се да је својим деловањем у праву, као, на пример, када је руски лидер заједно са Немцима и Французима иступио против америчке авантуре у Ираку.  

         Друго, ти поступци руских власти изазивају изразито  незадовољство код знатног дела вашингтонског естаблишмента који се појавио током 90-их и који је био обузет идејом америчке једностране доминације у свету и још увек не може да прихвати мисао да неко може да засмета тој доминацији. 

         Треће, тим људима је тешко, када се то тиче САД, да се сложе са познатом тврдњом Лорда Ектона, да свака власт квари, а апсолутна власт апсолутно квари и да је то тачно у односу на ничим неограничену власт, не само унутар земље, него и на међународној сцени.

         Ето, зашто у низу случајева, када Русија иступа против ових или оних одлука САД, она уопште нема за циљ да „запржи чорбу” САД-у, већ као добронамеран партнер жели да им не дозволи да чине грубе грешке, као што се то често дешавало током последње две деценије.

         Како мој пријатељ, Дмитриј Сајмс, веома сликовито и прецизно дефинише позицију многих неоконзервативаца и либералних интервенциониста, у САД се формирао „демокраси промоушен комплекс”, који је исто тако штетан и опасан за америчку спољну политику као и „милитари индастриал комплекс”, на који је упозоравао Ајзенхауер пре одласка са функције председника, као и да нове реалности захтевају нове приступе, а то захтева  стварне парадигматске промене у поимању како САД, тако и света на које у Вашингтону нису сви спремни, ни у аналитичким ни у политичким круговима, да и не говорим о новинарима.  То је озбиљна препрека на путу објективног и разумног схватања и оцене онога што се дешава у свету, а посебно у Русији.

         Крајем 90-их у једној од својих колумни у „Њујорк-тајмсу” Вилијам Шејфер, обраћајући се Малден Олбрајт и Јевгенију Примакову написао је: „не стидите се да признате да сте Јевреји”. Донекле парафразирајући Шејфера хтео бих да апелујем на О΄Рајла, Кратхамера, сенатора Мек Кејна, Дениса Милера и на читав низ других који се данас баве тиме што своју обузетост Путином покушавају да прикрију својим гнусним нападима на њега:

         „Господо, не плашите се да признате да ви волите Путина, да сањате о таквом лидеру за САД”. Сигуран сам да ће такво јавно признање отклонити тешки психички расцеп у којем се налазите, то ће отклонити ваше неурозе и престаћете да трујете околину руско – америчким односима”.

         Превела

       Ксенија Трајковић