ИВО АНДРИЋ: Над ушћем Саве треперила је и пуцкетала нека невидљива застава

КАКО ЈЕ ИВО АНДРИЋ ВИДЕО ОСЛОБОЂЕЊЕ БЕОГРАДА - У ЦЕЛИНИ ПРЕНОСИМО ЊЕГОВ ТЕКСТ ИЗ 1946.

• Шест дана и шест ноћи су људи из затворених кућа и жене и деца из подрума слушали како грме и сикћу све врсте ратних оружја, како се руше кровови и фасаде кућа, како се ломи асфалт и гранитна калдрма, као слаба поледица
• Шум, и тутањ, и прасак напољу су расли, мењали место и правац, али непрестано расли. То је немачки фашизам као коцкар који губи став и стрпљење громко и бесно бацао своје последње карте у већ изгубљеној игри са слободом
• У магловитом свитању сви су прозори на кућама стали да се отварају широм, на њима су се појављивали људи и жене узвитланих руку и озарених лица. Сви су нешто викали, смејали се и показивали низ улицу. Разабиру се само ове речи: „Руси! Наши! Наши! Руси!“ И те две речи се дижу, шире, мешају и преплићу, као да ће остати за увек везане
• Онај пламичак наде који је човек чувао и сачувао у себи по цену највећих напора и одрицања претворио се одједном у небеско сунце и сад греје и светли у висини и казује да за живе људе никад није доцкан, да ништа није изгубљено, само кад је тај пламичак спасен

         Аутор: Иво АНДРИЋ

         То је датум о коме се често мисли и за који се везују многа и разноврсна размишљања. Њега ћемо се још дуго сви сећати. И на много разних начина препричавати и описивати.

         У мом сећању, ја га данас овако видим.

         Већ од почетка октобра месеца, видно и чујно сазрева ова драма. Покрети војске, хука авиона, ватре на видику, топовска грмљавина у даљини, узбудљиви гласови. Стрепња и очекивање. Све се то слива уједно [sic].Тако је некако као да над ушћем Саве у Дунав, негде у висинама, трепери и пуцкета на ветру једва чујно, нека застава, невидљива а огромна као небо изнад целог пространства. Не видиш је и слабо чујеш, али осећаш у висинама изнад себе њено тајанствено таласање и то стално и непрестано при послу, у разговору, чак и у сну. Док једног дана то што је била слутња у висинама не сиђе у град и не постаде стварност пред нашим очима.

         У суботу, 14. октобра, Немци су извукли на улице тешке топове и поставили митраљезе на кровове високих кућа. Почело је.

         Шест дана и шест ноћи су људи из затворених кућа и жене и деца из подрума слушали како грме и сикћу све врсте ратних [sic] оружја, како се руше кровови и фасаде кућа, како се ломи асфалт и гранитна калдрма, као слаба поледица. Стрепећи за себе, за своје, за све оно што воле, људи су пратили те неразумљиве нељудске звукове и узалудно настојали да у њима одгонетну судбину која их чека. А шум, и тутањ, и прасак напољу су расли, мењали место и правац, али непрестано расли.

         То је немачки фашизам као коцкар који губи став и стрпљење громко и бесно бацао своје последње карте у већ изгубљеној игри са слободом. Дизао је у ваздух зграде заједно са становницима, палио школе и музеје, сејао разарање и смрт где-год је само могао, а претњу смрти убацивао у сваку кућу и свако живо биће.

         А шестога дана пред зору завладала је по нашим улицама тишина, нека мелемна тишина по којој се најбоље може видети шта значи за човека ратника свако, и најмање затишје. Али ни та тишина није трајала дуго, јер се после краћег оклевања она претворила у неописиву музику од кликтања, смеха, песме, зазивања и радосног плача.

         У том тренутку магловитог свитања сви су прозори на кућама стали да се отварају широм, на њима су се појављивали људи и жене узвитланих руку и озарених лица. Сви су нешто викали, смејали се и показивали низ улицу. Разабиру се само ове речи: „Руси! Наши! Наши! Руси!“ И те две речи се дижу, шире, мешају и преплићу, као да ће остати за увек везане. То нису само главе које се помаљају, него људи се пружају до паса из прозора и пркосе, као чудом, свима физичким законима, држе се на самом первазу. Ницале су заставе. Капије, дотле заборављене самртним страхом прснуле су као пупови у пролеће, из њих је поврвео наш свет, мучени и понижавани али неуништиви народ Београда. Свет који је издржао што је изгледало неиздржљиво и „надурао“ противника који је изгледао неодољив, свет са којим се сада дешавало једно од великих историјских чуда.

         После непуне четири године нечег што тек има да добије своје име у историји просвећеног човечанства а што се код нас звало бледом речи „Окупација“, нечег што је сиво, и хладно, и љигаво, и тешко, и срамотно и смртоносно, што има укус крви и жучи и пепела, што је смрт пре смрти, живот без ичега људског, нешто што је савршена слика будућег живота који је фашизам спремао не само овом полетном Београду, Србији и Југославији, него целој Европи – после свега тога одједном као буђење из најстрашнијег кошмара заслепљујући бљесак, сузе које не могу да потеку, глас који се не откида из грла, излазак из таме која је изгледала вечита на васиони, неугасиви дан. Ослобођење!

         Онај пламичак наде који је човек чувао и сачувао у себи по цену највећих напора и одрицања претворио се одједном у небеско сунце, и сад греје и светли у висини и казује да за живе људе никад није доцкан, да ништа није изгубљено, само кад је тај пламичак спасен, да има наде за све, да ће још бити живота, радости и рада и стварања у лепоти и достојанству.

         А ту поред нас промичу људи борци као са другог света; плави и кротки малоруски сељаци са шлемовима на глави, у сивим совјетским шињелима, помешани са нашим партизанима, младим, препланулим и рано очврслим борцима из Босне, Шумадије и Далмације. Свет им притрчава у жељи да их дотакне, да их види изближе, дарује. Они се осмехују расејано, али неумољиво иду даље, са пушком на готовс и погледом упереним на другу обалу Саве одакле још с времена на време заштекће тешки митраљез или зашишти мина.

         Улице су прекривене разбијеним стаклом који крцка и шкрипи под ногама као снег за зимским [sic] ведрина. Зјапе полупани прозори и рупе од мина и граната на лицима кућа. Висе и вуку се свуда покидане жице. (Док су биле у ваздуху, затегнуте изнад наших глава, никад човек не би рекао да их има толико). Мртво леже изврнути тенкови и напола сагорели камиони. Шири се задах паљевине. Велико октобарско сунце диже се над Београдом. Наилазе све нови и нови људи, дозивају се, грле. А са једног празног земљишта које отвара видик на Земун, совјетски војник, дечак још, виче из свег грла друговима који са дна улице вуку противтенковски топ:

         Коља! Коља, дај пушку сјуда!

         Све изгледа чаробно и збуњено као у сну, али ми знамо, не да знамо него осећамо целим својим бићем да се, после свега и поред свега што је било враћа живот, живот и слобода.

         (Извор: „20. октобар 1944. у Београду“, дечји лист „Пионири“, октобар 1946. године, стр. 8-9)

         Приредио Душан Ђурић