Нови милиони Кинеза ће кренути у свет - у освајање животног простора
КИНА ПРЕД РЕФОРМАМА „БЕЗ ПРЕСЕДАНА“,
АЛИ ЊИХОВ НАЈВАЖНИЈИ ДЕО - НЕЋЕ БИТИ ОБЈАВЉЕН
- Члан Сталне комисије политбироа КПК, Ј. Ченшен, најавио економске и друштвене реформе без преседана, широке, корените и без преседана - о којим ће бити саопштено током новембарског пленума Комунистичке партије Кине
- У Кини паралално постоје две економије. Прва је оријентисана на спољно тржиште и има доста високе зараде (око 1000 долара месечно), прилично добру стопа добити и западни стандард потрошње. Тај део кинеске економије, рачунајући сфере услуга које за њу раде, чини око 300-350 милиона људи
- Друга је: слаба унутрашња економија која се развија на рачун државе и у принципу не може да троши продукцију првог дела пошто је веома скупа. Прозападна влада Кине претходне генерације (Ху Ђинтао) покушала је да стимулише унутрашњу потражњу на рачун чисте емисије
- Тешко је проценити колико морају да се спусте цене производа експортног сектора кинеске економије да би се подстакла унутрашња потрошња. По веома уопштеним проценама - око пет пута
- Вишак запослених у експортном сектору биће усмераван у унутрашњи. Оне, који не пристану на такво смањивање (пре свега из сфере услуга), једноставно ће потискивати у иностранство ради освајања животног простора, наравно, у богате земље
Пише: Михаил ХАЗИН, председник московске економске консултантске компаније „Неокон“
ДОГАЂАЈИ у Кини не могу остати незапажени: ипак се ради о највећој економији света (званичне цифре ММФ не узимамо озбиљно)! Међутим, у последње време у тој земљи очигледно су означене економске тешкоће које су се, наравно, одразиле на политику државног руководства.
Уопште, ситуација са економским проблемима у земљама са „демократским“ режимима (типа САД или Француске) и у земљама које су саме „демократске“ (у демократске се не убраја, на пример, Кина) донекле изгледа фантастично!
Ради се о томе да у „демократским“ земљама (подсећам, то је ендоним) власти готово демонстративно игноришу захтеве становништва да се нешто промени у економском моделу, или само покушавају да му „утуве“ мисао о томе да је криза већ прошла. У Кини је све супротно - власти енергично разматрају настале проблеме и покушавају да некако промене ситуацију.
Како пише кинеска штампа, један од чланова Сталне комисије политбироа КПК, Ј. Ченшен, обећао је ових дана економске и друштвене реформе „без преседана“, о којим ће бити саопштено током новембарског пленума Комунистичке партије Кине. Он је изјавио да ће током састанка иза затворених врата бити „размотрен комплекс дубоких и свеобухватних реформи. Овога пута реформе ће бити широке, корените и без преседана“.
„Оне ће неизбежно довести до трансформација у економији, друштву и другим областима“ - сматра један од нових кинеских лидера. Коментари Ј. Ченшена у вези са новембарским пленумом били су међу првим изјавама чланова највишег руководства Кине поводом предстојећих догађаја. При том коментатори претпостављају да ће кинески лидер, Си Ђинпинг на пленуму убрзати важне економске реформе.
Прецизније, убрзаће она група која је дошла на власт према закључцима XVIII конгреса КПК и која схвата да је дошло (нећу да кажем - давно прошло), време за озбиљне реформе. А чини се да је дошло и време да се говори о томе какве су реформе потребне Кини.
Од почетка економских реформи почетком 70-их ситуација у Кини се принципијелно разликовала од ситуације у СССР-у крајем 20-их година. СССР је тада био приморан да развија своју економију оријентишући се на унутрашње тржиште (будући да није имао приступ спољном), што је поред осталог и изазвало потребу за колективизацијом, односно за стварањем унутрашњег тржишта за продукцију машиноградње (трактора).
А Кина, коју су САД активно подстицале против СССР-а, у периоду када се свима чинио скоро неизбежним пораз САД у хладном рату, практично је добила слободан приступ на спољна (читај - америчка) тржишта и тако добила могућност да та тржишта искористи за мултипликацију и развој своје економије.
Затим је, судећи по свему, направљена озбиљна грешка када су унутрашња тржишта била одгурнута, а спољним посвећена посебна пажња. Последица је то што је економија Кине данас сложена асоцијација два апсолутно различита сектора, чија је међусобна сарадња озбиљно оптерећена.
Први сектор је оријентисан на спољно тржиште. У њему су доста високе зараде (око 1000 долара месечно), прилично добра стопа добити (мада је почела да опада, док се истовремено развија улазак Кине у светски систем поделе рада и појављује унутрашња сфера услуга) и уопште, западни стандарди потрошње. Тај део кинеске економије, рачунајући сфере услуга које за њу раде, чини око 300-350 милиона људи.
Други део економије је - слаба унутрашња економија која се развија на рачун државе и у принципу не може да троши продукцију првог дела пошто је веома скупа. Прозападна влада Кине претходне генерације (Ху Ђинтао) покушала је да стимулише унутрашњу потражњу на рачун чисте емисије, што је само распиривало озбиљне финансијске мехуре. Да би се „унутрашња“ економија Кине довела до активног развоја потребне су деценије и огромни ресурси, при чему у почетку она, ипак, неће моћи да троши продукцију „извозног“ сектора.
Генерално, у економији Кине присутни су структурни проблеми који су у извесном смислу одраз сличних проблема САД. Чим су почели проблеми са тражњом у САД, почели су и проблеми и са извозним сектором кинеске економије и због тога што пада конкурентност кинеских роба на светским тржиштима и због тога што пада спољна потражња.
А на унутрашњем тржишту, понављам још једном, тај сектор не може да продаје своју робу, јер је сувише велика разлика у ценама и приходима. Уз то, ресурс за стимулисање унутрашње потражње већ је исцрпљен у време претходног руководства земље.
Тешко је проценити колико морају да се спусте цене производа експортног сектора кинеске економије, будући да о том питању не постоје прецизни статистички подаци. По веома уопштеним проценама - око пет пута. Ипак, као прво, то није тако једноставно, пошто је ниво локализације кинеских роба далеко од 100%, дакле не одређује се цена само унутрашњим факторима.
Друго, знатан део цене коштања је инфраструктура управо кинеске економије коју је потребно подржавати.
Ипак, најважније је треће, а то су социјални проблеми. Ако трошкови падају за пет пута, онда неколико пута падају и зараде. Ипак, са 1000 долара може да се живи у градским условима и да се поседује стан, док за зараду од 200 долара не може - мора да се пређе на стандард СССР-а из 50-их година. Али, како то да се објасни људима који су навикли да живе у оквиру „потрошачког друштва“, које, уосталом, веома одговара кинеском менталитету.
После посебних станова и других благодети цивилизације ти људи неће хтети да се пресељавају у села, у мале домове, па и бараке.
Управо у томе и јесте главни проблем кинеских реформи. Јасно је шта треба да се ради у економији. Треба направити план повећања социјалног благостања основног дела становништва за отприлике 20 година (што, рачунајући на искуство СССР-а није проблем) и том плану прилагодити производне капацитете. При том, узети у обзир државну потражњу, пре свега у индустрији одбране, као и постепено смањивање спољне потражње.
А затим треба почети са преношењем спољне потражње у доларима и еврима на јуан да би постојала могућност за његову контролу. Само, у оквиру тог плана, неопходно је скицирати где и како упућивати кинеско становништво чији ће стандард нагло опадати.
Мислим да ће то питање бити решено у три основна правца. Они који пристану на смањивање животног стандарда биће упућивани у предузећа која раде за унутрашњу потражњу уз повећану могућност напредовања у каријери. Део који ради у одбрамбеној индустрији или, пак, они који су већ освојили светска тржишта, остаје, иако ће у извесној мери смањити животни стандард.
Оне, који не пристану на такво смањивање (пре свега из сфере услуга), једноставно ће потискивати у иностранство ради освајања животног простора, наравно, у богате земље.
Чини ми се да је управо тај део плана реформи најважнији - али, из разумљивих разлога управо он неће бити јавно саопштен. Међутим, према томе које мере ће бити предузете у економији, моћи ће се и проценити размере социјалних пометњи у Кини.
Дакле, још ћемо се вратити на ову тему.
Превела Ксенија Трајковић