РЕШЕТЊИКОВ: Русија је алтернатива, зато јој је Бог дао огромну територију

ДИРЕКТОР РИСИ О „РУСКОЈ АЛТЕРНАТИВИ“, СУПАРНИШТВУ САД И РУСИЈЕ,

КИНИ И НЕМАЧКОЈ, ПУТИНУ И ОБАМИ (КРАЈ)

Леонид Решетњиков

• Сада је пред нама стратешки задатак - да се вратимо оној мисији коју има руски народ. Ја као верујући човек кажем да је то Божанска мисија - ради ње смо и добили тако огромну територију
• Године 1917. био је активиран и страни фактор: требало је нашу цивилизацију уклонити - она је била конкурент и зато непотребна  
• Спреман сам да доказујем да је Запад већ у лето 1918.  одлучио да улаже не у беле, већ у црвене. Зашто? Знали су да ће црвени спроводити неки варварски експеримент, а Русија треба да нестане у том експерименту...   
• Али, једно нису узели у обзир, они то никада не узимају у обзир - народ
• Ми морамо да се вратимо ономе што нам је од Бога дато - 1000 година смо се тако развијали док нисмо поверовали нашим западним непријатељима да све може да се промени и да ће бити боље...
• Опасност од митологизације Стаљина, „црвеног цара“, у томе је што само његов лик непријатељи Русије могу са неком надом у успех искористити у борби са идејом Свете Русије, Белог Цара 
• А ми треба да се пробијемо на свој, трећи пут Русије, којим смо ишли до 1917. То је био наш пут. Наравно, он није посут ружама. Он није био свуда правилан, али то је био наш пут развоја - у руском правцу
• Русија има важну мањину, језгро народа, чисто, непомућено, моћно. Мислим да је то најмање десет милиона људи. А то је огроман ресурс! За тим милионима ће и други кренути. Пред Русијом је будућност

          УТИЦАЈНИ московски лист „Столетије“ објавио је широки разговор са директором Руског института за стратешка истраживања - генерал-потпуковником и доктором историјских наука Леонидом Петровичем РЕШЕТЊИКОВОМ.

          Факти у два дела преносе најважније делове тог интервјуа којем је повод била и недавно објављена Решетњикова „Вратити се у Русију. Трећи пут или ћорсокак безнађа“.

          Леониде Петровичу, ви излажете свој став према историји наше земље и њеној мисији у књизи која је недавно  објављена „Вратити се у Русију. Трећи пут или ћорсокак безнађа“. О садржају и суштини књиге језгровито говоре називи три поглавља: „Света Русија: наш дом, који смо напустили“, „Слом руског националног кода 1917. г. и „Ћорсокаци безнађа: стаљинизам, либерализам, национализам“. Ви пишете да је Русија у пуној мери испуњавала своју мисију до фебруара 1917., до слома православне империје...

          - Да, ми смо били алтернативна цивилизација. Затим се десио слом и због унутрашњих и спољних разлога. Спољни фактор је такође активиран: требало је нашу цивилизацију уклонити - она је конкурент и није потребна. Спреман сам да доказујем да је Запад већ у лето 1918.  одлучио да улаже не у беле, већ у црвене! Зашто? Знали су да ће црвени спроводити неки варварски експеримент, а Русија треба да нестане у том експерименту... Али, једно нису узели у обзир - они то никада не узимају у обзир - народ. У време тог експеримента народ је градио, стварао и на крају крајева створио совјетску државу...

          Ми смо постепено створили нову алтернативу, мада мислим да је то била псеудоцивилизацијска алтернатива. Ја посебно ценим стваралаштво Валентина Григорјевича Распутина и на мене је веома утицао својим делима. Он је једном лепо рекао да је руски народ сварио комунизам...

          Комунизам који су хтели и Лењин, и Троцки и Свердлов и Держински и остали, није успео. Ми смо се напросто отровали, а онда после тровања - све то сварили.

          Стаљин је говорио да је Лењин његов учитељ, али је био приморан да више пута свраћа на пут којим се подсвесно кретао наш народ.

          И сада пред нама стоји стратешки задатак - да се вратимо оној мисији коју има руски народ. Ја као верујући човек, рећи ћу да је то Божанска мисија, ради тога смо и добили тако огромну територију.

          Ми не живимо у Африци, која има свој однос према раду.

          Не живимо у Бугарској, где је блага клима и не живимо у Сједињеним државама. Ми живимо у тешким условима, зима траје пет месеци. У условима суровог притиска споља. Али, то је наш народ васпитало.

          Неки посленици типа Андрона Кончаловског много воле да „шутирају“ руски народ, да говоре да је он овакав и онакав, заостао. А он је управо веома моћан и снажан. Да, у неким ситуацијама се испољавају и лоше црте као код сваког народа. Међутим, ми морамо да се вратимо ономе што нам је од Бога дато, 1000 година смо се тако развијали док нисмо поверовали нашим западним непријатељима да све може да се промени и да ће бити боље...

          А да ли смо, по вашем мишљењу, 1991. имали неке друге варијанте развоја, типа кинеског, на пример? Да ли је, макар, постојао неки  стваралачки тренутак? Без пада и слома, другог у XX веку?

          - Ја сам у обавештајној служби имао велике учитеље - генерале Николаја Сергејевича Леонова и Леонида Владимировича Шебаршина. Они и други, чија имена сада не могу да откријем, још су почетком 80-их добро схватали да је дошао крај Совјетског Савеза. Упозоравали су руководство земље које их није слушало.

          Узгред, тада ме је Шербашин послао на службени пут у иностранство знајући већ да све иде управо према том крају и такође знајући које позиције ја заступам.

          А које сте позиције тада имали?

          - Исте као и сада: систем није био реформисан.

          И није било никакве могућности да се сачува земља? Ни кадрова на врху, ни идеја?

          - Систем је био војно - мобилизациони и могао је да функционише у критичним ситуацијама, или када се таква ситуација намерно ствара и људи се мобилизују ради савладања проблема.

          Наш познати филозоф Александар Зиновјев говорио је већ после слома СССР-а и свог повратка у Русију: Совјетски Савез је доживљавао кризу, али повремено сви доживљавају кризу, било је могуће и ту кризу преживети да није било издаје на врху. А ви шта мислите?

          -  Па, криза није дошла 91. Наш систем је све време био у кризи... Некако смо се одржавали до средине 1970.-их. Ми нисмо само у економском погледу заостајали, ми смо се идеолошки разоружавали. Када ме је 1982. г. један страни политичар питао колико ће издржати комунистичка власт у СССР-у, одговорио сам: десетак година. Зар сам само ја тако мислио? Ја сам видео да комуниста нема. Радио сам у амбасади у Београду, био сам изабран за члана партијског комитета, а никога не можеш да окупиш, не можеш да организујеш... Кад нема комуниста, нема ни - комунистичког система.

          Ја увек наводим овај пример. Кад је пала самодржавна Русија, Василиј Васиљевич Розанов је написао: олињала се за три дана… То није истина: отворени грађански рат трајао је до децембра 1922., а онда се отезао лукави, потајни. Још и побуне. Све се отезало деценијама…

          А погледајте: кад је пала совјетска власт 1991. није било, чак ни једне демонстрације. Само су се чланови Свеза писаца Русије забарикадирали и нису дали своју зграду на Комсомолском булевару, коју су покушали да им отму. Нико ништа није бранио, да ли то нешто говори?

          Да, она Русија се неоспорно такође деморалисала, али у њој је било још живе снаге која је пружала отпор. Неко је био против Николаја II, али за монархију. Неко за републику, неко за уставну монархију. Они су се још за ту Русију залагали. А овде је била потпуна фрустрација.

          Дакле, ја сам већ у другој половини 80.-их имао те исте ставове које сам у књизи изложио. Шеф наше обавештајне службе Леонид Владимирович Шебаршин био је мој истомишљеник. Он је, иначе, био уздржан човек и настојао је да јавно не исказује своје мишљење. Али је био руски патриота.

          Сећам се када су први пут 1990. у часопису „Наш савременик“  под насловом „Дух народа“ објављена поглавља из књиге Ивана Солоневича „Народна монархија“ - то је био догађај. Ја сам био шеф сектора у управи. Зове ме преко оперативне линије лично Шебаршин: Леониде, јеси ли ти прочитао то? Кажем, да. - Ето, шта је нама потребно. Разумете?

          Значи, у партијским врховима позног СССР-а није било никаквих стваралачких снага.

          - Није.

          - Да, тај систем је и чупао саме корене. А током 1970.-их, када су се, можда, још једном одређивали путеви Русије, председник КГБ, Андропов, у својим поверљивим меморандумима за Политбиро називао је управо „русисте“ који су пригрлили либерале, скоро главном претњом за совјетску државу.

          Управо на инсистирање Андропова 1980. године сведене су готово до ничега све манифестације поводом обележавања 600. годишњице Куликовске битке. Властима није био потребан талас руске националне самосвести.  

          Као што се сећамо, прозападни дисиденти затварани су по 3-4 године... Или - у авион и на Запад. А Русе, Огурцова, Бородина по 15-17 година. Сећате ли се „Два пута - према истом понору“ Игора Шафаровича из 1989.? Диван рад, прочитајте. Постоје само два пута у пропаст, трећег није било.

          Данас се много говори: Стаљин, Стаљин, Стаљин... Ево, кажу, правог пута. Питам: хоћете ли још једном да пробате? При том, ја се негативно односим према Стаљину, али могу да признам да је тада било илегалаца, револуционара, фанатика идеје, жртвовали су свој живот. Они су могли да граде тај систем. А ви сад галамите „Стаљин“ - ко ће то да ради? Који илегалци? Где су револуционари? Тада су постојали кадрови - ја сам њихов противник, али ја схватам да су и они били идејни. Они су градили оно што су хтели да изграде. А касније су се посвађали и потукли, како то обично бива. И шта сад предлажете? Ви хоћете да Путин постане Стаљин? А на кога ћете се ви ослањати?

          Путин априори не може бити Стаљин.

          - Кажем, добро, ви хоћете Стаљина, али он је израстао из одговарајуће средине. Лењин, такође, како је он писао о бољшевицима? Борбени одред. А Стаљин је писао: „Борбени орден“. И сад, о чему говоримо?

          Ви пишете: Николај II - је центар катастрофе 1917. Вероватно се може рећи да је Стаљин - центар совјетске катастрофе. Писац Распутин говорио је да је Русија сварила комунизам, али у извесном степену она је, очигледно „сварила“ и Стаљина. Он је у много чему постао другачији, посебно у годинама рата. Патријарх Грузијске православне цркве, Калистрат, сећа се, за њега изненађујућег Стаљиновог сусрета са свештенством, вођа им се показао као човек којег је мучио осећај кривице... Па и у партији је током свих 70 година постојала одређена конфронтација између национал-бољшевика и фанатика светске револуције.

          Ви сте у својој књизи његову фотографију ставили поред Троцког и Радека - „Они су уништили Русију“. Ипак, није ли то претерано?

          - Не, није претерано - јер, они су радили исти посао. Сви они, и Лењин и Троцки и Радек и Держински и Стаљин рушили су историјску Русију. Ето, недавно сам прочитао књигу спремну за штампу, са изворним документима, о колективизацији, потресна је, иако сам много тога знао. Читаш та писма, те Стаљинове резолуције и размишљаш - па ми смо руске људе уништавали, читав начин њиховог живота! Током свих 20-их и 30-их година. Стаљин је склонио Троцког из земље, али је троцкистички економски програм још дуго спроводио у живот. Што се тиче унутарпартијске борбе, крајем 40-их, после Победе, као што знате, уследио је „Лењинградски случај“ - то је уништавање Руса у партијској елити. Сада објављујемо књигу о „Лењинградском случају“ - искључиво само Руси, најмање 30.000 репресираних.

          Да, није требало од почетка ни издавати цара, после чега је и кренуло рушење обезглављене Русије. Је ли само Стаљин за то крив? Будући маршал Жуков, као командир ескадрона, такође је 1921. сасецао руске сељаке-антоновце. То је логика грађанског рата. Касније је почело отрежњење, а код неког и покајање...

          - Шта год говорили, циљ оправдава средства - то је Стаљинова идеологија до последњих дана. За Николаја II циљ није оправдавао средства. Коју идеологију ми треба да усвојимо? Уништења народа? Ради чега? Ради државе, одговарају стаљинисти. А шта ће нам онда таква држава? Народ не само да страда, него истовремено и деградира.

          Размотримо ко је од бољшевичког руководства крив више, а ко мање? Да ли је Стаљин био такав или овакав?

          Сматрам да такве дискусије заобилазе суштину проблема. За мене је главно да се тај систем, који је пролио море крви, причинио невероватна страдања милионима обичних људи и насилно наметнуо народу, показао као неспособан за живот. Он је трајао свега 73 године, односно један људски живот. При том, да би се тај систем одржао на води - примењивана су најсуровија средства и методи.

          Као личност, Стаљин је, неоспорно, изузетан, а пошто је крајем 20-их година постао једини господар СССР-а, сваке године је схватао да је систем осуђен и ради његовог спасења, ради продужења живота своје вештачки изграђене империје, био је спреман да позајми неке елементе из Руске империје у чијем је рушењу сам активно учествовао.

          И шта нам данас нуди неостаљинизам? Стаљин се не може васкрснути, дакле, да обновимо систем? Са Гулазима, баракама, бодљикавом жицом, црним јамама? Зар то желимо себи и својој деци? Константним наметањем нашем друштву бескрајних дискусија о Стаљиновој личности ми одводимо наш народ од истинског разумевања онога шта се са нама десило и куда треба да идемо. 

          У својој књизи пишем да је опасност од митологизације Стаљина, „црвеног цара“, у томе што само његов лик непријатељи Русије могу са неком надом у успех искористити у борби са идејом Свете Русије, Белог Цара. А ми треба да се пробијемо на свој, трећи пут Русије, којим смо ишли до 1917. То је био наш пут. Наравно, он није посут ружама. Он није био свуда правилан, али то је био наш пут развоја у руском правцу.

          Леониде Петровичу, хвала вам на занимљивом разговору. Мада, у једном разговору се, наравно, не може обухватити необухватно... Реците, да ли бар понекад погледате наше „Столетије“? Читате ли?

          - Наравно. По мом мишљењу ви имате веома успешне, по нечему, чак јединствене новине. Ви сте умели да створите издање које дотиче много најкритичнијих проблема. Ви се не ограничавате проблематиком и мада сте рачунали на широку читалачку публику, истовремено одржавате интелектуални ниво. То је најбоље што постоји међу сличним издањима. У иностранству знају за „Столетије“. У сваком случају тамо где ја често одлазим, у Србији, Бугарској, Чешкој. И говори се о публикацијама „Столетија“.

          - Ипак, у коментарима наших читалаца има доста песимизма. Понекад, гледајући на све што се дешава у земљи и у свету, уистину, надјачава забринутост. Не видимо ли ми код нас, у Русији, више малодушности него препорода?

          - Рећи ћу вам. Недељом идем у цркву. Гледам, младе девојке с момцима од јутра пију пиво, пуше, говоре скаредне речи. Па, размишљам, готово је - Русија је пропала... Долазим у храм пун људи. Каква лица! Деце и омладине пуно! И, не, не - има будућности. Излазим, неки бескућници страшног изгледа, - опет црне мисли... Зато је понекад тешко рећи чега има више.

          Мој духовник, архиепископ Костромски и Галички, Алексеј, каже: „Није непријатељ јак, него смо ми слаби“. Слаби својом несвесношћу, својим одсуством жеље да се потрудимо у духовном смислу, да поставимо себи више циљеве од оног „да свега има у изобиљу“.

          Ипак, ја видим по нашим теоријским радовима, истраживањима, путовањима и живој комуникацији са људима да - Русија има важну мањину, језгро народа, чисто, непомућено, моћно. Мислим да је то најмање десет милиона људи. Па, то је огроман ресурс! За тим милионима ће и други кренути. Не, пред Русијом је будућност.

          (Разговор водили Валериј Панов и Алексеј Тимофејев)

          Превела Ксенија Трајковић