Душан Ивковић: Не остајем до Рија 2016.
СИГУРНО ЈЕ ДА НЕЋУ ЗАВРШИТИ НОВИ ЦИКЛУС, ЈА САМ И ДАЉЕ СЕЛЕКТОР СТИЦАЈЕМ ОКОЛНОСТИ
Душан Дуда Ивковић
ОСВОЈИО је три златне медаље и једну сребрну на европским првенствима, био је светски првак и олимпијски вицешампион, једини је тренер са трофејима у сва четири међународна клупска такмичења, укључујући и две евролигашке титуле.
Човека такве биографије готово је немогуће затећи на непознатом терену, тамо где бледи значај искуства и почиње креативна импровизација.
То се десило селектору Србије Душану Ивковићу у шестој години мандата. Када су планови за Евробаскет 2013. у Словенији већ били технички прецизно нацртани, на репрезентацију се сурвала лавина отказа и повреда играча, која је покосила носеће стубове и приморала Дуду да изгради нове у рекордно кратком року.
У ексклузивном разговору за „Новости“, говори о принудној корекцији циља на шампионату и открива да неће водити национални тим до Олимпијских игара у Рио де Жанеиру 2016.
- Поштено говорећи, ја сам и даље селектор стицајем околности. Да неко не помисли да сам ставио шапу на то место, које сам на веома фер начин понудио другим људима. Рекао сам још 1995. године да сам тај посао завршио, када се наша репрезентација из ембарга квалификовала за сва могућа такмичења. После тога увек сам био ту да помогнем, све док та обавеза није поново пала на мене јер је, на неки начин, нико није хтео.
Како смо дошли у ситуацију да посао селектора постане непожељан?
- Једини сам тренер који је са клубом био првак Европе и истовремено водио репрезентацију. Како то други нису могли? За децу су приче да им клубови не дозвољавају. Понудио сам да неко други преузме посао на почетку новог олимпијског циклуса, како би могао да ради на дуже стазе и селектира тим за Игре у Бразилу 2016. Могуће је да би било квалитетније да је тај посао неко други радио. Међутим, на мени је било да испуним договор са људима из Савеза јер, као што знате, ја немам уговор. Почиње нови четворогодишњи циклус и сигурно је да га ја нећу радити до краја.
Да ли сте се икад у каријери сусрели са оволико отказа и повреда?
- Верујем да ниједан тренер није био у оваквој ситуацији. Мени је рад у репрезентацији душевна храна, тако да ниједног тренутка нисам очајавао и тражио неке алибије. Почели смо да радимо са 10-11 играча, а нормално је да их у тој уводној фази буде осамнаест.
Како изгледа тренинг са осморицом дебитаната, које треба на брзину спремити за турнирско такмичење, што се драстично разликује од посла клупског тренера?
- Клупске сезоне су другачије програмиране, увек кажем да се не треба превише истрошити у почетном периоду. Ни себе у вођењу тима, нити треба потрошити све адуте, јер се практично све решава после шест-седам месеци рада. У репрезентацији је знатно другачије. Пре свега, играче треба освежити после изузетно напорне сезоне, да се доведу у исти статус и да се постави игра која има победничку филозофију, колико год имали времена.
Шта можете да кажете о потенцијалу момака са којима сте први пут радили?
- Тешко је рећи, јер већина нису носиоци игре ни у својим клубовима. Могу да кажем да сам имао срећу да радим са вансеријским талентима, са златном генерацијом која је направила први велики бум и отворила NBA врата свим играчима. Такође имам задовољство да радим и са овом талентованом генерацијом, али се изгубила филозофија која је некад постојала. Играчи су стварани у клубовима, а неку надградњу добијали су у репрезентацији. И ова генерација која је прошла кроз наше селекције стекла је играчки ауторитет у репрезентацији, а зашто је тако кратко трајала на интернационалној сцени јесте један феномен, који би требало дефинисати макар као поуку за будуће генерације.
Приликом објављивања списка играча за ЕП као основни циљ навели сте пласман на СП у Шпанији 2014, што подразумева место међу шест најбољих тимова. Да ли је сада спуштена лествица?
- Мислим да тај циљ више не постоји. И поред свих тих проблема, верујем да ћемо по питању жеље, вољног момента, понашања и дисциплине игре, бити тим који је спреман да се увек бори до краја. Промена тог циља може да буде и нека врста растерећења за те младе играче, који ће у тим околностима дати и нешто више.
Да ли вам се чини да су лествицу спустили и навијачи, који више не очекују нападе на медаље?
- Ми никад нисмо ни нападали медаље. Можда смо наследили земљу која се звала Југославија, али од тога нисмо имали никакве користи. Сада смо мала држава која живи са много проблема, морамо да градимо нове односе и нову традицију кошаркашког спорта. Да ми нико не замери, ја мислим да је Србија, пре свега, кошаркашка земља. Није страшно што смо дошли у ситуацију која може да се назове кризом. Много веће земље, као што је Русија, пролазиле су кроз много веће кризе. Само морамо да знамо шта ћемо и како ћемо да радимо.
Да ли можете да издвојите највеће фаворите?
- То су Шпанија и Француска, земље које тренутно имају и највећу продукцију играча, где се најбоље и најорганизованије ради. Нажалост, њихови трофејни тренери долазили су овде и нису се стидели да уче од познате југословенске школе, што је помињао и Аито на тренерској клиници у Београду. Међутим, не треба заборавити на првом месту Грке, који су три године узастопно клупски шампиони Европе, тако да играчи Олимпијакоса и Панатинаикоса већ сада имају огромно искуство. Такође ни Словенце, који су од распада наше бивше домовине произвели понајвише играча, ако не рачунамо хрватску генерацију која је играла олимпијско финале у Барселони 1992. Не бих да неко протумачи ово као стављање тега, јер се ради о тиму који је начином рада и раније заслужио да освоји медаљу. Сада имају велику шансу...
