Јапански бизнис полако напушта Кину

ЗАОШТРАВАЊЕ ОДНОСА ИЗМЕЂУ ТОКИЈА И ПЕКИНГА ОКО ОСТРВА СЕНКАКУ УОПШТЕ НИЈЕ ЈЕДИНИ РАЗЛОГ

• Велики јапански произвођач одеће и ланац робних кућа „Ито Јокадо“ тренутно убрзано смањује продукцију у Кини са циљем да она у 2013. години дође до нивоа од 30 посто од укупне производње фирме, у поређењу са чак 80 посто у 2011. години
• Фабрика конфекције и продајни ланац „Јуникло“, спонзор тенисера Новака Ђоковића, недавно је смањила удео производње у Кини са екстремно високих 90 на 70 одсто, а та редукција је остварена измештањем производње у Вијетнам
• Јапански произвођач музичких и кућних електричних уређаја „Фунаи“ редуковао је удео производње кинеских радника у својој укупној продукцији са 90 на 50 одсто и планира да следеће године отвори фабрику на Филипинима која ће даље допринети смањивању зависности од производње у Кини
• И јужнокорејски електронски гигант „Самсунг“ је до 2009. године своје мобилне телефоне углавном производио у Кини, али од 2011. највећи број телефонских апарата ове компаније силази са производних трака у Вијетнаму

        ЈАПАНСКЕ компаније које су протекле две деценије пребацивале своје фабрике у Кину да би смањивањем тршкова производње и освајањем великог удела на уносном кинеском тржишту обезбедиле своју будућност, сада смањују производњу у тој земљи и селе се у земље југоисточне Азије.

       Разлози за то су бројни и гомилају се већ неколико година. Јапанске фирме суочавају се последње две године са растућим антијапанским расположењем у Кини због територијалног спора око малог архипелага Сенкаку (или Диаоју) у Источнокинеском мору која леже на великим резервама природног гаса и нафте.

       Такође, у Кини расту плате радника и трошкови живота, што поскупљује производњу и цену боравка јапанских бизнисмена у тој земљи, док се подстицаји које кинеска држава даје за отварање нових радних места укидају.

       Према подацима из 2012. године, просечна месечна примања нискоквалификованих радника у Кини су износила, зависно од региона, између 300 и 450 америчких долара, док су за то време радници у земљама као што су Мјанмар, Лаос, Вијетнам и Камбоџа примали између 100 и 150 долара.

       Једина држава у делти реке Меконг чије се плате могу мерити са Кином је Тајланд, где у престоници Бангкоку радници примају просечно нешто више од 300 долара месечно.

       Јапанска предузећа наводе и да је утакмица на кинеском тржишту врло тешка обзиром да су на њему присутне све реномиране америчке, европске и јужнокорејске компаније, као и све конкурентнија домаћа предузећа.

       Јапански економисти указују и да је у Кини, у условима присуства мноштва компанија из целог света, све теже обезбедити добру радну снагу јер, упркос томе што је ова држава најмногољуднија на свету, у њој опада број младе, радно способне популације услед политике која је у прошлости паровима забрањивала да имају више од једног детета.

       Јапанске руководиоце и стручњаке на раду у Кини све више брине и велика атмосферска загађеност у тој земљи као и периодично избијање епидемија смртоносних вируса попут сарса, свињског и птичјег грипа.

       Услед тога, на пример, велики јапански произвођач одеће и ланац робних кућа „Ито Јокадо“ тренутно убрзано смањује продукцију у Кини са циљем да она у 2013. години дође до нивоа од 30 посто од укупне производње фирме, у поређењу са чак 80 посто у 2011. години.

       Фабрика конфекције и продајни ланац „Јуникло“, спонзор тенисера Новака Ђоковића, недавно је смањила удео производње у Кини са екстремно високих 90 на 70 одсто, а та редукција је остварена измештањем производње у Вијетнам.

       Јапански произвођач музичких и кућних електричних уређаја „Фунаи“ редуковао је удео производње кинеских радника у својој укупној продукцији са 90 на 50 одсто и планира да следеће године отвори фабрику на Филипинима која ће даље допринети смањивању зависности од производње у Кини.

       Јапанске компаније, међутим, нису усамљене у настојању да измештањем производње из Кине остваре уштеде. Тако је амерички произвођач спортске обуће „Нajк“ у 2009. години затворио једину фабрику у Кини која је у потпуности била у његовом власништву и тежиште регионалне производње пребацио у Вијетнам.

       Слично томе, јужнокорејски електронски гигант „Самсунг“ до 2009. године производио је највећи број својих мобилних телефона у Кини, али од 2011, највећи број телефонских апарата ове компаније силази са производних трака у Вијетнаму.

       И немачки „Адидас“ прошле године је затворио фабрику у Суџоу у којој је радило 160 радника и производњу пренео у Мјанмар. У Кини, међутим, остаје око 6.000 продајних објеката ове компаније, а она наставља и да користи кинеске компаније као своје добављаче.