У трезорима централних банака најразвијенијих уопште нема злата
ЗЛАТО ЦЕНТРАЛНИХ БАНАКА: ИСТОРИЈА ТИХЕ ЕКСПРОПРИЈАЦИЈЕ (први део)
- Највероватније је да је злато централних банака изгубљено, а банке-дилери, које су га продале немају стварних шанси да га врате
- Просечна годишња количина чисте продаје злата централних банака у периоду 2001-2009. је износила 385 тона
- Међутим, 2009. године, када је финансијска криза била на врхунцу, у политици централних банака је дошло до нагле промене: оне су се од чистих продаваца претвориле у чисте купце. Међународни монетарни фонд је покушао да нивелише тај њихов заокрет, те је у периоду од септембра 2009. до децембра 2010. из својих резерви продао 403 тона жутог метала
- За четрдесет година од краха златног стандарда из званичних резерви је укупно продато око 6,5 хиљада тона злата (чиста продаја), а то је смањило званичне резерве за око 18%. Сада су те резерве, према званичним подацима, много изнад 30 хиљада тона
Пише: Валентин КАТАСОНОВ, Фонд стратешке културе
ЗЛАТО је у последње време у светским медијима постало једна од најбитнијих тема.
Интерес за жути метал подгревају саопштења о плановима Немачке и других земаља да изврше репатријацију својих златних резерви из САД и Велике Британије, у које су пребацивани у различитим периодима. Почеле су бурне дискусије о томе, колико поуздано централне банке и министарства финансија чувају резерве злата које су им поверене.
Појавила се и сумња да тамо има мање злата, него што се то званично приказује.
У овом чланку се поставља претпоставка да у трезорима централних банака највећих економски најразвијенијих земаља у ствари уопште нема злата…
1. Распродаја злата, или Врх леденог брега
Већ четири деценије централне банке се ослобађају својих златних резерви. За то су коришћена два начина: а. Јавна продаја метала, б. Тајне операције.
Најједноставније и најочигледније су јавне распродаје жутог метала кога је у званичним резервама свих земаља на свету и међународних организација у 1975. години било 36,7 хиљада тона. Те распродаје представљају врх, видљиви део, леденог брега.
Почеле су одмах пошто је прво де-факто, а затим и де-јуре, ликвидиран златно-доларски стандард (седамдесетих године 20.века).
Све продаје злата из званичних резерви условно могу да се поделе у три категорије:
1. Ране продаје у другој половини 70- х година до почетка 80-х, у прошлом веку. То су биле аукције које су организовали Државна благајна САД и Међународни монетарни фонд;
2. Продаје злата централних банака у оквиру такозваних вашингтонских споразума о злату, који су ступили на снагу у јесен 1999.године;
3. Појединачне продаје централних банака и међународних организација у различитим годинама.
Седамдесетих година Сједињене Државе су продале 530 т, ММФ - 732 т, укупно 1262 т.
Осамдесетих година монетарне власти у свету скоро да нису ни продавале, ни куповале жути метал, златне резерве су биле „замрзнуте“.
Деведесетих година чиста продаја злата из званичних резерви економски развијених земаља износи већ 2,9 хиљаде тона, што је већ било за поштовање. Крајем 2000. године званичне резерве злата у свету су у односу на те резерве 1975.године биле за 3,6 хиљада тона мање.
Почетком новог века продаја је углавном вршена у оквиру вашингтонских споразума.
У септембру 1999.г. у Вашингтону је 17 централних банака, укључујући и Европску централну банку, потписало споразум о продаји злата у петогодишњем периоду. Доцније је тај споразум назван: „Први вашингтонски споразум о злату“ (ВСЗ-1). Званично је дата изјава да тај споразум има за циљ да успори продају жутог метала како би се тиме бавиле централне банке, а тржиште злата остало целовито. А у ствари - циљ је био супротан - да се централне банке обавежу да ће метал из својих резерви продавати, а цене злата биле одржаване на ниском нивоу.
Направљени су „налози“ за појединачне земље, тако да је планирано да се у пет година на тржиште избаци 2.000 тона злата.
У септембру 2004. године Вашингтонски споразум је преформулисан и у њега су убачене нове норме продаје за појединачне учеснике, а споразум је назван „Други вашингтонски споразум о злату“ (ВСЗ-2). И, на крају, 2009.године се појавио Трећи вашингтонски споразум о злату,тј. ВСЗ-3.
У оквиру тих споразума највише злата је продала Швајцарска (1300 т), затим Француска, Велика Британија, Холандија. Од осталих земаља - Шпанија и Португал.
Просечна годишња количина чисте продаје злата централних банака у периоду 2001 - 2009. је износила 385 т.
Међутим, 2009. године, када је финансијска криза била на врхунцу, у политици централних банака је дошло до нагле промене: оне су се од чистих продаваца претвориле у чисте купце. Међународни монетарни фонд је покушао да нивелише тај њихов заокрет, те је у периоду од септембра 2009. године до децембра 2010.године из својих резерви продао 403 т жутог метала.
За четрдесет година од краха златног стандарда из званичних резерви је укупно продато око 6,5 хиљада тона злата (чиста продаја), а то је смањило званичне резерве за око 18%. Сада су те резерве, према званичним подацима, много изнад 30 хиљада тона.
2. И распродаја злата представља пљачку
Детаљна анализа многих операција продаје злата од стране централних банака показује да су се послови склапали онда, када су услови били најповољнији не за продавца, већ за купца. Навешћемо само два примера.
У периоду 1999 - 2002. године када се светско тржиште злата налазило на најнижој тачки у односу на 20 година које су им претходиле, Енглеска банка је на 17 аукција продала преко пола званичних златних резерви земље или скоро 400 т жутог метала.
Одлуку о продаји је донео тадашњи министар финансија Гордон Браун (Gordon Brown) . Када су продаје почеле - резерве су износиле 715 т злата, а на крају - резерве су биле мало изнад 300 тона. Новац који је добијен продајом тог злата конвертован је у САД доларе, евро, јене. 2010.године је у вези са том продајом почела истрага.
У тренутку када се истраживало (пролеће 2010.г.) цена злата је била изнад цене распродаје енглеских резерви (1250 $ за тројску унцу у односу на 256 - 296 $). Значи да је у то време губитак од продаје злата износио око 7 милијарди фунти стерлинга. Значајно је да је у периоду 1999 - 2001. министар финансија САД био Лари Самерс, који је имао тесне везе са Гордоном Брауном, и који је на њега, када је доношена одлука о продаји злата, вршио притисак.
Други пример је Швајцарска. 1999. године званичне резерве злата Швајцарске су износиле 2.590 тона, што је ту земљу према поседовању златних резерви поставило на друго место у свету, одмах после САД. У пеиоду 2000. - 2005. г. Швајцарска национална банка је продала укупно 1300 т злата. Просечна цена тог злата је тада износила 350$ за тројску унцу (односно - између 250 и 450$).
У јесен 2012. године цена злата се на светском тржишту приближила вредности од 1800$; то је више него пет пута више од просечне цене у периоду 2000. - 2005.год. Није тешко израчунати да је губитак од такве операције крајем прошле године износио 60 милијарди долара. То је неколико пута више, него губици од Гордонове продаје златних резерви Енглеске.
Наведени примери убедљиво показују да је продаја државног злата била потребна не монетарним властима, и не становништву Велике Британије и Швајцарске, већ купцима који су одлучили да нема потребе да обелодањују своја имена.
3. Последња деценија 20. века: тајне операције за одношење злата из подрума централних банака
Деведесетих година 20. века централне банке земаља су, по мишљењу многих експерата, почеле са активним коришћењем златних резерви тако што су метал нудили у лизинг (врста кредитних операција). Операције са златом су држане у тајности од публике, укључујући у њу и законодавце, и владе земаља. Један од најважнијих циљева таквих тајних операција је било снажно обарање цена злата, које је без обзира не све и даље представљало конкурента долару САД.
Финансијској олигархији (власницима „ковнице новца“ FED-a САД) је у то време био потребан јак долар, како би помоћу њега вршила активну куповину актива по читавом свету (у томе је комплетна суштина финансијске и економске „глобализације“).
Обелодањивањем тајних идеја светске финансијске олигархије која је централне банке већине земаља света потчинила својим интересима, позабавили су се многи експерти. Чак је била формирана и организација GATA (Gold Anti-Trust Action), која је за свој циљ поставила обелодањивање тајних операција „златног картела“. Последњи је, по мишљењу експерата GATA био формиран ради гушења цена злата тако што би се користили ресурси новца централних банака и државних каса.
Картел су чинили: Федерална резервна банка Њујорка, Енглеска банка, банке Волстрита (више од других инвестициона банка Goldman Sachs), неке друге банке и финансијске компаније, међу којима су биле и европске. Да би се извеле одређене операције прикључивале су се и централне банке других земаља (на пример - Бундесбанк, Швајцарска национална банка) и компаније за експлоатацију злата.
Чак и тако ауторитетна организација, која је тесно повезана са експлоатацијом злата, као што је Gold Fields Mineral Services (GFMS), признавала је да је почетком 21. века изван централних банака било око 5 хиљада тона злата, које је ипак опстајало у њиховим билансним књигама. Познати западни експерт за злато Џејмс Терк (James Turk), користећи и фискалну, и царинску статистику Велике Британије и САД је дошао до закључка да је само у те две земље тајно отицање злата из званичних резерви за период 1991. - 2002. износило 7.287 тона.
Још су упечатљивије оцене познатог експерта за злато Френка Венерозоа (Frank Veneroso), који је под називом „Годишњак злата за 1998“ те године објавио значајан извештај о тржишту злата. У њему Венерозо закључује да је продаја злата од стране централних банака вештачки гушила комплетну потражњу са отприлике 1600 т годишње (уз понуду на тржишту од 4.000 тона годишње). Од 33.000 тона које су тада централне банке званично поседовале, на физичко злато, према Венерозоу, стварно је долазило 18.000 тона.
Изван централних банака у промету је било око 15.000 тона метала који су спољнотрговинске организације преко лизинга, кредитирања и операција „своп“ (размена злата за друге активе под условом да се размењује злато). Процене Венерозоа се у принципу не сударају са проценама Џејмса Терка. Он су само детаљније јер узимају у обзир одношење злата не само из две земље, већ из већине највећих централних банака.
4. Рачуноводствени трикови централних банака
Ако западне централне банке стварно дају у лизинг своје физичке резерве, оне не морају да откривају информације о конкретним количинама злата које напушта место где је било ускладиштено. Према документу који је стављен на сајт Европске централне банке, а који се односи на статистичку рачуницу о резервама златних валута Евросистема, постојеће препоруке у вези са вођењем књига од централних банака не захтевају да се злато које је у сефовима раздваја од злата које је предато у лизинг или за операције „своп“.
У документу се каже да „повратне информације о злату не утичу на ниво златне резерве без обзира на врсту операција (односно златни свопови, споразуми репо, депозити или позајмице) које се обављају у складу са препорукама из директива ММФ-а“. Тако се према директивама које се односе на књиговодствено приказивање, централним банкама дозвољава да и даље своје физичко злато убацују у билансне податке, чак и ако је оно потпуно размењено за нешто, или је дато у лизинг.
То се може видети по томе како западне централне банке називају своје златне резерве. На пример, влада Велике Британије своју златну резерву назива „Злато (укључујући и злато које је у свопу или је позајмљено“). То је прецизна формулација коју користе у званичним саопштењима. Исто је тако у министарству финансија САД и у Европској централној банци, који своје златне резерве називају „Злато, заједно с златним депозитима“, „Злато, заједно са златом у свопу“, „Злато, укључујући и златне депозите и злато у свопу“.
Врло је мали број централних банака које у финансијским извештајима прецизирају који се део њихових златних резерви складишти у облику физичког метала, као и који део је позајмљен или је у свопу и тако даље.
Тешко да признање руководства централне банке да је злато позајмљено посредницима - „банкама-дилерима“ које то злато узимају и продају га, на пример, Кини, доприноси јачању ауторитета централне банке. Међутим, цифре врло одређено омогућују да се претпостави да се управо то дешава.
Највероватније је да је злато централних банки изгубљено, а банке-дилери, које су га продале немају стварних шанси да га врате.
(следи наставак)
