Већ 2016. ће се до Међународне космичке станице летети „свемирским авионима”

АМЕРИКАНЦИ УСПЕШНО ЛАНСИРАЛИ РАКЕТУ-НОСАЧ „АНТАРЕС” - СВОЈ СВЕМИРСКИ „ТЕРЕТЊАК”

• Државни буџет САД је за шест година приватним аерокосмичким компанијама донирао нешто више од 700 милиона долара - 288 милиона добила је OSC, а 396 милиона - SpaceX  
• Први ступањ носача ракете „Антарес” компаније OSC прави украјинско предузеће Конструкторски биро „Јужное”, на њој су постављени руски мотори НК-33, направљени још за совјетску „месечеву” ракету Н-1, а херметички теретни модул за свемирски брод „Сигнус” ће испоручити европска компанија Thales Alenia Space
• Осим овога, 2009. је почела реализација иницијативе - „Комерцијални превоз астронаута”
• Свемирски бродови који се унутар ње граде треба да обезбеђују превоз четири члана посаде и терета масе 100 кг, као и боравак брода у орбити Међународне свемирске станице у току 210 дана. Очекује се да ће први лет бити могућ 2015. или 2016. године 

          Ирина ПРОКОПЕНКОВА, Центар РИСИ за економска истраживања  

          КОМПАНИЈА Orbital Sciences Corp. (OSC) је са комплекса за лансирање на острву Волос у Вирџинији успешно извела прво пробно лансирање своје нове ракете-носача „Антарес”.

          Та ракета је са собом на орбиту изнела и макету теретног брода „Сигнус” тешку 3,8 тона као и четири експериментална микросателита класе Cubesat.

          Ово лансирање је за корпорацију OSC било почетак кампање везане за комерцијални транспортни свемирски систем Антарес/Сигнус који треба да буде коришћен за достављање терета на Међународну свемирску станицу.

          Према ранијим изјавама представника Orbital Sciences, лансирање свемирског брода „Сигнус” је планирано за лето 2013. Прође ли све добро, већ је ове године могућ први редовни комерцијални лет према Међународној свемирској станици.   

          „Сигнус”, „Драгон”, „Фалкон”...

          Двостепена ракета-носач средње класе „Антарес”може да изведе на ниску орбиту око Земље - на висину од 200 километара – до пет тона „корисног терета”. Носивост брода „Сигнус” је 2-2,7 тона.

          Ради поређења: носач ракета Falcon-9 компаније SpaceX, који се користи за лансирање свемирских бродова „Драгон”, може да изведе на исту орбиту 10,4 тона, а ракета „Сојуз”, која обезбеђује руски свемирски програм  - до 7 тона.

          Свемирски брод „Драгон” у постојећој модификацији може да испоручи на Међународну свемирску станицу терет од 3,31 тона, а да врати 2,5 тона. Уз коришћење унапређене модификације ракете, маса испорученог терета може да буде повећана до 6 тона.

          Руски теретни брод „Прогрес” може да испоручи на Међународну свемирску станицу 2,5 тона, европски теретни брод ATV – 7,67 т,а јапански HTV – 6 т.

Ракета „Драгон”

          На тај начин OSC - након нешто мање од годину дана од успешне показне мисије теретног брода „Драгон”, направљеног у Space Exploration Technologies (SpaceX) - сустигао је свог ривала на конкурсу НАСА „Комерцијалне орбиталне транспортне услуге” (Commercial Orbital Transportation, COTS).

          Летови свемирских бродова „Сигнус” и „Драгон” представљају важну етапу у развоју свемирске науке и индустрије САД, и обележавају почетак редовног орбиталног снабдевања Међународне свемирске станице комерцијалним бродовима, израђеним у оквирима државно-приватног партнерства индустрије и НАСА.

          Корпорација Orbital Sciences била је једна од приватних компанија-пионира која је сопственим снагама почела да разрађује ракетно-свемирску технику за НАСА и војне институте САД.

          Ту фирму, са почетним капиталом од 300 хиљада долара,  1982. основао је бивши инжењер НАСА Дејвид Томпсон.  

          Првобитно, основни задаци је требало да буду: разрада и маркетинг завршног степена у оквирима свемирског програма „Спејс Шатл”, али овај правац није се развио због слабог потраживања од стране НАСА. Активан раст корпорације, која је за 15 година успела да се уврсти међу водеће аерокосмичкој области, почео је 1988. када је био потписан уговор са Америчким ратним ваздухопловством за лансирање сателита уз помоћ ракета за лансирање из ваздуха „Пегас”, који је компанија разрадила сопственим средствима. Ракета је била направљена за три године – што је невероватно кратак рок.  

          Прво лансирање је остварено 1990., а од 1994. почела је да лети њена моћнија верзија „Пегас XL” која је постала први за последњих 20 година носач ракета израђен у индустрији САД и прва у свету ракета, направљена приватним средствима.

          Практично истовремено са пројектом ракете за лансирање из ваздуха - OSC је почела са разрадом њене „земаљске верзије” веће носивости - носача ракета „Таурус”- чије се прво лансирање догодило 1994. Затим је, у складу са уговором са Америчким ратним ваздухопловством, потписаним 1997., такође на три године, на бази технологије балистичке ракете „Минитмен” и носача ракета „Пегас”, OSC направила носач ракета „Минотаур”.

          Свега је, до краја 2012., остварила 41 лансирање носача ракета „Пегас”, 9 лансирања „Тауруса” и 15 „Минотаура”.    

          Међутим, компанија се није зауставила на постигнутом и почела је да осваја нови сегмент тржишта – производњу комерцијалних сателита.  

          Током 1992. и 1993. OSC је заједно са телекомуникационом компанијом Teleglobe започела амбициозни пројекат стварања првог у свету комерцијалног сателитског система за ниске орбите Orbcomm. Први сателит из тог програма лансиран је 1995., а 1998. систем је „пуштен у рад”.  

          Такође је 1992. у корпорацији OSC било формирано пододељење за продају сателитских снимака – компанија Orbital Imaging Corporation (Orbimage).

          Године 1997. био је лансиран први сателит Orbview-2  (такође производње OSC), који је постао први у свету комерцијални сателит за даљинско сондирање Земље.

Ракета „Фалкон”

          Коначно, Orbital Sciences је 1998.- потписавши уговор за производњу два сателита са јапанском радиодифузном компанијом BSAT - изашла на тржиште геостационарних сателита.  

          На тај начин је OSC за 30 година прешла упечатљив пут, претворивши се у једну од највећих компанија америчке и светске ракетно-космичке индустрије.

          Према резултатима за 2011. годину, заузела је 14. место међу 50 највећих светских понуђача свемирских производа и услуга, које сваке године објављује лист Space News.  

          Orbital Sciences је 2008. почела са развојем новог правца, кад је са пројектима ракете „Таурус-2” (касније названом „Антарес”) и свемирског брода „Сигнус” заузела место компаније Kistler у иницијативи НАСА „Комерцијалне орбиталне транспортне  услуге” (Commercial Orbital Transportation, COTS). Lansir  

          Овај програм представља пример уникатне међународне сарадње: први ступањ носача ракете „Антарес” прави украјинско предузеће Конструкторски биро „Јужное”, на њој су постављени руски мотори НК-33, направљени још за совјетску „месечеву” ракету Н-1, а херметички теретни модул за свемирски брод „Сигнус” ће испоручити европска компанија Thales Alenia Space.  

          Иницијатива COTS била је усмерена од стране НАСА у оквирима правца ширења учешћа приватног сектора у националној свемирској делатности. Првобитна замисао конкурса је била у томе да се -„потрошивши до 2010. свега 500 млн. долара” - помогне компанијама-победницама да разраде нове свемирске бродове и да се покаже спремност комерцијалних провајдера за пружање транспортних услуга.  

          Иницијатива представља програм за координирање пројеката за израду (на бази државно-приватног партнерства) средстава за доставу терета и посада на Међународну свемирску станицу. Она се принципијелно разликује од других пројеката НАСА, у којима се израда свемирске технике такође поручује приватним војно-индустријским аерокосмичким корпорацијама.

          По томе што бродови остају у својини компанија-произвођача, опслужујући како државне потребе САД тако и комерцијалне муштерије.

          Осим OSC, у програму учествује компанија SpaceX.

          У овом тренутку су постављени циљеви практично постигнути, а општи обим финансирања из државног буџета за шест година износи нешто више од 700 млн. долара САД, од којих је 288 млн. долара добила OSC, а 396 млн. долара - SpaceX.  

          Истовремено са обезбеђивањем свемирских бродова у оквирима COTS, НАСА је 2008. утврдила програм комерцијалног транспортног снабдевања (CRS, Commercial Resupply Services), који финансира фактичку испоруку терета на Међународну свемирску станицу.

          Уговори за 20 теретних мисија за период до 2016. били су потписани са истим компанијама-учесницама: OSC и SpaceX, на суму од 3,5 млрд. долара. 

          Осим тога, 2009. на бази искуства COTS почела је реализација веће иницијативе - „Комерцијални превоз астронаута” (Commercial Crew Program, CCP).

          Свемирски бродови који се граде треба да обезбеђују превоз до и враћање кући четири члана посаде и терета масе 100 кг, као и боравак брода у орбити међународне свемирске станице у току 210 дана. Један од учесника COTS, компанија SpaceX, учествује и у овом програму, разрађујући на бази теретног брода „Драгон” модификацију за пилотирање. Очекује се да ће се први лет бити могућ 2015. или 2016. године.  

          Осим SpaceX, за завршну фазу су одабране компаније Boeing и Sierra Nevada Corporation. До маја 2014. треба да буду завршена испитивања и да се формира интегрисани пројекат, према чијим резултатима могу да буду остварене показне мисије са пилотирањем на орбиту око Земље. 

          На тај начин НАСА ће, захваљујући реализацији иницијатива COTS, CRS и CCP, постићи постављене циљеве: привлачење приватног капитала и израда нетрадиционалне стратегије набавке комерцијалних средстава за слање терета на Међународну свемирску станицу.

          Све у свему, до 2014. се очекује да ће на располагању САД - осим направљених у оквирима државног програма Америчког ратног ваздухопловства „Носачи ракета за једнократну употребу”  (EELV, Expendable Launch Vehicles) за два тешка носача ракета „Атлас” и „Делта” - имати и два средња комерцијална носача „Фалкон-9” и „Антарес” и два независна комерцијална транспортна система за отпремање терета на орбиту око Земље. То ће ојачати позиције земље на међународном тржишту и обезбедити загарантовани приступ свемиру.

          Овакво државно-приватно партнерство је узајамно корисно: учешће у програмима COTS и CCP дозвољава америчким аерокосмичким компанијама да стекну важно искуство у сфери програма за пилотирање, као и потенцијални приступ новим тржишним зонама (тако је SpaceX успела да се пробије на престижно конкурентно тржиште комерцијалних услуга у сфери лансирања).  

          Са своје стране, НАСА је - предајући технологије приватном сектору - стимулисала иновације и конкуренцију, а има, што је много битније, могућност да у условима неодређености везане за ревизију циљева развоја националног програма у сфери пилотираних космичких летова, подели одговорност за подршку пројекта Међународне свемирске станице, ослабађајући ресурсе за приоритетније правце. 

          Упркос томе што комерцијални свемирски бродови, који се разрађују, неће обезбедити битно смањење трошкова, (поређења ради, Русија за услугу превоза чланова посаде на Међународну свемирску станицу у периоду од 2017-2020 бродовима „Сојуз” треба да добије 1,8 млрд. долара, док сума уговора за превоз терета на Међународну свемирску станицу потписаног са SpaceX и OSC износи 3,5 млрд. долара), очигледно је да у овом случају за руководство америчког свемирског програма најбитније формирање националних транспортних свемирских система, који обезбеђују независан приступ орбити око Земље.

          При том, анализирајући искуство компанија OSC и SpaceX, може да се уочити да је принципијелна могућност реализације сличних иницијатива у савременој фази условљена читавим низом чињеница.  

          Као прво, ове компаније се ослањају на велико искуство, стечено за 50 година у индустрији изградње ракета. Користећи већ готове, разрађене технологије и решења, оне могу да значајно скрате време и трошкове за израду. Као друго, у процесу стварања комерцијалних транспортних средстава - очигледна је одлучујућа улога подршке државе, како финансијске тако и техничке.

          На пример, од 1,2 млрд. Долара које је потрошила компанија SpaceX за израду два носача ракета и теретног брода, отприлике пола (571 млн долара) су биле донације НАСА, као и уговор са Ратним ваздухопловством САД. 

          Осим инвестиција, свемирска агенција је пружила тој компанији и значајну техничку помоћ, а такође јој је предала полигон на космодрому Рта Канаверал.

          Као треће, неопходни услов реализације поменутих пројеката је постојање развијеног приватног сектора, слично оном, који постоји у сфери високих технологија америчке економије, а који поседује довољно компетенција и капитала и спреман је да финансира и тако технички сложене и ризичне пројекте. 

 

          Превела

          Марија Петрова