НАСА почела трагање за моторима који ће савијати простор

УТВРЂЕНЕ ТЕОРЕТСКЕ МОГУЋНОСТИ ЗА МЕЂУПЛАНЕТАРНЕ ЛЕТОВЕ

Свемирски брод у популарној серији Star Trek

• NASA на свом званичном сајту објавила сиромашан детаљима чланак „Warp-мотор. Када?“ о космичким бродовима које би - као у популарној серији Star Trek - покретали мотори који савијају простор
• Свемирски брод би се смештао у „мехур“ савијеног простора а сам остајао непомичан, док би се у исто време - за рачун сажимања и исправљања простора - премештао можда и брже од светлости  
• Руски физичар Артјом Јуров упозорава: За савијање простора потребна је или већа маса или већа енергија, а тренутно ни један начин добијања енергије не омогућава да се иоле озбиљно разматра имплементирање те идеје у живот  

Пише Михаил Бударагин  

        КОСМИЧКИ бродови у популарној серији Star Trek, који „шпартају“ свемиром - покрећу мотори који савијају простор.

        Пола века касније, вест о откривању теоретске могућности да се такав мотор направи појавила се на сајту NASA. Истина, за реализацију новооткривеног принципа у пракси мораће да се савлада још много проблема.  

        Национална управа за ваздухопловство и истраживање свемира САД (NASA), која је одговорна за цивилни свемирски програм Америке, на свом званичном сајту објавила је помало ироничан и сиромашан детаљима чланак „Warp-мотор. Када?“ И подналовом: „Другим речима, треба на неки начин анихилирати планету“.  

        Ако је веровати тексту, неколико научника - у оквирима једног од научних програма NASA - већ ради на идеји стварања потпуно новог типа мотора за свемирске бродове.

        Теоретска база за то истраживање нађена у радовима физичара и математичара Мета Висера, Мајкла Мориса и Мигела Алкубијера.  

        О практичној примени, разуме се, још нема ни речи, али warp-мотор (односно мотор за савијање простора - од енглеског warp - савити) који је постао популаран у време процвата научне фантастике, по први пут је престао да буде својина андерграунд ентузијаста који су у гаражи склапали ракету од три транзистора.  

        Саму могућност новог мотора описао је Мигел Алкубијере.

        Он је открио теоријску могућност таласасте деформације просторног континиума тако да испред субјекта деформације (у овом случају је реч о свемирском броду, али у првим фазама истраживања такви субјекти су били елементарне честице) простор се „сажимао“, а иза субјекта се „отварао“.

        Баш тако, према мишљењу научника треба да се савија просторно-временска структура.

        На тај начин свемирски брод се смешта у „мехур“ савијеног простора и сам остаје непомичан, док се у исто време за рачун сажимања и исправљања простора догађа премештање, чија брзина може да премашује брзину светлости.  

        Подсетимо да према општој теорији, коју је формулисао Алберт Ајнштајн и коју нико није оповргао у њеној основи, брзина светлости у вакууму не може да се премаши.  

        Физичар Ричард Обоуси са Бејлор Универзитета у интервјуу научном часопису Livescience.com доказивао је да ће зрак - који се налази у близини свемирског брода са укљученим прикључком за савијање простора - исто тако полетети унапред као што би се догодило и у обичној ситуацији: „Мехур, пак, са изолованим делом простора моћи ће да стигне до циља пре него што тамо стигне светло, које је кренуло са Земље“. При том, наглашава овај научник, сама летелица ће бити у непокретна.  

        Харолд Вајт, шеф NASA лабораторије за истраживање напредних облика кретања, открио је да Американци покушавају да искриве простор-време приближно за један десетомилионити део“. Призннаје, међутим, да то не би било довољно ни за премештање једног атома водоника.   

        Вајт је направио специјални уређај, интерферометар Вајта-Џуда, који користи мерење фазног померања снопа зрачења хелијум-неонског ласера - разбијеног на два дела - како би регистровали савијање простора-времена у условима лабораторије.  

        Најбитнији проблем пред физичарима који раде на савијању простора јесте - стабилизација веома нестабилног стања. Јер, морају развући и сажети простор, а то уопште није све јер је неопходно стабилизовати простор на дуже време.  

        Теоретско решење виде у коришћењу „ефекта Казимира“, названог именом холандског физичара Хендрика Казимира, који је средином 40-их година прошлог века поставио теорију да се између два тела блиско смештена у вакууму ствара нека гравитација.  

        Једноставно речено, вакуум - није само празнина, у њему постоје (мада ова реч није сасвим на месту) честице и античестице које стварају своја поља. Сам ефекат Казимира се састоји у вештачком одстрањивању таквих честица из вакуума, што ће омогућити да се створи оно што се назива супервакуум.  

        А унутар тог простора ће се премештати „мехур“ са свемирским бродом.  

        Амерички физичари покушавају да одговоре и шта ће се дешавати са временом приликом манипулације простором. Без обзира на већ наведену тврдњу Обоусија, карактер промене времена још увек представља непознаницу и - проблем.  

        При чему, осим објективног времена постоји и субјективно: у случају са лабораторијским огледима и елементарним честицама оно не игра битну улогу, међутим, кад је реч о свемирским путницима, чији је животни век ограничен као и код сваког човека, питање - колико ће они имати година кад изађу из „мехура“ - има не мали значај.  

        Одговоре на ова питања засад нема ни теорија.  

        Међутим, главна потешкоћа је у стварању нарочитог простора. Наиме, енергија и маса који су потребни за такво савијање изазивају код научника скепсу.   

        Како је за московски лист „ВЗГЉАД“ рекао заменик ректора за научни рад „Балтичког федералног универзита Ј. Кант“, физичар Артјом Јуров, „реч је само о теоретским истраживањима“. Према његовим речима, за савијање простора потребна је или већа маса или већа енергија, међутим тренутно ни један начин добијања енергије не дозвољава да се иоле озбиљно разматра имплементирање те идеје у живот.   

        Према прорачунима Вајта, које објављује Scienceillustrated, за стварање простора за премештање свемирског брода пречника 200 метара (што није много), биће потребна енергија која може да се добије по чувеној Ајнштајновој формули - E=mc2, а при том би за масу (m) био узет Јупитер.

        Једноставно речено: тражи се начин да се некако анихилира цела планета.  

        Решење може да буде пронађено ако буде откривен нови извор енергије, мада човечанство још увек није створило ни термонуклеарни мотор за ракете, суштински једноставнији и за мањим енергетским захтевима.  

        Самог Вајта проблем енергије не збуњује. У интервјуу Џорџу Дворском - објављеном на сајту Io9.com - овај научник наводи као пример први амерички нуклеарни огромни и опасни реактор из 1942. чија је сва енергија није била довољна да се упали обична сијалица.   

        Вајт сматра да је и тада и сада сама потврда могућности (у једном случају- контролисане реакције, у другом - савијања простора) - већ велики корак напред.  

        Иначе, најближе место где треба тражити планете сличне Земљи је звездани систем са Алфа Кентауром А и Б и црвеним патуљком Проксима Кентауром. Јер, то су звезде које личе на наше Сунце.  

        Научнике привлачи још један тројни систем - 40 Еридана.

        Налази се на 16,5 светлосних година од Сунца и има једну звезду која теоретски може да има као екзопланету-сателита.  

        И, на крају, звезда 18 Шкорпија из истоименог сазвежђа поседује исте карактеристике као и наше Сунце. Удаљена је свега 45,7 светлосних година.

        А за летелицу са мотором за савијање простора - то не би био проблем.  

        Само још да се направи такав мотор.  

        Превела Марија Петрова