За успех потребан и тврђи став према Приштини, Бриселу и НАТО

ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋА И ШТА БИ СРБИЈИ ДОНЕЛА

МЕЂУНАРОДНА КОНФЕРЕНЦИЈА О КиМ?

Барикада на мосту у Косовској Митровици

• ШЕФ делегације Србије у Парламентарној скупштини Савета Европе, Драгољуб Мићуновић, предложио је у Стразбуру да се, под покровитељством УН и сагласно резолуцији 1244 СБУН, сазове међународна конференција за решавање статуса Косова и Метохије.

        Не прецизирајући, ко је из Београда иницирао такву конференцију, Мићуновић је предложио да њени учесници буду Србија, власти у Приштини и ЕУ.

        ФАКТИ су својим саговорницима поставили два тест-питања: 1. да ли је таква конференција – после свега – уопште могућа и да ли би била повољна по српску страну 2. да ли је за Србију добро да се – таквом интернационализацијом проблема КиМ – сама креће према подели КиМ и признању Косова?

Све такве конференције биле су лоше по Србију!

• Бојим се да Србија – оним што је изложио Мићуновић - не пристаје само на поделу Косова, него пре на потпуно препуштање Косова Приштини

• Једина нада - која можда може да буде и варљива, али може да донесе и неке резултате - јесте да се људи на северу Косова не препусте судбини која им је намењена

Историчар Радош ЉУШИЋ:

        МИСЛИМ да иницијатива коју је у Стразбуру изложио Мићуновић није нарочито повољна из простог разлога што су све досадашње конференције биле углавном негативне по Србију. А разлог је једноставан: наша дипломатија није била способна да обезбеди подршку било које велике силе која би нас у таквим преговорима подржавала и издејствовала да се питање реши у нашу корист.

        Ако све досадашње конференције нису биле такве зашто би будућа била другачија?!

        Бојим се да Србија – оним што је изложио Мићуновић - не пристаје само на поделу Косова, него пре на потпуно препуштање Косова Приштини! Да наша власт - под притиском уједињене Европе и САД, односно НАТО пакта,  унапред пристаје на стварање независне државе Косово!

        Дакле: таква конференција не би водила деоби Косова. Сви  нам из света говоре да смо закаснили и мислим да су сви у праву.

        Да би дошло до деобе Косова, неопходно је  да се наша држава стабилизује, да заузме тврђи став према Приштини, Уједињеној Европи  и НАТО пакту, а она за све то није за сада способна.

        Једина нада - која можда може да буде и варљива, али може да донесе и неке резултате - јесте да се људи на северу Косова не препусте судбини која им је намењена. Пошто иза себе немају снажнију Србију која зна шта хоће, плашим се да север Косова наредних година не подсећа на Палестину.

Нисмо успели да нека велика сила зашти наша права од узурпације

• Мићуновићев предлог, колико ми је познато, долази без претходне расправе у нашим државним установама. Питам се: која је установа Републике Србије о томе расправљала

• Подржавам замисао о одржавању међународне конференције. Жао ми је што велике силе не прихватају конференцију која би се односила на читав регион

• Ако је отворено питање српског суверенитета, мора бити отворено и питање косовског

• Наше политичке власти се често много више брину о својој политичкој будућности него о будућности Србије

Историчар Чедомир АНТИЋ:

        НАЖАЛОСТ, Србија често није имала прилике - а њена власт у кључним моментима није имала ни жељу - да статус Косова и Метохије реши међународном конференцијом.

        Велике силе, а пре свих САД и поједине државе ЕУ, углавном су досад на преговоре долазиле са готовим решењима којa су касније минимално мењана. Тако је било на преговорима у Рамбујеу и Паризу 1999. године, али и током преговора који су се завршили доношењем Ахтисаријевог плана. Дакле, претходно направе споразум који договоре са Албаницима и представе га Србији, наравно - не питајући се много шта Србија жели, па га потом наметну.

       Ратом из 1999. нам је наметнуто неповољно решење – Резолуција 1244. Србија брани ту резолуцију, али би желела да је некако промени у своју корист.

       Зоран Ђинђић у последњој години свог рада,  Мирољуб Лабус у једном тренутку 2004. и поједини политичари данас, предлажу одржавање  конференције. У томе има логике јер је отворено питање независности КиМ.

       Пошто смо изгубили рат, нисмо успели да се споразумемо око српске политике која би реинтегрисала КиМ у састав демократске Србије. А нисмо, нажалост, ни успели да нека од великих сила истински зашти наша права од узурпације. Зато свакако морамо да донекле променимо нашу политику која је сачињена у изнудици како би сачувала образ властима.

       Све више се ближимо томе да више од половине чланица УН призна Косово и Метохију као независну републику... То у формалном погледу не значи много, али у симболичном смислу има већи значај него што многи овде верују. Но, као што је отворено питање српског суверенитета - мора да буде отворено питање и тог настајућег косовског.

       У том смислу сам подржавао и подржавам замисао о одржавању међународне конференције. Жао ми је што велике силе не прихватају конференцију која би се односила на читав регион, пошто принцип који желе да примене на Србију треба да се односи и на друге. Ипак, ми ту за сада не можемо много да променимо.

       Ми морамо да бранимо, пре свега, интересе српског народа. Интерес српског народа није да има трајно недовршену државу и да статус Срба у покрајини остане нерешен.

       Прогон Албанаца са КиМ није био и није у интересу српског народа. Укључивање таквог становништва у Србију није могуће, а када би и било - довело би Србију, као демократску и слободну државу,  на руб пропасти.           

     ИЗОСТАЛИ ЗАШТИТНИ МЕХАНИЗМИ

        Штета што замисао о одржавању једне конференције о КиМ није прихваћена 90-тих година. Милошевићев режим је суштински дао Албанцима самосталност. То је било јасно по начину реинтеграције КиМ 1989.-1990. и по преговорима о просветној аутономији. Било је извесно да ће Албанци једном добити фактичку независност. Само је било питање под којим условима.          

        Режим им је постепено давао самосталност, али није ишао до краја и није му падало напамет да успостави неке заштитне механизме за српски народ у покрајини. Драже му је било да брани своју олигархију, која је владала читавом покрајином, дозвољавајући функционисање албанске парадржаве.

        Да је Милошевићев режим, рецимо, створио српски ентитет или заједницу општина, Уједињене нације и НАТО би вероватно морали да очувају такав однос снага као што су задржали општине са српском већином успостављене пре 1999. године.

        Мићуновићев предлог, колико ми је познато, долази без претходне расправе у нашим државним установама. Питам се: која је установа Републике Србије о томе расправљала? Ако се заклињемо у демократску процедуру, било би лепо да је Народна скупштина о томе расправљала и донела одлуку.

        Мислим да се наше политичке власти често много више брину о својој политичкој будућности него о будућности Србије.           

Слути на ново повлачење граница

• Власт у Београду ни на север не мисли озбиљно већ купује време како би се тај проблем некако пролонгирао док не прођу избори

• Чини ми се да је наших кључ проблема - у Београду, а не на било ком другом месту

Аналитичар Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ:

       Са подношењем прве резолуције прошле године у Генералној Скупштини УН, Србија је практично одустала од Косова, само је пребацила лопту на север а све остало је већ отписала.

        Јер, та резолуција је била тако формулисана да је значила да ми фактички прихватамо рецесију а тражимо да се нађе обострано прихватљиво решење. А онда - са повлачењем и таковог предлога резолуције, односно са прихватањем резолуције коју нам је НАТО издиктирао - ми смо малтене дигли руке од севера. Тако да ова власт све што тренутно предузима, предузима у марктиншке сврхе, предизборне.

        Мислим да власт у Београду ни на север не мисли озбиљно већ купује време како би се тај проблем некако пролонгирао док не прођу избори. А што се тиче конференције под покровитељством УН, она је према мом мишљењу генерално лоша. У XИX веку су се такве конференције обично завршавале новим границама.

        Ми поново прихватамо повлачење граница. Зато је све, генерално гледано, лоше. С обзиром на ситуацију у какву смо доведени од ове власти, то и не би било сасвим лоше јер поново враћа процес под Уједињене Нације. А ту бисмо - уз помоћ Русије и руског права вета – имали какву-такву заштиту.

        Укратко, чини ми се да је наших кључ проблема - у Београду, а не на било ком другом месту.

        А да ли ће конференција бити под покровитељством Уједињених нација или Европске уније, или било кога другог, то нама, како год било, не може да донесе добро ако не знамо шта хоћемо. И ако имамо власт која калкулише и спремна је да се ценка са националним интересима - од данас до сутра - зарад својих чисто партијских интереса.