Горбачов је спасио Реганову Америку

САД СУ СЕБЕ ОСУДИЛЕ НА КОНФРОНТИРАЊЕ ЧИТАВОМ СВЕТУ

• Кад би заиста почела да зависи, Русији превише наклоњени председник - био би једноставно елиминисан. Као што су убили, по свему судећи, Франклина Рузвелта. Као што су убили Џона Кенедија. Као што су убили, најубедљивијег кандитата за шефа државе - Роберта Кенедија. Или, ако већ не убијају, онда их отпремају у оставку - као Никсону.  
• Захваљујући Горбачеву СССР није само претрпео пораз, већ се нашао у положају брода, који његов капетан усмерава на подводне гребене на миљу од луке. То је, у суштини, било понављање одлуке Петра Трећег који је потписао мир са Пруском и одрекао се свих освојених територија, у тренутку кад је руска војска ушла у Берлин  
• САД су се тада одржале само захваљујући „моралном ефекту победника“, јер - Реган је доживљаван као победник
• Данас су САД у тежој ситуацији јер се у овој или оној мери конфронтирају са: 1. европским савезницима; 2. обновљеном Русијом;  3. надирућим исламским, сунитским фундаментализмом;  4. Ираном који се силовито развија;                                               5. тврдоглавом Јужном Америком; 6. и са Кином која осваја улогу светског економског, политичког и војног центра. А то је, све у свему, премного непријатеља  
• Данашња економска криза у САД - директна је последица спољнополитичке експанзије из прошлости. Не само из 2000-их година, већ и из 60-их и 80-их. Негативне последице тих деценија не само да нису превазиђене, већ делују као одложени фактор, који се данас сабира са последицама последњег таласа експанзије

​        Пише: Сергеј Черњаховски

​        ПРОЂОШЕ и амерички избори. И, eксперти су, као и увек раније, већ кренули да важу - шта ће то значити за Русију.

​        Прво су између себе дебатовали ко је бољи за нас: Обама или Ромни. Сада ће почети да расправљају: да ли ће односи између Русије и САД бити мекши или нас чека рат - мањи или већи.  

​        Међутим, политика САД, а конкретно, њихова политика према Русији не зависи искључиво од личности председника САД. Кад би заиста почела да зависи, Русији превише наклоњени председник - био би једноставно елиминисан. Као што су убили, по свему судећи, Франклина Рузвелта. Као што су убили Џона Кенедија. Као што су убили, најубедљивијег кандитата за шефа државе - Роберта Кенедија. Или, ако већ не убијају, онда их отпремају у оставку - као Никсону.  

​        Политику САД према Русији одређују амерички месијанизам и жудња за експанзијом, а са друге стране - ниво снаге Русије, односно, ниво њене спремности да се супротстави. Није проблем у низу публицистских клетви на рачун претендента на светску власт, проблем је у анализи историјских и политичких тенденција.

​        Неопходно је схватити, како је и зашто појам „амерички национални интерес“ добио смисао који у њега данас уносе власти САД: тобоже, њихов национални интерес није ограничен само националном територијом, па у свету више не постоји ништа што на овај или онај начин није у сфери америчког утицаја. Савремени аналитичари, а нису руски, доказују да је то историјски повезано са покушајем председника Вудро Вилсона да дефинише светски поредак након Првог светског рата.   

​        Нарочити смисао овај појам добио је након превазилажења кризе 30-их година. Тада су земље, којима је успело да се одупру тој светској катастрофи, биле САД и СССР. Ако узмемо у обзир „несовјетску зону“, САД су једине којима је то успело. И од тада је постало неизбежно супротстављање двеју варијанти тражења излаза изван оквира тржишне економије и организације економије којом се (у националним и ваннационалним димензијама) управља.  

​        Након што је 1947. Био формиран Савет за националну безбедност, његове основне и водеће компоненте постале су: обавештајна заједница, која се све више развијала, високи политички и пословни кругови и руководство војске. Чак је и Стејт департамент САД већ у извесној мери играо инструментализовану улогу.  

​        У суштини, три прве фазе реализације успостављања и реализације глобалног тумачења америчког „националног интереса“ биле везане за имена тројице председника - Ајзенхауера, Кенедија и Џонсона.  

​        Прва криза, која је гурнула САД на ивицу катастрофе, био је рат у Вијетнаму, који може да се посматра као џиновска финансијска афера, пошто је довео до кршења основних принципа америчке економије оличених у Бретонвудском споразуму из 1944. Конкретно, обим финансијске катастрофе довео је тада део америчке елите до сазнања о неопходности прелаза ка „политичком реализму“, што се одразило у  геополитичком повлачењу САД и политичком курсу Никсона-Кисинџера.  

​        У принципу, немогуће је рећи како би се развијала ситуација да се СССР није сложио са „политиком попуштања“, већ да је наставио са све већом конфронтацијом. Нарочито у условима, кад САД не само да су стајале на ивици финанасијког амбиса, већ су биле претрпеле и ненадокнадиву штету у авијацији због надмоћи совјетских система за противракетну заштиту у Вијетнаму а америчко друштво било потпуно морално неспремно за ратне операције уопште.  

​        Долазак на власт Регана означио је победу оног дела америчке елите који није желео да прихвати пораз и био је спреман да оствари програм нове стратешке офанзиве и супротстављања СССР и читавом свету. Обично се успех ове офанзиве везује за економску кризу у СССР, која је делимично била изазвана вештом тактиком коју је предложиом Вилијем Кејси: преко појачавања трке у наоружању и контролисаног обарања цена енергената.

​        Из овога се изводи закључак о неефикасности совјетске економије и надмоћи америчке. На први поглед, то потврђује економско и спољнополитичко напредовање САД 90-их година, за време владавине Клинтона. А била је то симбиоза кризног положаја економије САД и појачавања курса на хегемонију, само што се то разматра као нешто изоловано, одвојено од ситуације из 1980-их година.   

​        А требало би обратити пажња на оно што обично остаје изван оквира разматрања: према свим економским подацима, САД су се - због Регановог курса - и у економији и у политици налазиле на самој ивици. Да су супротстављање СССР и курс Регана били настављени, све је могло да се окрене за 180 степени, па би се у положају пале државе највероватније нашле САД.  

​        Уступке, на који је пристао Горбачев, независни аналитичари данас сматрају за неоправдане и неосноване не са тачке гледишта идеолошке доследности или недоследности, већ са позиције политичке и економске сврсисходности.

​        Реално, истраживања  дају основа да се говори о ономе што нам се данас чини невероватним: захваљујући Горбачеву СССР није само претрпео пораз, већ се нашао у положају брода, који његов капетан усмерава на подводне гребене на миљу од луке. То је, у суштини, било понављање одлуке Петра Трећег, који је потписао мир са Пруском и одрекао се свих освојених територија, у тренутку кад је руска војска ушла у Берлин. То је била капитулација пет минута до победе.   

​        САД су се тада одржале само захваљујући „моралном ефекту победника“, јер - Реган је доживљаван као победник.  

​        Учвршћивање положаја САД, које је уследило, како у економији тако и у политици, било је последица не стартне предности њеног политичког и економског система, већ поседовања огромних нових ресурса добијених изласком на тржишта Источне Европе и СССР. Њихово богатство 90-их година било је својеврсно „трофејно богатство“. То богатство је код Американаца створило илузију близине владања светом, што их је и подстакло да са новим снагама наставе да потврђују своју доминантну вољу у свету.  

​        Међутим, та намера се суочила са сопственим унутрашњим ограничењима. На исти начин, као што је то било и након два претходна слична таласа: сваки од њих се завршио економском катастрофом. Прво Вијетнам, а затим и Реганов напад 80-их година доводили су САД на сам руб амбиса. Иронија је судбине што су оба пута успели да избегну пад у провалију само захваљујући спољном фактору - у првом случају курсу Брежњева на попуштање, а други пут - капитулацији Горбачева.

​        Али, тада су САД имале конкретног непријатеља, постојао је центар супротстављања. И то супростављање било је на неки начин сужено. А данас се фронт напада максимално проширио - јер мериканци морају да нападају у различитим правцима, још се САД не боре само против својих системских опонената, већ и против дојучерашњих савезника.  

​        Данас се САД у овој или оној мери конфронтирају са:  

​        1. европским савезницима;  
​        2. обновљеном Русијом;  
​        3. надирућим исламским, сунитским фундаментализмом;  
​        4. Ираном који се силовито развија;

​        5. тврдоглавом Јужном Америком;

​        6. и, на крају, са Кином која осваја улогу светског економског, политичког и војног центра.

​        Све у свему: премного непријатеља.  

​        Међутим, најважнија је ипак економија. Конфронтираност у неку руку може и да је стимулише, али само у кратком периоду. Јер, потом почиње да оптерећује и економију.

​        Данашња економска криза у САД - директна је последица спољнополитичке експанзије из прошлости. Не само из 2000-их година, већ и из 60-их и 80-их.

​        Негативне последице тих деценија не само да нису превазиђене, већ делују као одложени фактор, који се данас сабира са последицама последњег таласа експанзије.