ПУТИН: Мој став је - ако те ошамаре, узврати - иначе ће те увек шамарати

ЗАВРШНА ГОДИШЊА КОНФЕРЕНЦИЈА ЗА МЕДИЈЕ ШЕФА РУСКЕ ДРЖАВЕ

(четврти део)

• Русији не треба ни антиамеричка ни антизападна, ни било која друга негативна реторика. Међутим, вероватно смо и ви и ја лоши хришћани: кад добијемо шамар по једном образу, требло би подметнути и други, али ја нисам морално на то спреман
• Мој став је: ако нас ошамаре треба одговорити, иначе ће нас увек шамарати! Да ли је то добро или није - то је друго питање
• Говоре поводом Ирака - дођосмо, видесмо, победисмо. Обесили су Садама, али се та земља распада. Курдистан већ самостално функционише. А колико је већ жртава? Сигурно много више него за читав период владавине Садама Хусеина. Таква средства за решавање проблема у најмању руку су веома спорна
• Бивши председник САД Буш ми је поводом америчке ПРО рекао: „Ма, шта се бринете? Не радимо ми то против вас“. Ја сам му на то рекао: Добро, онда ћемо ми радити то и то, нећемо стварати своју ПРО јер је скупо и не знамо да ли ће бити ефикасно, али ћемо бити принуђени - ради одржавања равнотеже - да развијамо ударне ракетне комплексе
• Он је узвратио: „Радите шта хоћете. Ми вас не сматрамо непријатељима и нас се то не тиче.  Али, и ви нас немојте сматрати непријатељима, то се исто вас не тиче“
• Одбили су обе наше иницијативе. Зато ћемо бити принуђени да предузимамо неке контрамере. Да ли то погоршава наше односе? Да!

        РУСКИ лидер Владимир Путин неколико пута је на својој завршној годишњој конференцији за медије говорио о САД и тензијама и проблемима у руско-америчким односима.

       На молбу више домаћих и страних новинара. А питања су се тицала: новоусвојеног закона којим се Американцима забрањује да усвајају руску децу, Сирије и Ирака, америчке противракетне одбране...

       Факти преносе тај део наступа шефа руске државе. А прво се осврнуо на замерке да се у Русији шири „антиамеричка реторика“.

       - Што се тиче реторике - антиамеричке, и сваке друге, антизападне јер могу и друге земље ту да сврстам - нама није потребна било каква негативна реторика, Она је увек штетна. Међитим, вероватно смо и ви и ја лоши хришћани: кад добијемо  шамар по једном образу, требло би подметнути и други, али ја нисам морално на то спреман. Мој став је: ако нас ошамаре треба одговорити, иначе ће нас увек шамарати! Да ли је то добро или није - то је друго питање. Тако се држе иако их нисмо на то ничин испровоцирали. Сами су се увалили у проблеме преко главе, а на нас их преваљују. То није добро. То није наш избор. Ми никога не провоцирамо, нас провоцирају.

       Желим да вам скренем пажњу и на то да нисмо ми имали  иницијативу у заузимању става поводом Ирака - да су нас на то у знатној мери подстакли европски партнери Средињених Држава: Француска и Немачка које такође нису подржале њихове напоре према Ираку. И, ко је ту био у праву? Говоре - дођосмо, видесмо, победисмо. Обесили су Садама, али се та земља распада. Курдистан већ самостално функционише. А колико је већ жртава? Сигурно много више него за читав период владавине Садама Хусеина. Да ли су то била неприхватљива средства за решење „проблема Хусеина“ или нису, тешко је да на то одговорим. Међутим, мислим, да су таква средства за решавање проблема у најмању руку веома спорна.

       Други проблем је систем противракетне одбране. Настао је тада, а траје до данас. Више пута смо на то указивали. Ми видимо претњу у томе што наши партнери праве такве системе. То анулира (или може да сведе на нулу, уколико на такве претње не одговоримо) наш ракетно-нуклеарни потенцијал и суштински нарушава стратешку равнотежу у свету која је читаво човечанство чувала од великих војних конфликата после Другог светског рата. Малих конфликата има много, али великих, хвала Богу, нема. Чак смо и Карипску кризу превазишли управо због тога што је постојао стратешки баланс јер нико није желео међусобно уништење.

       Једном приликом сам разговарао са човеком са којим сам имао добре личне односе, са којим сам и дан данас сам у добрим односима - то је бивши председник САД Буш - а он ми је тада рекао: „Ма шта се бринете? Не радимо ми то против вас“. Ја сам му на то рекао: Добро, онда ћемо ми радити то и то, нећемо стварати своју ПРО јер је скупо и не знамо да ли ће бити ефикасно, али ћемо бити принуђени - ради одржавања равнотеже - да развијамо ударне ракетне комплексе“. Он је узвратио: „Радите шта хоћете. Ми вас не сматрамо непријатељима и нас се то не тиче.  Али, и ви нас немојте сматрати непријатељима, то се исто вас не тиче“.

       У реду, ми се тако и понашамо. Само, ту је настао проблем који траје све до данас. Говоримо им: „У реду, верујемо вам да то није уперено против вас“ (не желим да улазим у детаље којих је веома много, иако су интересантни,  једном другом приликом ћу вам то испричати), али кад смо им рекли: „Слушајте, онда урадите технолошки тако да нам то не прети?“ - они су били нешто предложили, ми смо на то пристали, али су затим одбили да технолошки реше то питање. Тада смо им рекли: у реду, не желите технолошки, али дајте да то макар ставимо на папир који би садржавао неке ствари правно обавезујућег карактера као гаранцију да то није против нас. Међутим, они су били и против тога, и то су одбацили. Зато ћемо бити принуђени да предузимамо неке контрамере. Да ли то погоршава наше односе? Да!

       Међутим, ипак желим да се вратим тези коју је 42. председник САД (Буш) формулисао: „Ми нисмо непријатељи“. И ја тако мислим. Једноставно треба бити стрпљив и тражити компромисе. Не мислим да се то негативно одражава на инвестициону климу, да нечему смета, поготово развоју економије. Међутим, морамо осигурати националне интересе у области безбедности народу Руске Федерације.