У Москви откривена спомен-плоча Маркусу Волфу – генију источнонемачке шпијунаже

НА ЗГРАДИ ШКОЛЕ КОЈУ ЈЕ У МОСКВИ ПОХАЂАО – ДРУГОВИ ИЗ РАЗРЕДА ЗВАЛИ СУ ГА МИША ВОЛКОВ

* Одлично је говорио руски. Његова породица се преселила из Немачке у СССР још 1934. године, бежећи од Хитлера. Маркусов отац, Фридрих Волф, био је познати немачки антифашистички писац, драматург, јавна личност и политичар. За живота је проглашен класиком немачке социјалистичке реалистичке књижевности

* „Човек без лица“ је постао јер се више од две деценије није појављивао у јавности, није давао интервјуе, па чак није имао ни фотографију у документима. Његово лице је први пут постало, познато у марту 1979-те. Сензационална фотографија појавила се на насловној страни једног западнонемачког недељника

* Након пада Берлинског зида, Волф је написао писмо совјетском председнику Михаилу Горбачову тражећи азил за источнонемачке обавештајце. Сви су се суочили са кривичним гоњењем. Није добио одговор, па је у јесен 1991. године ухапшен , а затим и његови подређени

* Године 1993. осуђен је на шест година затвора. Међутим, није одслужио целу казну — Савезни уставни суд Немачке пресудио је да источнонемачки обавештајни официри не могу бити кривично одговорни за издају и шпијунажу

______________________________________________________________________

               У МОСКВИ је откривена спомен-плоча Маркусу Волфу, шефу спољне обавештајне службе Источне Немачке (од 1952. до 1986. године).

               У московској улици Нижњи Кисловски. Са шефом руске Спољне обавештајне службе Сергејом наришкином у главној улози.

               Волфов надимак је био „Човек без лица“, а многи сматрају да је био двоструки геније - шпијунаже и кулинарства.

Сергеј Наришкин одаје пошту Маркусу Волфу

               Маркуса је похађао обичну московску школу у Мерзљаковској улици, близу Никитске капије. Другови из разреда звали су га Миша Волков.

               Одлично је говорио руски. Његова породица се преселила из Немачке у СССР још 1934. године, бежећи од Хитлера.

               Маркусов отац, Фридрих Волф, био је познати немачки антифашистички писац, драматург, јавна личност и политичар. За живота је проглашен класиком немачке социјалистичке реалистичке књижевности.

               У младости, Маркус Волф је био новинар, дописник Берлинског радија. Извештавао је са Нирнбершког процеса. Писао је под псеудонимом Михаел Шторм.

               Волф је у суштини створио источнонемачку обавештајну службу од нуле.

               Њени агенти били су распоређни у разним деловима света, посебно у Западној Немачкој.

               Није волео назив „Штази“ (скраћеница од немачког Staatssicherheit, односно државнс безбедност).

               Сматрао је да је то погрдни назив који су на Западу противници НДР-у.

               За своје агенте је рекао: „Покушао сам да им дам самопоуздање и уверење да раде нешто добро, корисно, неопходно, благотворно – нешто зарад мира.“

               „Човек без лица“ је постао јер се више од две деценије није појављивао у јавности, није давао интервјуе, па чак није имао ни фотографију у документима.

               Западни обавештајци су знали за његово постојање, положај и утицај, али нису имали појма како изгледа.

               Његово лице је први пут постало, познато у марту 1979. Сензационална фотографија појавила се на насловној страни једног западнонемачког недељника.

               Након пада Берлинског зида, Волф је написао писмо совјетском председнику Михаилу Горбачову тражећи азил за источнонемачке обавештајце. Сви су се суочили са кривичним гоњењем.

               Маркус није добио одговор.

Био је и одличан кувар, написао је

и књигу „Тајне руске кухиње“

               Тако је у јесен 1991. године Маркус Волф ухапшен у Немачкој, а затим и његови подређени. Године 1993. осуђен је на шест година затвора. Међутим, није одслужио целу казну — Савезни уставни суд Немачке пресудио је да источнонемачки обавештајни официри не могу бити кривично одговорни за издају и шпијунажу.

               Волф је био и остао антифашиста до краја. Веровао је да човечанство мора да научи лекције из прошлости:

               „Надао сам се да ће после Нирнбершког процеса доћи време без ратова, агресије и злочина против човечности.“

               Маркус је био одличан кувар и чак је написао књигу „Тајне руске кухиње“.

               Веровао је да добар, домаћи оброк може боље да „пробије лед“ од било каквих формалних преговора.

               Његово омиљено јело били су пељмени, које је сам правио. Ценио их је због њихове заситности и посебне атмосфере коју су стварали: „Магија пељмена ме никада није изневерила.“