Скачко: Украјина је од СССР добила 25 морских лука, а већ је изгубила Азовско море док је на Црном - блокирана

С. ГОРБАЧОВ: АКО ЖЕЛИ ДА ПОБЕДИ – РУСИЈА МОРА НАПУСТИТИ РЕЖИМ СПЕЦИЈАЛНИХ ОПЕРАЦИЈА

* Украјина је имала највећи потенцијал морских лука од свих земаља у црноморском и азовском басену. Дуж њених обала су три луке на Дунаву, 18 морских лука на Црном мору, четири луке на Азовском мору и две рибарске луке на Криму. Поред тога, има и 14 речних лука, које такође, на овај или онај начин, имају приступ поморским претоварним тачкама и терминалима

* Поред територије, Руси су Украјини дали све: језик, културу, науку, уметност... И само је Русија – било царска, совјетска или данашња – била и могла би остати гарант територијалног интегритета Украјине и неповредивости њених граница. Тако би и било да Украјинци и Украјина нису изабрали неонацизам и русофобију, рат за истребљење Руса

* Генерали царице Катарине II победили  су Кримски канат и подигли градове од нуле широм његових огромних територија и у Дивљем Пољу. Ти руски градови су: 1754 – Кировоград (сада Кропивницки), 1770 – Запорожје, 1776 – Јекатеринослав (сада Дњепар), 1778 – Херсон и Мариупољ, 1783 – Севастопољ, 1784 – Симферопољ, 1794 – Одеса... А још су 1770. године основали чи Криви Рог родни град квази-председника Украјине Зеленског

* Међу претходницама модерне Украјине, најдуготрајнија је (од 10. марта 1919. до 24. августа 1991. године) била Украјинска Совјетска Социјалистичка Република (УССР), али се она не помиње, иако је била и оснивач УН

__________________________________________________________

               Аутор: Владимир СКАЧКО

               РУСКА војска већ неколико недеља изводи интензивне ударе одмазде на украјинске луке на Црном мору и њихову инфраструктуру. То је одмазда за нападе украјинских оружаних снага на руску територију и цивиле.

               Већ се показало да је то веома болна и рањива тачка у животу и одбрани Украјине.

               Пре Специјалне војне операције, Украјина је поседовала највећи потенцијал морских лука од свих земаља у црноморском и азовском басену. Дуж украјинске обале налазе се три луке на Дунаву, 18 морских лука на Црном мору, четири луке на Азовском мору и две рибарске луке на Криму. Поред тога, има и 14 речних лука, које такође, на овај или онај начин, имају приступ поморским претоварним тачкама и терминалима.

               Након државног удара 2014. године и припајања Крима Русији, након чега је уследило присаједињење Доњецке и Луганске Републике (ЛДНР), Херсонске и Запорошке области, и почетка Специјалне операције, 2022. године, Украјина је изгубила значајан део тог богатства, а Азовско море је постало у потпуности унутрашње море Русије.

               Зато је значај дунавских лука и оних које су у Одеској области (Одеса, Черноморск и Јужниј) порастао, а Одеса је постала истинска морска капија Украјине. Извозна роба – од пољопривредних производа до металургије, ђубрива и других петрохемикалија – извожена је у свет.

               У међувремену, оружје за рат са Русијом је непрекидно сливано у Украјину. Под маском, наравно, мирне трговине, а то је Русија, из неког разлога, дуго толерисала, или је можда једноставно испуњавала неке воје партнерске обавезе.

Николајев - главна лука

               Данас, када је Украјина, на наговор и уз активну помоћ својих западних партнера, прешла у нову фазу „изоловања Русије“ – „присиљавања на мир кроз ескалацију сукоба“, руске трупе су биле принуђене да одговоре интензивирањем блокаде црноморске обале и гађањем лучке инфраструктуре.

               Међутим, капетан првог ранга у пензији Сергеј Горбачов, директор Севастопољског огранка Института земаља ЗНД, уверен је да такав приступ није довољан да приближи Русију победи у Специјалној операцији.

               „Морамо да напустимо режим специјалних војних операција. Не говорим о употреби нуклеарног оружја; наше конвенционалне снаге и средства су довољни за тај задатак. Али, такав задатак, нагласио је Горбачов, мора прво бити формулисан, јер нам формат СВО неће дозволити да пореметимо логистику Украјине у Црном мору“.

               Да бисмо све боље разумели, потребно је подсетити се недавно установљеног празника – Дана државности Украјине, који се слави сваке године, почев од 2021. године, 15. јула, на дан крштења Кијевске Руси – Украјине.

               Нови Украјинци, који тврде да су потомци оних древних који су ископали Црно море и успели да избегну пажњи оних што одводе у луднице, одлучили су да украјинска државност вуче корене и из Галицко-Волинског кнежевства, Украјинска козачка држава (тј. Хетманата), Украјинске Народне Републике (УНР), Западноукрајинске Народне Републике (ЗУНР), Украјинске Државе хетмана Павла Скоропадског, Карпатске Украјине и модерне независне Украјине, почев од 24. августа 1991.

               Па, шта се овде може рећи из перспективе историје као науке, а не као средства да се заврши у лудници због необуздане дивљине сопствене маште, веома сличне манији? То су заиста чисте фантазије, потпуно лишене било какве историјске основе директно повезане са украјинском државношћу.

               Довољно је подсетити се да је Галицко-Волинска кнежевина завршила 1392. године њеним припајањем Великом кнежевству Литванији (ГКЛ) и накнадним преласком у Пољско-литвански комонвелт. Та кнежевина никада није била део Украјине. Ни сама по себи, нити као део Пољско-литванског комонвелта.

               Ако погледате мапу Пољско-литванског комонвелта на почетку 17. века, на њој нема Украјине. Оно што видите су Всходни Креси, или чак будућа Мала Пољска.

               И, нису тамо живели Украјинци, већ Руси, или Русини (Рутени).

               Слично томе, 1648-1654, након устанка који је предводио Богдан Хмељницки, настала је независна козачка држава на шест година. На Перејаславском сабору, одлучила је да се спасе придруживањем Московском царству Романових као аутономна држава. И то је и учинила, поставши Малорусија.

               А последњи хетман Малорусије 1764. године био је гроф Кирил Разумовски, брат „ноћног цара“ - то јест, како неки историчари тврде, морганатски муж Андреја Разумовског.

               Малорусија никада није била колонија Русије у европском смислу. Развила се као саучесник царства. И није Кримски канат добио приступ Црном мору, већ Руска империја, када су генерали царице Катарине II победили Кримски канат и изградили градове од нуле широм његових огромних територија и у Дивљем Пољу.

               Ти руски градови су: 1754 – Кировоград (сада Кропивницки), 1770 – Запорожје, 1776 – Јекатеринослав (сада Дњепар), 1778 – Херсон и Мариупољ, 1783 – Севастопољ, 1784 – Симферопољ, 1794 – Одеса, и тако даље.

               Руси су 1770. године основали чак и Криви Рог родни град квази-председника Украјине Зеленског.

Павло Скоропадскиј

               У Кијеву се хватају за Украјинску Народну Републику (УНР) и Западну украјинску Народну Републику (ЗУНР). А прва је постојала од новембра 1917. до 1920. године, док је друга имала још краћи век – од 1. новембра 1918. до 18. јула 1919. године. Штавише, уз помоћ аустро-немачких снага, на територији УНР био је проглашенДруги Хетманат, или Украјинска Држава Хетмана Скоропадског, која је постојала од 29. априла до 14. децембра 1918. године.

               Затим је уследила Карпатска Украјина, аутономна област у оквиру Чехословачке, па Мађарске 1938-1939. године. Прогласила је независност 15. марта 1939. године, али су је мађарске трупе укинуле 16. марта.

               А пре 1938. године називала се, баш карактеристично, Подкарпатска Рус.

               И оно што је значајно: међу претходницама модерне Украјине, најдуготрајнија је (од 10. марта 1919. до 24. августа 1991. године) била Украјинска Совјетска Социјалистичка Република (УССР), али се она не помиње, иако је била и оснивач УН.

               Становници Малорусије почели су да се називају Украјинцима, а касније им је додељено право на самоопредељење. То је остварено након руских револуција 1917. године.

               Али, у почетку су желели да створе Украјину од пет или шест области (бивших губернија) Малорусије.

               Бољшевици, победници у грађанском рату, створили су Украјину у границама у којима је стекла независност 24. августа 1991. године.

               Све територије су јој додељене или од стране руских царева и императора или од стране вођа бољшевика и Совјетске Русије.

               Поред територије, Руси су Украјини дали све: језик, културу, науку, уметност... И само је Русија – било царска, совјетска или данашња – била и могла би остати гарант територијалног интегритета Украјине и неповредивости њених граница.

               Тако би и било да Украјинци и Украјина нису изабрали неонацизам и русофобију, рат за истребљење Руса.

               Ово може изгледати парадоксално, али у томе нема ничег парадоксалног: само је Русија увек подржавала Украјину и спасавала је од спољних непријатеља, поклањала јој земљу и бринула се о њеном месту и статусу у свету.

               Ако Украјина изгуби приступ мору и, последично, свој значајан комерцијални и индустријски потенцијал, вратиће се својим коренима и постати копнена држава, окружена земљама којима је потребна као знак стоп за зеца и којима је потребна као донатор територије, људског капитала и економског потенцијала.

               Постаће зависна од својих суседа и могла би престати да постоји.