Рељић: Има још до Трећег ентитета, али већ се види на загребачком хоризонту
ХРВАТИМА КОНАКОВИЋ – КАД ИМ КОНТРИРА – ИЗГЛЕДА КАО ДА ЈЕ СТИГАО ИЗ ОНЕ СЕРИЈЕ „ЛУД, ЗБУЊЕН, НОРМАЛАН“
* Хрватски парламент је усвојио “Резолуцију о оснаживању политичког положаја Хрвата у Босни и Херцеговини (БиХ), за коју су гласала 83 од 87 присутних посланика, док је један био против, а троје уздржано. У њој је први корак - „успостављање посебне изборне јединице за избор хрватског члана Председништва БиХ“. Готово нико у хрватској политичкој елити нема томе приговор
* Други корак је Трећи ентитет. Па, како би могло без тога. А трећи корак, одржавање стварности – да се оно што је на кртама нацртано као гранична линија прво прогласи „административном линијом“, а онда да се заборави да ту постоји било каква линија...
* Сплитски новинар Предраг Луцић је поодвано објавио књигу у два тома „Стенограми Фрање Туђмана о подјели Босне и Херцеговине“ где се види шта је он говорио од 1991. до 1995. А ево малг подсетника: „И с нашег гледишта, не мање неголи са српског, постоји потреба да се питање ријеши у својој бити, је ли, јер је успостављање Босне, граница Босне и Херцеговине послије Другог свјетског рата хисторијски апсурд враћања једне колонијалне творбе настале од 15. до 18. стољећа (8.6.1991);
* „Ја сам рекао: или таква Босна која ће осигурати и интересе хрватског народа, или молим – подјела! С тиме да сам ја рекао: један дио Србији, један дио Хрватској, а може остати и муслиманска државица у средини, она повијесна земљица Босна која онда не би имала могућности да има амбиције стварања неке велике исламске државе у Европи“. (17.9.1991)
* „Босне и Херцеговине није било између два рата. Комунисти су је измислили...“ (27.12. 1991); „На примједбе да је требало цјеловиту Босну сачувати – а таквих је примједаба било, не само у овом писму тих свећеника, него и у хрватској политици– ви знате да сам ја одговорио: Онда смо могли сачувати и цијелу Југославију, па би сви Хрвати били у цијелој Југославији.“ (5.11. 1993)
__________________________________________________________________________________
Пише: Слободан РЕЉИЋ
ХРВАТСКИ парламент је усвојио “Резолуцију о оснаживању политичког положаја Хрвата у Босни и Херцеговини (БиХ), за коју су гласала 83 од 87 присутних посланика, док је један био против, а троје уздржано.“
Делује као груб ударац право у чело пријатељском Сарајеву, али бошњачким политичарима је остао простор да у јасном непоштивању суверенитета БиХ и ударања на ентитет Федерације БиХ - могу наћи зрана утехе: „За разлику од првобитног нацрта, који је садржао одредбе тумачене као подршка успостављању посебне федералне јединице за Хрвате у БиХ, у коначној верзији документа наводи се подршка успостављању посебне изборне јединице искључиво за избор хрватског члана Председништва БиХ.“
Толико ће им остати да у гласној поруци хрватске националне државе - која има јасну намеру да уређује и унапређује и охрваћује „хрватски свет“ – нађу зрна за успостављање тзв. толерантрне комуникације. Иако они који су склепали данашњу Босну и Федерацију у њој - никад нису озбиљно размишљали колико дуго је одржива лажност те „сарадње“.
Она је, сећа се ко хоће, још у грађанском рату у БиХ бивала натезана до бесмислености, а онда је пуцала – чак су се и Срби појављивали као спасиоци „непријатеља“ Хрвата од „пријатеља“ Муслимана.
Било је то у лето 1993, (јун, бејаше) кад је Армија БиХ, заузела Травник и осетила се јаком да ХВО-у коначно покаже шта стварно мисли о њима и онда је војска Републике Српске пустила хиљаде Хрвата преко Влашића да букавално спасу живе главе - и војника и њихових породица.
Чуло се то после и на Хашком трибуналу, али тај суд је направљен тако да ништа не би могло да промени унапред зацртани третман српске војске (које год). Ма да су спасли и лично Била Клинтона а са Џефријем Епштајном у лову на младе манекенке – суд не би могао да одступи.
За мање од годину дана Американци су привели Изетбеговића и притегли Фрању Туђмана, па су на брзка слепили те територије у Конфедерацију Републике Хрватске и део БиХ који је држала Алијина војска. То се звало Вашингтонски споразум – споразумљено је без права одбијања 1. марта 1994, а потписано (ваљда нису тај дан имали одговрајуће мастило) 18 дана касније, такође у Вашингтону.
У делу БиХ су исцртани кантони и то се назвало Федерација БиХ (Бошњаци плус Хрвати), а онда се то накачило за Хрватску и то је - Конфедерација.
После су у Бечу „настављени договори“, али без обзира што су то гурали Американци - то је било толико блесаво да су и они пристали да се то сроза до Споразума о посебним односима између Хрватске и Федерације. Али, то је и тада тако изгледало да никоме није падало на ум да је то уједињавање равноправних ентитета.
Нису то помишљали ни Муслимани, али су веровали да има неко негде (у Меки, у Техерану, у Анкари, мора бити негде) ко ће помоћи да се из тога некако (не зна се како) добије неки „праведан расплет“ из кога ће БиХ изаћи као јединствена „грађанска“ а муслиманска држава.
Једина не само у Европи, него и шире.
По тој основи је после војска државе Хрватске наступала против Срба на територији суседне државе. И то се допадало Сарајеву. У то стају војне операције које су испланирали Американци а да би Србе у Босни довели у стање да пристају на 49: 51 и онда су све – и Београд, и Загреб, и Сарајево одвели у војну базу Рајт Петерсон у Дејтону, Охајо, да потпишу Дејтонски споразум.
Који, наравно, није могао да не буде потписан.
Амерички притисак на Србе је увек био беспризоран, а на Хрвате никад ни принципијелан. То су Срби одмах разумели, па су после изгубили вољу да то и показују јавности.
Муслимани (после преименовани у Бошњаке) пак, на неки потпуно ахисторичан - и начин непримерен очекивању од англосаксонских сила – стално су веровали да су они жртве а чија жртва се у Вашингтону поштује. Држи се до ње као, на пример, до јеврејске жртве, (јер и њима су направили сребренички геноцидни венац, али толико бесмислен и са слабом подлогом да су озбиљни Јевреји увек то доживљавали као дезавуисање појма геноцида као ужасног чина).
То су волели Немци, јер им се чинило да то њихове радове у Другом светском рату чини удаљенијим.
Сарајево се толико уживело у ту улогу да су сасвим изгубили осећај за реалност – да нису могли да чују загребачки хук. А Загреб је циглу по циглу подизао зид између Бошњака - који тероришу њихове сународнике, који јесу мањина али с чланском картом конституитивног народа - и Хрвата, где год да су у БиХ. То никад није стало, једино је понекад тактички ућуткивано.
Али Бошњаци (која год да су политичка опција) залуђени идејом о „грађанској Босни“ нису могли да верују својим очима.
И да, тачно је кад хиперграђаниста Елменин Конаковић, актуелни министар спољних послова БиХ, каже „да сада Хрвати у БиХ уживају много више права и позиција него што им то по законима ове државе припада“, али није битно. То није чињеница која иде ка промуслиманском решењу, него испразно и слабашано кукумакање које више нико „тамо далеко“ не слуша. То још као користан глас једино ослушкују Немци.
Покрене се преко НВО и медија сребреничка кампања, иако је после Газе то догађај који је све теже извући из дубоке сенке.
А Хрвати наступају. Први корак је „успостављање посебне изборне јединице за избор хрватског члана Председништва БиХ“. Готово нико у хрватској политичкој елити нема томе приговор.
Кад им Конаковић вели како нема намеру да се с њима „надвикује и претерано свађа“, они то схватају онако како желе. Кад им јавља да ће им показати „бројевима какво је стање у институцијама“, он прича зиду.
Нема хрватских ушију у којима ће се то задржати и проследити ка мозгу. А изгледа им као јунак из оне сарајевске хумористичке серије „Луд, збуњен, нормалан“ - кад најављује како ће „истовремено отворити расправу о томе какав је положај Бошњака у кантонима са хрватском већином, какав је положај Бошњака, Срба и осталих у градским и општинским већима са хрватском већином и повући паралелу како је то на страни где су Бошњаци већина“.
Други корак је Трећи ентитет. Па, како би могло без тога. А трећи корак, одржавање стварности – да се оно што је на кртама нацртано као гранична линија прво прогласи „административном линијом“, а онда да се заборави да ту постоји било каква линија...
Јер, док наши добри Бошњаци (као уосталом и ми) безглаво журе у Европску унију, и нуде све ни зашта тамо „европска вредност“ постаје прећутно отимање туђе територије, друге државе...
Ево, пре двадесетак дана је „законодавни предлог, који су поднели посланици румунске десничарске, популистичке политичке странке С.О.С. Ромâниа, о уједињењу Румуније са Републиком Молдавијом усвојен прећутно у Доњем дому парламента, након истека уставног рока од 45 дана“. Тамо ће бити проблем што постоје компактне територије са руским и проруским становништвом, па ће се Молдавија вероватно морати расећи као лубеница, али то је отварање начина како се та врста проблема може решити. Ето, може и ћутањем.
Не знам шта би Конаковић и екипа могли да наведу као разлог, а да Хрвати обуставе овај процес. Веровтано ништа што би могло да буде озбиљно саслушавано у Загребу.
У Хрватској су се могла чути различита мишљења о БиХ, али једино мишљење које се мора узимати озбиљно као основ политичког деловања је оно „оца хрватске нације“ Фрање Туђмана. Јер, ово ће се историјски увек узимати као Туђманова Хрватска.
Сплитски новинар Предраг Луцић је поодвано објавио књигу у два тома „Стенограми Фрање Туђмана о подјели Босне и Херцеговине“ где се види шта је он говорио од 1991. до 1995.
Слободан Рељић
Мали подсетник: „И с нашег гледишта, не мање неголи са српског, постоји потреба да се питање ријеши у својој бити, је ли, јер је успостављање Босне, граница Босне и Херцеговине послије Другог свјетског рата хисторијски апсурд враћања једне колонијалне творбе настале од 15. до 18. стољећа (8.6.1991);
„Ја сам рекао: или таква Босна која ће осигурати и интересе хрватског народа, или молим – подјела! С тиме да сам ја рекао: један дио Србији, један дио Хрватској, а може остати и муслиманска државица у средини, она повијесна земљица Босна која онда не би имала могућности да има амбиције стварања неке велике исламске државе у Европи“. (17.9.1991)
„Босне и Херцеговине није било између два рата. Комунисти су је измислили...“ (27.12. 1991);
„На такве примједбе да је требало цјеловиту Босну сачувати – а таквих је примједаба било, не само у овом писму тих свећеника, него и у хрватској политици– ви знате да сам ја одговорио: Онда смо могли сачувати и цијелу Југославију, па би сви Хрвати били у цијелој Југославији.“ (5.11. 1993);
„Ја сам у јуну звао и министра и начелника стожера... рекао сам им у Босни и Херцеговини се сада води рат за подручје границе хрватске државе... Није нам исто да ли ће граница хрватске државе бити Јајце са Травником или само са Новим Травником, Витез, Бусовача… Са цјеловитом Босном ми бисмо изгубили Босну у потпуности – читава Босна била би против нас. Али, на овај начин ми ћемо имати, слушајте, границе хрватске државе какве можда никада у хисторији нисмо имали. (6.11. 1993)
Ову филозофију је сваки Бошњак могао да схвати. Туђман није Хегел. А што су они мислили да ће у Туђманвој Хрватској мејн-стрим постати Фералова хумористичка критика ће се скупо платити. Без обзира што је Фералова идеја хуманистичкија. Они који од народа месе своје колонијалне погаче користе друге квасце и пеку у другим рернама.
Једном је Бранко Миљковић написао „ко не уме да слуша песму слушаће олују“. Добро, политичари не воле да губе време читајући поезију. Асоцијације су далеке. Али гледали су, ваљда, „Великог Гетсбија“ и могли су да науче да је „најтеже у животу помирити се са тим да стварност није онаква какву смо замишљали“.(Ф. Скот Фицџералд)
Бошњаци имају политичку елиту која ће их сада учити томе. Историјске лекције су мука непрестана.
https://sveosrpskoj.com/2026/07/17/reljic-ima-jos-do-treceg-entiteta-ali...
