Ћеранић: Да ли је Републици Српској потребна сопствена обавештајна служба?

ПОВОДОМ КЊИГЕ АЛЕКСАНДРА ВАСИЉЕВИЋА „ИЗ БЕЛЕЖНИЦА И СЕЋАЊА НАЧЕЛНИКА КОС-а“

Александар Васиљевић

* Према слову Дејтонског мировног споразума, безбедност није у надлежности БиХ, већ ентитета. У пракси, међутим, ствари су знатно сложеније. Обавештајно-безбедносна агенција, према важећим законским решењима, требало би да штити уставни поредак и институције, те да благовремено препознаје и неутралише претње. Али како то изгледа у стварности? На то питање немам поуздан одговор

* Република Српска је током свог постојања успјла да се одржи и савлада бројне политичке, безбедносне и друге изазове који су јој претили. На који начин је то постигнуто и ко је све у томе имао улогу, зна релативно мали број људи. А управо то су питања на која би многи волели да добију одговор

* Можда ће неке будуће мемоарске књиге, попут ове коју је написао генерал Васиљевић, једног дана расветлити и тај део наше новије историје. А књига генерала Васиљевића представља драгоцено сведочанство о времену којем сам и сам припадао. Неке од личности које се у њој помињу познајем лично, а са појединима сам и сарађивао

* Васиљевић сигурном и вештом руком осликава епоху која и данас живи у сећањима бројних југоносталгичара. Истовремено, разбија широко распрострањену заблуду да је некадашња СФРЈ била политички и безбедносно потпуно стабилна држава

____________________________________________________________________________

             Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ

             ЧИТАЊЕ је моја давнашња страст – дјечачка љубав која не пролази. Управо зато сам ових дана са великим интересовањем читао књигу Александра Васиљевића „Из бележница и сећања начелника КОС-а“ и за свега неколико дана стигао до њене посљедње странице.

             То је једна од оних књига које читалац тешко испушта из руку све док не открије и посљедњи ред. Када сам склопио корице, остао сам преплављен утисцима.

             Књига генерала Васиљевића представља драгоцјено свједочанство о времену којем сам и сам припадао. Неке од личности које се у њој помињу познајем лично, а са појединима сам и сарађивао. Зато су многа свједочења из ове књиге за мене имала посебну тежину.

             Васиљевићеве биљешке потврђују оно што сам и раније знао о обавјештајном раду и људима који му посвећују живот. Колико год да су предани свом позиву, колико год да раде вођени најискренијим патриотским мотивима, често дође тренутак када се све што су градили окрене против њих.

             Разлог може бити политичка промјена или смјена власти, али је понекад довољно да на чело службе, којој су посветили најбоље године живота, дође погрешан човјек. Тада се заслуге брзо заборављају, а оданост и пожртвованост постају терет умјесто врлине. Управо зато ова књига није само мемоарско свједочанство једног времена, већ и подсјетник на сложену судбину људи који су свој радни вијек провели у сјени, служећи држави и народу.

             Нагонски сам најприје потражио поглавља која се односе на вријеме када сам и сам радио у Служби државне безбједности. Стицајем околности познавао сам и Васиљевићевог замјеника, генерала Туманова, па су ми ти дијелови књиге били посебно занимљиви. Ипак, убрзо сам се вратио на сам почетак, јер ме је живо интересовало како је функционисала војна служба безбједности у времену када су сви Јужни Словени, од Триглава до Ђевђелије, живјели у истој држави и, свако на свој начин, осјећали је као своју.

             Васиљевић сигурном и вјештом руком осликава епоху која и данас живи у сјећањима бројних југоносталгичара. Истовремено, разбија широко распрострањену заблуду да је некадашња СФРЈ била политички и безбједносно потпуно стабилна држава. Политичких криза није недостајало, као ни безбједносних изазова и пријетњи.

             Након послијератног обрачуна са одметничким групама услиједио је период снажних политичких превирања. Брионски пленум представљао је кулминацију сукоба између војне службе безбједности и УДБЕ. Ранковићева смјена означила је крај времена у којем су инструктивне депеше писане у Београду и биле обавезујуће за све центре и подцентре широм државе.

             Послије Брионског пленума ништа више није било исто. На значају су добиле републичке службе државне безбједности, а самим тим и републичка, а не савезна политичка руководства. Прве посљедице тог заокрета биле су брзо уочљиве.

             Појавио се маспок, политички покрет који је тежио већој самосталности, а потом и осамостаљењу Хрватске. Услиједио је и упад усташке емигрантске групе на Радушу код Бугојна. Ни терористичких напада није мањкало, али су информације о њима остајале затворене у оквирима стручних и безбједносних служби.

             Тито је, чак и након смрти, извјесно вријеме успијевао да југословенске народе држи на окупу. Међутим, распад Совјетског Савеза представљао је тектонски геополитички потрес којем није могла одољети ни Југославија.

             Распад заједничке државе Јужних Словена био је болан, а за Југословенску народну армију посебно трауматичан. Армија је одједном остала без државе коју је деценијама чувала и бранила – на политичкој вјетрометини, непожељна и без јасне улоге.

             Васиљевић пише о временима у којима су војници и старјешине убијани, касарне опкољаване, а ратни пламен ширио се од Словеније, преко Хрватске, до Босне и Херцеговине.

             Служба војне безбједности покушавала је да пронађе своје мјесто у новој стварности, у времену и простору који су се мијењали брже него икада раније. Иако су Васиљевић и његови сарадници уложили максимум напора да ЈНА пронађе изгубљену отаџбину и нови смисао постојања, нису успјели да избјегну лична страдања и прогоне. То је, уосталом, судбина многих преданих оперативних радника.

Предраг Ћеранић

             Док су потпуно посвећени својим задацима и обавезама, њима се баве други. Захваљујући љубомори, сплеткама и оговарањима колега који им ни професионално ни морално нису били до кољена, Васиљевић, Туманов и бројни други прошли су кроз шиканирања, понижења, па чак и притвор.

             Читајући Васиљевићева сјећања, читалац повремено стиче утисак да поново чита Кафку.

             Било је потребно вријеме да правда стигне своје. На срећу, у овом случају то је трајало свега шест година. Генерал је дочекао сатисфакцију, али читаоцу остаје питање које је старо колико и човјечанство: зашто страдају вриједни и честити људи? Чему служе искушења кроз која пролазе? Да ли је то могло да се избјегне? Вјероватно није.

             Зло није могуће у потпуности уништити, али га је могуће надвладати, потиснути и обуздати. Оно најчешће долази кроз људе који нам желе наудити, неријетко управо кроз оне који су нам веома близу. Управо зато зло, колико год парадоксално звучало, има и своју васпитну улогу: да нас научи истрајности, да нас учврсти у вјери и помогне нам да постанемо бољи људи.

             На крају се готово само од себе намеће питање: да ли је Републици Српској потребна сопствена обавјештајна служба?

             Према слову Дејтонског мировног споразума, безбједност није у надлежности Босне и Херцеговине, већ ентитета. У пракси, међутим, ствари су знатно сложеније. Обавјештајно-безбједносна агенција, према важећим законским рјешењима, требало би да штити уставни поредак и институције, те да благовремено препознаје и неутралише пријетње. Али како то изгледа у стварности? На то питање немам поуздан одговор.

             Оно што је извјесно јесте да је Република Српска током свог постојања успјела да се одржи и савлада бројне политичке, безбједносне и друге изазове који су јој пријетили. На који начин је то постигнуто и ко је све у томе имао улогу, зна релативно мали број људи. А управо то су питања на која би многи вољели да добију одговор.

             Можда ће неке будуће мемоарске књиге, попут ове коју је написао генерал Васиљевић, једног дана расвијетлити и тај дио наше новије историје.

             https://sveosrpskoj.com/2026/06/05/ceranic-da-li-je-republici-srpskoj-po...