Степић: Српска мора бити спремна на „распакивање Дејтона“, првенствено у смислу свог статуса и граница

„РЕПУБЛИКА СРПСКА ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА – ПОЛИТИКА БАЛАНСИРАНИХ ОДНОСА“ – ИЗЛАГАЊЕ МИЛОМИРА СТЕПИЋА

* Република Српска –  донедавно предмет сваковрсног иживљавања Запада, који се лажно представљао као „међународна заједница“, и њеног донедавног изасланика, који се такође лажно представљао као „високи представник“, те САД, које се, додуше истинито, представљају као водећа светска сила (још увек) – по свој прилици се готово преко ноћи дочепала крхке, несигурне, али ипак „зелене гране“

* Хрватски захтеви за трећим ентитетом, укључујући и његову картографску конкретизацију, индикативан су лакмус будућих трансформација „немогуће државе“, па можда и њене дисолуције

* Ако БиХ не опстаје, Српска би требало да захтева поништавање постојања Брчко Дистрикта и да у свој састав инкорпорира најмање онај део који је војно држала током рата. То је њено егзистенцијално питање. Слично важи и за Гораждански „прст“ (panhandle). Његово постојање не само може довести у питање саобраћајну повезаност источне Херцеговине са средњим и доњим Подрињем, него и нарушавати безбедност, стабилност, економско функционисање и територијалну компактност читавог источног „крила“ Српске

* Ако се „дејтонска конструкција“ БиХ буде рушила, онда и основни принцип њене поделе 51% Федерацији БиХ и 49% Републици Српској престаје да важи. То значи да би Република Српска оправдано могла да тражи враћање у свој састав „најсрпскијих“ општина у предратној БиХ – Дрвара, Грахова, Гламоча и Петровца, као и простране, махом сеоске, брдско-планинске делове општина Кључ, Сански Мост и Крупа

______________________________________________________________

             ГЛОБАЛНА геополитичка динамика доноси темељно реструктурисање света и брзе, готово свакодневне промене, чак и обрте, на (макро)регионалном плану. Балкан, нарочито једна његова државолика творевина – Босна и Херцеговина – упечатљив су пример.

             Република Српска –  донедавно предмет сваковрсног иживљавања Запада, који се лажно представљао као „међународна заједница“, и њеног донедавног изасланика, који се такође лажно представљао као „високи представник“, те САД, које се, додуше истинито, представљају као водећа светска сила (још увек) – по свој прилици се готово преко ноћи дочепала крхке, несигурне, али ипак „зелене гране“.

             Досадашње искуство, међутим, налаже максималну опрезност, што подразумева и стрепњу у погледу цене тог „салта мортале“.

             Љуљање „дејтонске конструкције“

             Хрватски захтеви за трећим ентитетом, укључујући и његову картографску конкретизацију, индикативан су лакмус будућих трансформација „немогуће државе“, па можда и њене дисолуције.

             „Склепана“ у Дејтону од почетка је имала тзв. конструкцијску грешку због које је очигледно дисфункционална у сваком смислу. Тешко је веровати да у новом геополитичком контексту може чак и принудом да опстане. Она је униполарни геополитички анахронизам. Стога је неопходно да Република Српска буде спремна на „распакивање Дејтона“ и да правовремено артикулише своје интересе, тј. одреди услове под којима ће пристати на промене, првенствено у смислу свог статуса и граница.

             Најновији догађаји на светској сцени и кључним регионалним поприштима пројектују се и у ионако подељеној, завађеној б-х „авлији“.

             Те очигледне промене су учиниле да се донекле „испумпа балон“ муслиманских/бошњачких хегемонистичких, централистичких и унитаристичких амбиција, све више протканих екстремизмом и милитаризмом. Наравно, невешто замаскираних тобожњим грађанским концептом и наративом о „функционалној, јединственој држави опредељеној за ЕУ и НАТО“.

             Бес, резигнација и трагање за кривцима тренутно заокупљају тзв. политичко Сарајево и читав муслимански/бошњачки корпус. Не прекида се њихово забијање главе у песак. У колективни заборав потискују 1992-гу, нелегални и неуспешни референдум и на томе засновану Србима наметнуту независност БиХ. Лицемерно сада истрајавају на опстанку целовите и наводно мултиетничке БиХ, а да су били против опстанка такве Југославије.

Миломир Степић

             Њихова нада да ће одлазећи Шмит барем својим последњим потезом одузети имовину ентитетима и доделити је БиХ, тј. „државном нивоу“ – још није угасла. Штавише, не либе се да то лажно представе потпуно супротно: као да имовина већ припада „државном нивоу“ БиХ, а пребацује се у власништво ентитета (нарочито пројектом Јужне гасне интерконекције)!

             Очекујуће територијално препакивање БиХ

             Управо одлазак Шмита, уз хрватски захтев за трећим ентитетом и претходни Додиков „дил“ са Американцима, доживљавају се као „џеназа“ државе БиХ, најава „распакивања  Дејтона“ и „раздруживање“ Републике Српске и Федерације БиХ. И не само њих две: очигледно је у питању опстанак и саме Федерације БиХ, која се несумњиво неће поделити на десет њених (појединачних или груписаних) федералних јединица – кантона/жупанија – већ сходно етничком принципу на хрватску и муслиманску/бошњачку политичко-територијалну јединицу.

             Да ли ће се то догодити на миран начин или уз оружани конфликт?

             Могу ли у том случају да опстану енклавски, у непријатељском окружењу, позиционирани хрватски крајеви, општине и насеља у централној Босни?

             Хоће ли бити њиховог елиминисања, уз тзв. етничко чишћење, и хоће ли се споља у том тренутку на тај чин прагматично „зажмурити“, а потом и „гласно ћутати“?

             Подразумева ли „коначно решење“ да се (и на који начин) споје два одвојена дела територије са муслиманском/бошњачком већином – онај у централној Босни и онај у садашњем Унско-санском кантону – те да се на једва око 1/4 територије БиХ коначно створи целовита, верско-национална муслиманска/бошњачка „филџан-држава“?

             Значи ли то да ће трећи, хрватски ентитет у трансформисаној, али ипак „претеклој“, у перспективи двочланој Федерацији БиХ бити једна федерална јединица? Или ће се прогласити независном државицом, са опцијом да се хитро припоји Хрватској? А можда са собом повуче и читаву Федерацију БиХ, што би Запад „аминовао“ имајући на уму хрватски, римокатолички геополитички и верски надзор над муслиманским/бошњачким чиниоцем?

             Како да се у том евентуалном прекомпоновању постави Република Српска?

             Она би требало да инсистира на неупитности својих граница и статуса. Али, не по сваку цену. Односно, требало би то да чини само у случају ако би „распакивањем Дејтона“ била на губитку и на њену штету се покушало „намиривање“ хрватских и муслиманских/бошњачких захтева (нарочито територијалних). А то би могла бити реално очекивана и велика опасност.

             У супротном – будући да се устројство и административно/политичко-територијална организација БиХ из основа мењају – Република Српска би са становишта својих интереса требало да проблематизује многа негативна решења донета 1995. у бази „Рајт-Патерсон“, као и она настајала касније арбитражама, наметнутим одлукама, пресудама легалних и нелегалних судова и преношењем овлашћења на БиХ од стране и признатих и самозваних „високих представника“.

             Штавише, ако БиХ можда нестаје са политичке карте, а Република Српска се осамостаљује и/или са Србијом постаје јединствена држава, онда званична Бања Лука, у ствари, неће ни морати да захтева враћање одузетих надлежности, те укидање ОХР-а и наметнутих решења Ешдауна, Лајчака, Инцка…

             Приоритети Републике Српске

             У првом реду, Република Српска би требало да захтева поништавање постојања Брчко Дистрикта и врати, односно реуспостави територијални континуитет прекинут преварном арбитражом за област Брчког, а не како је требало за део међуентитетске граничне линије у области Брчког. Сходно томе, Република Српска би требало да у свој састав инкорпорира најмање онај део који је војно држала током рата. То је њено егзистенцијално питање.

             Сходно „новој реалности“, слично важи и за Гораждански „прст“ (panhandle). Његово постојање не само може довести у питање саобраћајну повезаност источне Херцеговине са средњим и доњим Подрињем, него и нарушавати безбедност, стабилност, економско функционисање и територијалну компактност читавог источног „крила“ Републике Српске.

             Такође, не мала потенцијална опасност постоји и од две хрватске периклаве – оџачке и орашко-домаљевачке – које у геостратегијском смислу представљају транссавски мостобран Хрватске који може послужити као „одскочна даска“ за пресецање „Коридора живота“ и за угрожавање читавог северног, суженог појаса Републике Српске.

             А ако се „дејтонска конструкција“ БиХ буде рушила, онда и основни принцип њене поделе 51% Федерацији БиХ и 49% Републици Српској на који је српска страна присиљена, као и конкретизација „мапе“ проистекла из редуковања територије Републике Српске услед здруженог дејства муслиманско-хрватских б-х снага и регуларних јединица Републике Хрватске, уз свесрдну помоћ НАТО, престаје да важи.

             То значи да би Република Српска оправдано могла да тражи враћање у свој састав „најсрпскијих“ општина у предратној БиХ – Дрвара, Грахова, Гламоча и Петровца, као и простране, махом сеоске, брдско-планинске делове општина Кључ, Сански Мост и Крупа. Између осталог, зато што би тиме превенирала и саму помисао тзв. политичког Сарајева да одузимањем општина Шипово и Мркоњић-град изврши поменуто спајање централне Босне и садашњег Унско-санског кантона на рачун Републике Српске.

             (Трибина је одржана 27. маја у Прес-центру УН, у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“, уз подршку Представништва РС у Србији)