Танасковић: Сви би да буду „Свети Сава“, само не српски
ВАЗДА СУ МОЋИ СВЕТОСАВЉА – ОД СИНАН ПАШЕ ДО НАШИХ ДАНА - БИЛИ СВЕСНИЈИ СРПСКИ ДУШМАНИ
* Баш у време приближавања Савиндану, обновљене су идеје о пожељности стварања националних православних цркава – хрватске, црногорске, чак, колико ми је знано по први пут, и босанске (!). Сви би да буду савремени „Свети Савa“, само - никако српски
* Међу онима који су похитали да истрче на терен који им (више) ни по чему не припада, два су гротескна лика – „поглавар ЦПЦ“ Мираш Дедеић и бивши реис-ул-улема Исламске заједнице БиХ Мустафа Церић. Хтели би да буду „Свети Савa“ наших дана
* Дедеић се, како тврде (недемантовани) медијски извори, 18. јануара својеврсном петицијом обратио васељенском патријарху Вартоломеју, пружајући свесрдну подршку његовој политици и одбрани од „подлих и перфидних напада“ на Васељенску патријаршију. Истовремено, залаже се за то да се поведе „озбиљан, канонски и историјски заснована дијалог“ о црногорском црквеном питању, ради враћања аутокефалности ЦПЦ и његове личне пастирске рехабилитације
* Церић тражи „босанску православну цркву“ заборављајући да је богумилска Црква босанска била јеретичка заједница... а он би да његова прижељкивана „Босанска православна црква“ буде васкрс те средњовековне! У неким медијима се тврди, мада без позивања на изворна документа, да је, попут Дедеића, и бивши реис упутио писмо подршке васељенском патријарху. Можда би он могао и да јој буде патријарх!
__________________________________________________________________
Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ
СВЕЧАНО обележавање и прослављање 850. годишњице рођења Светог Саве било је, као сваки Савиндан, па и узбуђеније него обично, повод за преиспитивање историјске улоге утемељивача српске црквене самосталности, државности и културе, а још више савременог смисла и зрачења светосавља.
Наравно, у неким Србима комшијским срединама поново су одапете отровне стреле против тог „православља на српски начин“, поистовећеног са злочиначким великосрпским национализмом и хегемонистичким експанзионизмом, штавише и некаквим наводним српским фашизмом и нацизмом, при чему су се мутни таласи распомамљене вербалне агресије и разобручене мржње у неким случајевима прелили преко свих граница разумске контроле и доброг укуса.
Ништа ново, уосталом... Рекло би се, чак, да су моћи светосавља од Срба свеснији вазда били, а и данас су, српски душмани, па су на све начине настојали да му затру исходиште и искриве смисао. Није случајно Синан паша одлучио да спали Савине надоносне мошти. Данас са на месту за које се веровало да се на њему тај светогрдни чин одиграо дижу куполе највећег новоизграђеног православног храма на Балкану.
Данило Радојевић
Има ли у томе неке поуке? За неке, изгледа, безнаджено нема...
Занимљиво је приметити да су овога пута, вероватно услед унутрашњеполитичке пренадражености српске јавности и располућености српског друштва дубоком идеолошком поларизацијом, крајње једнострани и острашћени негативни судови о светосављу изразито аподиктички изношени и од оних (номинално) српских актера друштвених распри, који у оданости завештању Светог Саве виде штетно и ретроградно застрањивање у односу на пожељно прилагођавање духу (пост)модерних времена.
Духовник благе речи, патријарх српски Порфирије еуфемистички је указао на настављање праксе „дискредитовања“ Светог Саве, а о каквом је „дискредитовању“ реч нека нам као илустрација послуже три примера обрушавања на хиландарског монаха краљевског рода и на образац хришћанског живота и делања, који је он оставио у наслеђе своме роду и духовном потомству. Одабрана су три парадигматична узорка антисветосавске хистерије, по један из муслиманске/бошњачке, католичке/хрватске и „монтенегринске“ средине, тако да се ни о кога не огрешимо.
- Ево, рецимо. како је својевремено у Матици црногорској светосавље одредио један од идеолога противсрпског „монтенегринства“ Данило Радојевић: „Идеологија светосавља, настала прије више од стољећа и по, а између два свјетска рата, из српскога црквенога врха прокламована у облику политичкога модела империјалнога етнофилетизма, ослоњенога на лик једнога националнога свеца, камуфлажно је задржавана у оквирима хришћанске догме, да би трајније и јаче дјеловала. Та идеологија постала је опробано средство асимилаторскога плављења свијести код православних дијелова (Србима околних) народа који су се, послије Првога свјетскога рата, нашли у границама Краљевине СХС. По својем карактеру светосавље се наслања на идеју о 'изабраном народу' што га сврстава међу идеологије расизма. Истовремено са учвршћивањем светосавља, у оквиру СПЦ рађено је и на стварању фикције о његовоме екуменскоме карактеру, кроз промовисање појма – саборност“.
Златко Пинтер
Извесни Златко Пинтер на Бранитељском порталу, позивајући се, нажалост, и на неке српске „ауторитете“, пише, између осталог, да је „радикална клеро-националистичка идеологија звана 'светосавље' (настала 30-их година прошлог века у крилу српског фашизма – са Николајем Велимировићем и Димитријем Љотићем као водећим идеолозима), главни духовни покретач свих зала која се рађају и извиру из данашње Српске православне цркве“.
Иако увек ваља имати на уму стару истину: није шта ти каже, него ко ти каже, пред оваквим опсесивним антисветосавним идеолошким харангама није допуштено остати нем и без одзива. Јер, реч је о живим, опасним намерама оних који су и најузорнијег хришћанина и неодступног светосавца, благопочившег патријарха Павла били спремни да оптуже као ратног хушкача. Грех му је, по свој прилици, био у томе што је у трагичним ратним искушењима стао уз свој народ, као што је то СПЦ увек чинила. Да ли се, можда, очекивало његово пастирско приклањање душманима српства?
Поменути Пинтер се не уздржава и пушта на вољу имагинацији закрвављене мржње: „ Патријарх не види реке крви које теку око њега и не стиди се масовних клања и зла које су његови сународници чинили и чине, нити о томе говори“. А наш патријарх је неуморно говорио: „Будимо људи!“ и „Обавезни смо и у најтежој ситуацији да поступамо као људи и нема тог интереса, ни националног ни појединачног, који би нам могао бити изговор да будемо нељуди“. Ни једноставнијег, али ни захтевнијег светосавског аманета за свако време и за све времена – успети, и у добру, а поготово у злу, бити и остати човек.
Рекао је честити патријарх Павле и да неће не велику, него ни најмању Србију, по цену злочина. Мрзитељима ни то није било довољно...
Муслимане (исламисте?), пак, хронично вређа празновање школске славе Светога Саве у национално мешовитим срединама, а не тако давно је реис-ул-улема Исламске заједнице у БиХ Хусеин Кавазовић упозорио на то да се ради стварања повољног амбијента за некакве наводне зликовачке накане против Бошњака, „величају ратни злочинци и њихови политички резултати, промовира светосавска идеологија (курзив–ДТ) и донекле усташизација културног, образовног и медијског простора“.
Хусеин Кавазовић
Постављање светосавља у исту раван са усташтвом и његовим повампирењем није само скандалозно, већ и морално монструозно. Шта би још требало навести? Sapienti sat! А могле би се десетине и десетине страница испунити цитирањем оваквих и сличних апсурдних тврдњи о ендемској злоћудности светосавља.
Од тога не би било никакве користи, јер је, с једне стране, реч о стереотипним изливима мржње сужених свести, а са друге, заправо исте, јасно је да је беспредметно на такве тенденциозне дијатрибе дежурних клеветника одговарати рационалним аргументима.
Постоји, међутим, и једна појава која ове године привлачи и заслужује извесну пажњу. Баш у време приближавања Савиндану обновљене су идеје о пожељности стварања националних православних цркава – хрватске, црногорске, чак, колико ми је знано по први пут, и босанске (!). Сви би да буду савремени „Свети Саве“, само никако српски. А познато је да се на иконостасима православних цркава, и то не само српских, светитељ из рода Немањића назива „Свети Сава српски“. Јер, у хришћанству има неколико светитеља тога имена.
У Јудејској пустињи постоји, тако, Лавра Светог Саве Освећеног, један од најзначајнијих манастира Свете земље, чија је историја дужа од 1500 година, а који је наш Свети Сава походио приликом свог путовања на Исток. Према живом предању, свети Сава Освећени беше оставио завештање да се после његове смрти његов жезал преда архијереју царског рода и истога имена, кад буде дошао у манастир.
У тренутку када је Свети Сава ступио у цркву манастира Светог Саве Освећеног догодило се чудо: жезло Освећеног, које је на једном трону стајало пуних 700 година, само од себе је пало. Сутрадан се, по уласку Саве српског у католикон десило исто, па се монаси сетише завештања Саве Освећеног, те му поклоне жезло. Жезло се данас чува у Кареји.
Братија истог манастира поклонила му је и две иконе: "Млекопитатељницу", која је у Савиној испосници у Кареји, и најчувенију хиландарску икону, "Тројеручицу". Дакле, Свети Сава Српски непосредно је повезан са ранохришћанским предањем о Светом Сави Освећеном, чијом су лавром српски монаси чак и управљали током XVI/XVII века.
Озбиљна ствар! А сад би неки, који немају никаквог додира са било каквом светошћу, да попут првог српског архиепископа, али пластичним политичким жезлима установљавају нове цркве на телу Савине, али само да не буду српске. Кад у данашњем свету озбиљно поремећеног система свих (традиционалних) вредности, поготово на слуђеном Балкану, такве претензије, иако, надајмо се, без стварног изгледа на успех, не би биле потенцијално деструктивне и опасне, доживљавале би се само као комичне.
Признавање аутокефалности расколничке Украјинске православне цркве (2019) од стране Васељенског патријарха Вартоломеја подгрејало је амбиције, које нису од јуче, да се и на бившем југословенском простору примени произвољно начело да се границе црквене јурисдикције у православљу морају поклапати са државним међама.
Патријарх Вартоломеј
Још од оснивања 1942, у Павелићевој НДХ, ефемерне Гермогенове Хрватске православне цркве, идеја о успостављању такве творевине није потпуно замрла, а сада се о њој поново отвореније говори на хрватској клеронационалистичкој десници. Засад без икаквог ефекта. Међутим, самопрокламована Црногорска православна црква, која је у Ђукановићевој ери уживала тактички дозирану, али евидентну подршку подгоричких власти, иако је у Црној Гори у сваком погледу маргинална, не мирује и види своју шансу у логици и пракси папоидног тумачења канонског поретка светског православља, за коју се определила Васељенска патријаршија.
Кад је надавно, свакако у контексту специјалног и пропагандног рата, Спољна обавештајна служба Руске Федерације жестоко напала патријарха Вартоломеја, оптуживши га да, у сарадњи за британским и другим тајним службама систематски ради, не само на слабљењу Руске православне цркве, већ и на разарању васколиког православља, указујући на његову намеру да призна цетињску ЦПЦ, духови на Балкану су се додатно узнемирили, а страсти узбуркале. Индиректно је на неким екстремним порталима „прозиван“ чак и митрополит Јоаникије!
Васељенска патријаршија је, очекивано, овакве наговештаје изричито демантовала, укључујући и изјаву утицајног митрополита Халдиконског Емануила, суштински фанарског (и фанариотског) „министра спољних послова“, у којој је истакао да Васељенска патријаршија никада није контактирала са представницима ЦПЦ.
Својевремено је и сâм патријарх Вартоломеј у једном значајном интервјуу београдској „Политици“, непосредно после давања томоса Украјинској цркви, нагласио да нема никакве канонске аналогије између статуса Украјинске и Македонске православне цркве, а камоли тек тзв. Црногорске православне цркве. Није, иначе, баш сасвим тачно да архијереји Васељенске патријаршије нису имали никаквих контаката са самозванцима из ЦПЦ, о чему сведоче и изјаве, дате једном урајинском унијатском порталу, „митрополита Бориса“ (Бојовића), који је на челу ЦПЦ покушао и делимично успео да смени Мираша Дедеића.
Бојовић је, иначе, завршио Кијевску богословску академију и за расколничке работе је свакако погодније кадровско решење од вишеструко дискредитованог распопа Дедеића. Ипак, без обзира на фанарске недоследности и двоструке игре, из више разлога није реално очекивати да Васељенска патријаршија у догледно (послелитијско) време планира искорак ка давању томоса о аутокефалности тзв. ЦПЦ .Али, кога су змије уједале...
Како било да било, садашње флуидне и непредвидљиве политичке прилике и кретања у нашем региону, одраз старих сукоба и великог престројавања у глобалним размерама, навеле су да се после упозорења из Москве, огласе сви ловци у мутном, чак и они чије само оглашавање тешко компромитује идеје за које се залажу и настоје да их наметну.
Међу онима који су похитали да истрче на терен који им (више) ни по чему не припада, два су гротескна лика – поменути „поглавар ЦПЦ“ Мираш Дедеић и бивши реис-ул-улема Исламске заједнице БиХ Мустафа Церић. Хтели би да буду „Свети Саве“ наших дана. Дедеић се, како тврде (недемантовани) медијски извори, 18. јануара својеврсном петицијом обратио васељенском патријарху Вартоломеју, пружајући свесрдну подршку његовој политици и одбрани од „подлих и перфидних напада“ на Васељенску патријаршију. Истовремено, залаже се за то да се поведе „озбиљан, канонски и историјски заснована дијалог“ о црногорском црквеном питању, ради враћања аутокефалности ЦПЦ и његове личне пастирске рехабилитације.
Дарко Танасковић
Наравно, оптужио је СПЦ за „великосрпски светосавски етнофилетизам“, као политичко средство „насилне асимилације“.
Коме није позната колоритна и проблематична биографија овог човека, могао би му можда и поверовати. Без улажења у појединости, а у складу са нашом темом, ваља рећи само да је он, својевремено свештенослужитељ у СПЦ и у Васељенској патријаршији, кад му је то одговарало, величао Светог Саву и Видовдан, али је потом услед неморала рашчињен у обема тим православним црквама и постао расколник.
Потписник ових редова добро се сећа каквим му је епитетима у неформалном разговору деведестих година патријарх Вартоломеј дочаравао Дедеићев ћудоредни лик. Старешина Фанара је, нажалост, показао на шта је све спреман, али је неки његов salto mortale у Дедеићевом случају ипак тешко замислити.
А онда, Мустафа Церић! И он би да створи још једну православну цркву – босанску! У ауторском тексту, а и у неким другим приликама, овај у сваком погледу бивши муслимански верски поглавар који са тиме никако да се помири, предлаже обнављање аутокефалности аутохтоне православне цркве у Босни, где је она, по њему, у средњем веку постојала.
Према наводу у „Слободној Босни“, Церић образлаже да би „Обнова 'Босанске цркве', у облику аутокефалне 'Босанске православне цркве', била чин враћања равнотеже - између вере и државе, између традиције и савремености, између идентитета и суживота. Она би симболизовала прекид с монополима и туторствима која Босну деценијама држе у туђим наративима, и повратак принципу да се босанска духовност обликује у Босни, за Босну и у лојалности босанској историјској државности“.
Заборавља Церић да је богумилска Црква босанска била јеретичка заједница против које су се жестоко борили православни, а и католички верски поглавари и владари, а он би да његова прижељкивана „Босанска православна црква“ буде васкрс те средњовековне! У неким медијима се тврди, мада без позивања на изворна документа, да је, попут Дедеића, и бивши реис упутио писмо подршке васељенском патријарху и похвалио његову мисију у служби „верских слобода за све народе“, што не би било изненађујуће, с обзиром на Церићев манир да се непосредно писмима обраћа значајним политичким и верским лидерима, каквим очигледно и себе сматра, и високопарно им саопштава своје мудре мисли, па би било сасвим у духу таквог непримереног понашања да и Фанару пренесе своју оригинално сумануту замисао о пожељности установљавања некакве босанске православне цркве.
Можда би он могао и да јој буде патријарх!
Међурелигијско вјеће БиХ осудило је Церићев иступ као штетну провокацију која угрожава међурелигијски саживот, а и Исламска заједница се од њега оградила, иако јој ни СПЦ ни Свети Сава осведочено нису прирасли за срце. Веома оштро реаговали су и православни архијереји у БиХ, епископ бихаћко-петровачки Сергије и митрополит зворничко-тузлански Фотије.
„Не зна господин Церић и никад неће знати да се Цркве не оснивају у страначким кабинетима, јер ово није ни Независна Држава Хрватска нити кабинет украјинског председника, па да се Цркве оснивају као што се оснивају културно-уметничка друштва“, поручио је, поред осталог, епископ Сергије.
Уосталом, и сâм Церић је положај реис-ул-улеме био освојио пучем.
Нормалан и уравнотежен човек мора се запитати откуда то да се чак и у тако девијантним и наопако усмереним умовима попут Дедеићевог и Церићевог могу родити толико некритички опадачке тврдње о светосављу и о самом Светом Сави.
Можда и нема места чуђењу. Ево шта је поводом Савиндана нашла за сходно да у телевизијској емисији изјави једна млађа професорка историје у Србији: „Ја имам мали проблем са тиме шта је школска слава. Да се ми још увек градимо на тим неким темељима светосавља. Стално се враћамо у прошлост, никако да изађемо из те прошлости и да кренемо ка будућности. Свети Сава је био типичан човек свог времена, он је био каријериста (курзив –ДТ), с тим да је његова каријера била у цркви“.
Мали проблем?! Е, па кад тако несувисло и будаласто збори и просуђује једна историчарка у Београду, шта очекивати од разних савремених католичких, муслиманских и „монтенегринских“ каријериста који би да се данас успешно друштвено и политички остваре на далеком трагу Светога Саве, заборављајући какво је савремено, безвремено и свевремено жезло он носио у светачкој руци – православно хришћанско и српско?
Право и једино важно јесте питање колико Срба дели историчаркин поглед на Светог Саву и на светосавље. Реалистично је схватити да их није мало, али и да их је сваке године ипак све мање.
https://sveosrpskoj.com/komentari/tanaskovic-svi-bi-da-budu-sveti-sava-s...
