Степић: И Српска и Србија морају се спремати за постдејтонска времена

ТРИБИНА „НОВА ФАЗА ОДНОСА У БиХ: ШТА СТОЈИ ИЗА ДОГОВОРА ВАШИНГТОНА И ДОДИКА“ – ИЗЛАГАЊЕ МИЛОМИРА СТЕПИЋА

* Шмит се примирио, а тек ће се видети на коју страну ће то превагнути. Да ли ка његовом само привременом смиривању, да би потом уследили нови удари на статус Републике Српске или, пак, ка обесмишљавању његове улоге и чак (ин)директном повлачењу. Можда и ка укидању ОХР-а и високих представника

* „Додиков кандидат“ Синиша Каран победио је на изнуђеним превременим изборима са непуна два процентна поена предности – са 50,31% био је испред СДС-овог Бранка Блануше са 48,36%. Разлика није била велика с обзиром да је опозициони лидер победио са великом предношћу у два највећа и геополитички важна града – главном, Бања Луци, и оном где се стичу источно и западно „крило“ Републике Српске – Бијељини. С друге стране, кандидат владајуће странке победио је у двоструко више општина него СДС-ов – у 44 према 20

* Немачка и Аустрија одавно полажу ексклузивно право да БиХ држе под својом „шапом“, уз подршку осведоченим геополитичким ех-yu „подизвођачима“ Хрватској, па чак и Словенији. Ту је и „дежурно“ Уједињено Краљевство, а да не би заостајала – и Француска

* Не заборавимо регионалну силу којој је рахметли Алија БиХ „оставио у аманет“ – ердоганистичку Турску и њене неоосманистички и пантуркистички профилисане амбиције у виду Давутоглуове „стратегијске дубине“

______________________________________________________________

              ПРОТИЧУ бурни догађаји с краја октобра и током новембра 2025, те се по свој прилици улази у период „смиривања тла“ после „политичког земљотреса“ – Додиковог демисионирања у замену за укидање санкција њему, његовим сарадницима и некимправним субјектима.

              И даље остаје питање уложеног и профита: за њега лично и нарочито за Републику Српску.

              „Читање између редова“ упућује на неке – истина, несигурне – закључке, претпоставке и показатеље. Има их више, али се издвајају три:

              2. ШМИТ – Шмит се примирио, а тек ће се видети на коју страну ће то превагнути. Да ли ка његовом само привременом смиривању, да би потом уследили нови удари на статус Републике Српске или, пак, ка обесмишљавању његове улоге и чак (ин)директном повлачењу. Можда и ка укидању ОХР-а и високих представника, који су од 1995. донели 166 закона и 900 одлука, те од 1997. коришћењем тзв. Бонских овлашћења прилично развластили Републику Српску, одузимајући јој 83 надлежности и преносећи их на ниво БиХ.

Миломир Степић

              У том контексту, индикативно је разочарање и, штавише, бес политички „размаженог“ муслиманског/бошњачког корпуса који је очекивао да ће у режији правих или лажних високих представника и институција формираних мимо „Дејтона“ (првенствено Суда БиХ и Уставног суда БиХ) доћи до „само своје БиХ“.

              2. ДЕЈТОН – Обелeжено је и три деценије од Општег оквирног споразума за мир у БиХ (Дејтонског споразума) бројним мање или више пристрасним манифестацијама, медијским наступима и текстовима. Карактеристична је била Међународна научна конференција „Тридесет година Дејтонског мировног споразума: досези у изградњи мира и функционалне државе“, одржана 18-19. новембра 2025, у организацији Академије наука и умјетности БиХ из Сарајева и Универзитета у Сарајеву.

              Црвена нит која се провлачила кроз већину реферата била је трагикомична и далеко од реалности: чинила су је ноторна залагања за наводну функционалност БиХ и њен пут у ЕУ и НАТО, чиме се отворено додворавало Западу, а невешто прикривале унитаристичке и хегемонистичке тежње „политичког Сарајева“, уз неизбежно осуђивање Србије и Републике Српске.

              3. ИЗБОРИ – Недавно су одржани изнуђени, превремени избори за председника Републике Српске. Према прелиминарним, незваничним и некомплетним резултатима ЦИК-а победио је „Додиков кандидат“ са непуна два процентна поена предности – Синиша Каран из СНСД-а са 50,31% био је испред СДС-овог Бранка Блануше са 48,36%.

              Разлика није била велика с обзиром да је опозициони лидер победио са великом предношћу у два највећа и геополитички важна града – главном, Бања Луци, и оном где се стичу источно и западно „крило“ Републике Српске – Бијељини.

              С друге стране, кандидат владајуће странке победио је у двоструко више општина него СДС-ов – у 44 према 20.

              Са становишта електоралне (изборне) географије дошло је до интересантног и за страначке посленике пажње вредног обрта. У источном делу Републике Српске, који је важио за баштиника десничарске, прочетничке традиције, некада снажном упоришту СДС-а, са само неколико општина-изузетака, победио је Синиша Каран као узданица левичарске СНСД. У западном делу, пак, у традиционално партизанској и левичарској Крајини, која се сматрала неприкосновеним „забраном“ СНСД-а, политички продор у десетак пространих и многољудних општина и градова победом Бранка Блануше учинио је СДС.

              Све ово представља тек посредне назнаке промена које могу да проистекну из договора САД-Додик, чији су елементи разумљиво обавијени тајновитошћу. У сваком случају, учињен је први корак да се наслеђена дубока ушанченост превазиђе и односи помере са ипак укинули санкције некоме коме су увели, што се ретко догађа и што довољно говори. При томе, њихови званичници нагласили су да ће решења у БиХ препустити локалним актерима и конститутивним народима.

              Не мора да значи да је то радикална промена курса њиховог „дипломатског носача авиона“, али за почетак је довољно.

              Ако то води заустављању даље девастације „Дејтона“ – нарочито муслиманских/бошњачких унитаристичких и хегемонистичких тежњи – а цена буде прихватљива, нагодба ће моћи да се оцени као позитивна. С друге стране, Републику Српску може чекати неизвесна будућност, нарочито ако у неку врсту б-х вакуума услед ратом изнуђене дефанзиве Русије и дугорочног пасивизовања САД буде покушао да се интензивније инфилтрира неко трећи.

              Наравно, ради се првенствено о ЕУ, која ће тако покушати да манифестује нарушено јединство, односно обнови пољуљани кредибилитет.

              Немачка и Аустрија одавно полажу ексклузивно право да БиХ држе под својом „шапом“, уз подршку осведоченим геополитичким ех-yu „подизвођачима“ Хрватској, па чак и Словенији.

              Ту је и „дежурно“ Уједињено Краљевство, а да не би заостајала – и Француска.

              Не заборавимо регионалну силу којој је рахметли Алија БиХ „оставио у аманет“ – ердоганистичку Турску и њене неоосманистички и пантуркистички профилисане амбиције у виду Давутоглуове „стратегијске дубине“.

              У сваком случају, „Дејтон“ очигледно не може трајати до судњег дана. Република Српска се мора спремати за постдејтонска времена.

              Подразумева се – и Србија. 

              (Трибина је одржана 26. новембра у организацији портала Све о Српској и Факти – уз подршку Представништва РС у Србији)