Кина упозорила Јапан да по Повељи УН има право да га превентивно нападне

ОПОМЕНА ИЗ ПЕКИНГА ПОНОВО УКАЗАЛА ДА ЈЕ СИЛА ЈЕДИНИ РЕГУЛАТОР МЕЂУНАРОДНЕ ПОЛИТИКЕ

* Подсетила Токио на чланове 53, 77 и 107 Повеље УН који силама које су основале УН дају право да предузму једностране војне акције против „непријатељских“ земаља из Другог светског рата (Немачке, Италије и Јапана) ако почну да обнављају своју агресивну политику

__________________________________________________________________

           Аутор: Тимофеј БОРДАЧОВ

           KИНА  је пре неколико дана подсетила Јапан на чланове 53, 77 и 107 Повеље УН. Ови чланови дају право силама које су основале УН да предузму једностране војне акције против „непријатељских“ земаља из Другог светског рата (Немачке, Италије и Јапана) ако почну да обнављају своју агресивну политику.

           Поменута три члана су уграђена у Повељу УН 1949. године и, упркос покушајима да буду уклоњени, остали су непромењени од тада.

           Све ово значи да би Кина, хипотетички, могла да нападне Јапан, а Русија Немачку, ако уоче знаке обновљене агресије у њиховом понашању, а Повеља УН им у томе не би била сметња.

           Ово подсећање делује делимично изненађујуће, а делимично застрашујуће, али је реално подсетник да је сила једини регулатор међународне политике. А једини начин да се успостави равнотежа снага јесте - тотални рат, колико год то жалосно звучало из перспективе неупућених.

           Главна права увек су код оних сила које из великих ратова изађу као победнице. У ствари, у томе је и суштина свих дискусија о пријему у стално чланство Савета безбедности УН земаља попут Индије, Бразила и других јер оне нису победиле у светским ратовима. А геополитичка безначајност Британије или Француске, свиђало нам се то или не, не мења чињеницу да су обе силе, завршиле Други светски рат у престоници свог пораженог непријатеља.

           Чак и Француска. Поготово што је само 15 година након пада Берлина већ направила сопствену атомску бомбу. И наставила да развија нуклеарни потенцијал упркос томе што су је Сједињене Државе 1966. године оставиле без неопходних суперрачунара.

           Другим речима, сви међународни режими и правила која су икада постојала само су алати, а не методи, за постизање мира.

           Метод је учешће у доношењу одлука „на Олимпу“ оних који поседују техничке капацитете да униште. То је цела поента са оснивачима УН још од 1945. године и разлог зашто је ова организација опстала овако дуго.

           Данас размишљамо о томе како реформисати УН, а не о измишљању нечег потпуно новог.

           Злосрећна Лига народа (1919–1946) се распала не зато што је била лоша, већ зато што се равнотежа снага између главних светских сила променила. Наставила би да функционише да су Британија и Француска успеле да спрече Други светски рат. Али, оне нису успеле, а режим у којем су Лондон и Париз играли водеће улоге отишао је у заборав.

           Најједноставнији теоријски модел светског поретка јесте да моћ припада победницима.

           Индија и Бразил су две бескрајно поштоване силе, али не носе на себи крв оних који су се, последњи пут, усудили да угрозе мирно постојање целог човечанства и за то платили цену.

           Стога је Кина само подсетила Јапан на чланове Повеље УН који су фиксирали улогу поражених...