Треба одбијати сваки мамац са распакивањем Дејтонског споразума

БЕОГРАД: ТРИБИНА „НОВА ФАЗА ОДНОСА У БиХ – ШТА СТОЈИ ИЗА ДОГОВОРА ВАШИНГТОНА И ДОДИКА“

* Млађен ЦИЦОВИЋ: Било би наивно веровати да ће сарајевска политика према Србима одједном и одмах променити причу и чињење. Неће

* Дарко ТАНАСКОВИЋ: Све је јасније да је главни напор „колективног Запада“ стратегијски усмерен ка томе да се, у светлу пројектовања великог рата са Русијом, о чему се све одређеније говори, средњорочно, а пожељно и краткорочно, створе услови за интегрисање БиХ и Србије у структуру НАТО

* Ненад КЕЦМАНОВИЋ: Предстојећу иницијативу, пошто неће бити само Додикова, него и Трампова, и руска и кинеска, неће моћи ни да прећуте ни да одбију, а неће моћи ни да је опструишу Немци и Британци, као што чине у Украјини

* Александар ПАВИЋ: Додик је срдачно приман у Русији и након скидања америчких санкција и прихватања ЦИК-ових избора, а подршка руске дипломатије Српској остала непромењена

* Миломир СТЕПИЋ: „Дејтон“ очигледно неће трајати до судњег дана и Република Српска се мора спремати за постдејтонска времена

* Предраг ЋЕРАНИЋ: Благонаклона Русија Додика је разумела и оправдала. Коначно, спортским речником казано: памти се резултат. А он је тренутно више него добар за Српску

* Александар ВРАЊЕШ: Све ово што су урадили председник Додик и предсједница Цвијановић, крунисано је победом Карана и то је један заокружен отпор свим наметањима, дестабилизацији, нелегалним смјенама

* Слободан РЕЉИЋ: Никаква конструктивна решења, која би узела у обзир права, ставове и потребе РС, нису на видику

* Душан ПРОРОКОВИЋ: Договор Вашингтона и Милорада Додика јесте утирање пута ка деескалацији преко амортизације ефеката сулудих потеза „коалиције вољних“ усмерених ка продужавању интервенционизма

* Небојша МАЛИЋ: Питање свих питања је: шта да се ради кад (не ако) Сарајево опет одбије дијалог и потражи подршку са стране, као што се десило марта 1992.

________________________________________________________________

          У БЕОГРАДУ је одржана трибина „Нова фаза односа у БиХ: шта стији иза договора Вашингтона и Додика“.

          У Прес центру Удружења новинара Србије. У организацији информативно-политичких портала Све о Српској и Факти – уз подршку Представништва Републике Српске у Србији.    

          Учеснике трибине, а и све који су трибину пратили преко линка Прес центра, поздравио је шеф Представништва Млађен Цицовић, рекавши:

          - Најновије ставове и одлуке Сједињених Америчких Држава сви људи добре воље у региону и свијету прихватили су као први корак у сређивању односа и права два ентитета и три конститутивна народа БиХ, осим наравано оних којима то не одговара – сарајевска политичка чаршија и милитантни део Европске уније.

          Непостављени, нелегални високи представник ће, после своје дрскости, незнања и бахатости, ваљало би веровати, сам отићи или бити смењен и тако и тиме ставити тачку на протекторат и међународно штеточинство у Босни и Херцеговини – пре свега према Републици Српској и српском народу као једном од три конститутивна народа у овој земљи.  

          Било би наивно веровати да ће сарајевска политика према Србима одједном и одмах променити причу и чињење. Неће. И зато што неће требало би, не само бити увек опрезан, него просто одбијати сваку могућност распакивања Дејтонског споразума, јер он посебно у Анексу 4. који је Устав БиХ, на најбољи начин регулише односе између ентитета и констутивних народа, Срба, Хрвата и Бошњака. Ако је до распакивања, ено Вашингтонског споразума који би у новим причама и деловањима могао макар заштитити права хрватског, а и српског народа у Федерацији БиХ.        

          Наступивши први, Александар Раковић је указао да побољшање односа Путина и Трампа може имати везе и са разумнијим погледом Трампове администрације према простору бивше Југославије.   

          Дарко Танасковић је оценио:

          - Без обзира на унутрашњу сложеност, особеност и вишеаспектност ситуација у РС и у Србији, које свакако заслужују усредсређену и детаљну пажњу, све је јасније да је главни напор „колективног Запада“ стратегијски усмерен ка томе да се, у светлу пројектовања великог рата са Русијом, о чему се све одређеније говори, средњорочно, а пожељно и краткорочно, створе услови за интегрисање БиХ и Србије у структуру НАТО-а.

          - Ако се у том кључу анализирају континуитети и дисконтинуитети у тактици и (условно) оператици садашњег деловања САД, Немачке (тј. бриселског естаблишмента ЕУ) и Турске, као најактивнијих страних протагониста на Балкану, а посебно на бившем југословенском простору, неизбежно се долази до закључка да сваки од ових субјеката, у складу са специфичностима своје улоге и начина њеног остваривања, а и државног интереса, у крајњој линији тежи истом циљу – заокруживању, без остатка, целокупне Југоисточне Европе  унутар граница Атлантског савеза.

          За Србе и њихове државе пресудно значајан биће одговор на овај епохални изазов, а сва збивања, одлуке и исходе на унутрашњем друштвеном и политичком плану ваља посматрати и процењивати у функцији те макроперспективе.     

          Ненад Кецмановић рекао је и ово:

          - Трамп–Додик агенда деескалације кризе у БиХ, коју је, како је речено у СБ УН (Русија, Кина, САД), изазвао Шмит, у завршници подразумева равноправан дијалог све три националне стране. Додик је и раније, као председник Републике, позивао на такав дијалог, а сада то поново најављује као председник највеће странке у целој БиХ.

          - Бошњачка страна је уочи, током и после рата у таквим договорима учествовала, прихватала их и потписивала, а затим одустајала. Најзад, и Дејтонски споразум су, упркос потписима Изетбеговића и Силајџића, прогласили „лудaчком кошуљом за Бошњаке“, а на последњу Додикову иницијативу од пре две године нису ни одговорили.

          - Предстојећу иницијативу, пошто неће бити само Додикова, него и Трампова, и руска и кинеска, неће моћи ни да прећуте ни да одбију, а неће моћи ни да је опструишу Немци и Британци, као што чине у Украјини.

          - За званичну Будимпешту, која води активну политику на Балкану, Република Српска је савезник. Орбан, који је код Трампа ишао још као председнички кандидат, показао је да је пријатељ, да Мађарска подржава, како Србију, тако и Републику Српску и ово је континуитет те сарадње - рекао је декан Факултета безбедносних наука у Бањалуци Предраг Ћеранић.

          У наставку је уагласио: „Промена америчког курса према БиХ, односно Републици Српској, видела се и на седници Савета безбедности УН посвећеној Босни и Херцеговини. Амерички амбасадор је нагласио да Сједињене Државе више не теже изградњи држава нити наметању снажних међународних интервенција. Преведено – САД се неће мешати у унутрашње ствари у БиХ.

          Али, ако неће Американци тог задовољства се не желе одрећи Немци и Британци. Немачка је поновно „залегла“ иза Кристијана Шмита и његових одлука, иако је његов глас у БиХ све тиши. Благонаклона Русија Додика је разумела и оправдала. Коначно, спортским речником казано: памти се резултат. А он је тренутно више него добар за Српску.

          Оно што је Додикову политику одувек красило било је преузимање иницијативе и то је на сцени. Шта је решење за БиХ? Оно је ту, на дохват руке и зове се стриктно поштовање Дејтонског споразума. Нема тог препакивања које би Српској могло пружити више од слова Дејтона. Слова, а не духа. Повратак отетих надлежности требало би да буде окосница српске политике.

          - Све ово што су урадили председник Додик и председница Цвијановић, крунисано је побједом Карана и то је један заокружен отпор свим наметањима, дестабилизацији, нелегалним сменама - навео је амбасадор БиХ у Србији Александар Врањеш.

          - Преговори Жељке Цвијановић са државним врхом САД иза затворених врата који су резултовали између осталог и укидањем санкција за четрдесет и осам физичких и правних лица из Републике Српске, били су мета многих неутемељених опозиционих критика.

          Опозиционе партије из Републике Српске које, ако изузмемо њихову сервилност појединим страним амбасадама у Сарајеву, углавном немају неке озбиљније и шире међународне контакте изван БиХ, те су из властите локалне визуре по инерцији кренули да критикују власт, без познавања ни контекста нити садржаја преговора.

          Тако смо добили низ лажних тврдњи да је у питању издаја националних интереса, капитуалција Републике Српске, предаја имовине, понижење, издаја Русије и Србије, убрзан улазак у НАТО, легализација Шмита, слабљење преговарачке позиције, итд. Ово излагање има за циљ да анализира наведене критике с намером да маркира не само њихову неоснованост, него да покаже и мањак политичких домета опозиције у Републици Српској. 

          Елементи договора САД-Додик разумљиво су обавијени велом тајновитости. У сваком случају, уверен је Миломир Степић, учињен је први корак да се наслеђена дубока ушанченост превазиђе и односи помере са мртве тачке.

          Преседан је сама чињеница да су Американци некоме коме су увели санкције ипак их укинули, што довољно говори. При томе су њихови званичници нагласили да ће решења у БиХ препустити локалним актерима и конститутивним народима. Не мора да значи да је то радикална промена курса њиховог „дипломатског носача авиона“, али за почетак је довољно.

          Ако то води заустављању даље девастације „Дејтона“ – нарочито унитаристичких и хегемонистичких тежњи „политичког Сарајева“ – а цена буде прихватљива, нагодба ће моћи да се оцени као позитивна.

          С друге стране, Републику Српску може чекати неизвесна будућност, нарочито ако у неку врсту б-х вакуума услед изнуђене дефанзиве Русије и пасивизације САД буде покушала да се интензивније инфилтрира ЕУ и тако манифестује нарушено јединство, односно обнови пољуљани кредибилитет.

          Немачка и Аустрија одавно полажу ексклузивно право да БиХ држе под својом „шапом“, уз подршку традиционалних геополитичких ех-yu „подизвођача“ у Хрватској, па чак и Словенији. У сваком случају, „Дејтон“ очигледно неће трајати до судњег дана и Република Српска се мора спремати за постдејтонска времена.

          Договор Вашингтона и Додика је за јавност „црна кутија“, али много је лакше – оценио је Слободан Рељић - кад погледате шта се дешавало три деценије од Дејтонског споразума закључити да то доноси штете за Републику Српску (па и за Додика, који очекује да ће бити допуштено да се варти у политичке воде) него разрешење проблема.

          - Једино што се помиње као евентуални напредак је удаљавање садашњег Високог представника који од почетка нема одобрење Русије и Кине, али то само по себи није значајна промена.

          Никаква конструктивна решења, која би узела у обзир права, ставове и потребе РС, нису на видику. 

          - Велико је достигнуће имати добре односе са Москвом и Вашингтоном. То је велики успех, с обзиром да Српска није суверена држава.То је јако важно, с обзиром на притиске који ће неминовно долазити из Брисела - изјавио је Александар Павић.

          Много се медијске прашине дигло око америчког скидања санкција председнику Додику. У српском медијском простору се постављају и питања о томе ”шта је дато заузврат”, односно, шта је ”издано”, ”продано”, итд. и да ли је Русима ”забијен нож у леђа”?

          Нажалост, додао је Павић, много мање простора је посвећено следећим кључним моментима: 1. У Сарајеву су реакције биле изузетно негативне, са тенденцијом тумачења да су САД малтене сада стале на српску страну. 2. САД су наставиле са својим новим, избалансираним ставом према БиХ, што се између осталог видело и на последњем заседању Савета безбедности УН. 3. Додик је срдачно приман у Русији и након скидања америчких санкција и прихватања ЦИК-ових избора, а подршка руске дипломатије Српској остала непромењена.

          Споља гледано, све иде у прилог тези да је аранжман између рукодовства Српске и Трампове администрације Српској донео више позитивног него негативног, без нарушавања односа са најважнијим српским савезником, Руском Федерацијом.

          Укидање америчких санкција Републици Српској и позив САД на договор три народа у БиХ без међународног протектората је готово потпуна геополитичка побједа Српске, мада извојевана по цену пристанка на Шмитове изборе. Али, упозорио је Небојша Малић, то је само увод у нову битку, за решавање БХ ребуса који је ових протеклих 30 година провео у дејтонском “фрижидеру”.

          Дијалог три конститутивна народа у БиХ је пожељан, али сам по себи није циљ, већ средство. Циљ би требало да буде или самосталност Српске или проналажење modus vivendi са Бошњацима и Хрватима. Питање свих питања је: шта да се ради кад (не ако) Сарајево опет одбије дијалог и потражи подршку са стране, као што се десило марта 1992.

          - Имамо нови тренутак у политичком животу БиХ, неће бити лако решавати кризе које надолазе, много је изазова, ризика и претњи и Мађарска може бити конструктиван фактор у том контексту да за Бањалуку отвара одређена врата у Бриселу, лобира и да се предузимају заједничке иницијативе - навео је Душан Пророковић.

          - Договор Вашингтона и Милорада Додика јесте утирање пута ка деескалацији преко амортизације ефеката сулудих потеза „коалиције вољних“ усмерених ка продужавању интервенционизма. Међутим, са покушајима да се артикулише интервенционизам још увек није завршено, нити су одлуке Кристијана Шмита из 2025. године били последњи сулуди потези међународних представника у БиХ.

           - Због тога, највероватније је да нас све до одржавања редовних избора у јесен 2026. године очекује наставак текуће агоније, са много приче о европерспективи БиХ, притисака усмерених ка уставним променама, али и немогућности да се те приче значајније укорене у целокупној Б-Х јавности и неспособности да се притисак манифестује конкретним политичким уступцима.