Прилепин: Украјинци могу из себе избацити руску културу само ако – униште себе

ОБЈАСНИО ЗБОГ ЧЕГА СЕ УКРАЈИНЦИ – УПРКОС ДРЖАВНОЈ РЕПРЕСИЈИ МАСОВНО ВРАЋАЈУ РУСКОМ ЈЕЗИКУ

* И деца прелазе на руски иако су и њихови родитељи већи део свог живота провели у независној Украјини! А последњих 11 година – у земљи у којој је руски језик потпуно изгубио свој званични статус и био деградиран на статус „саучесника окупатора“

* Па, зашто се то догодило? У најкраћем: због руске културе. Зато што су чак и њихове баке и деке већ говорили руски

* Украјина је 1985. године у целини била рускоговорна. Зато што је становништво постало писмено. Зато што су Пушкин и Лав Толстој улазили у сваки дом. Зато што су најзанимљивији филмови били на руском, најзанимљивији цртани филмови били су на руском, најбоље књиге биле су на руском

* Украјински певач, Иван Дорн, као што се и могло очекивати, 2022. године је говорио против „руске агресије“. Обећао је да ће Украјина „вратити“ Таганрог и Вороњеж. Објавио је неколико синглова на украјинском. А онда, у октобру ове године... објавио је нови албум на руском. Зашто? Зато што чак ни у Украјини никоме не треба украјински Иван Дорн

___________________________________________________________

             Aутор: Захар ПРИЛЕПИН

             УКРАЈИНСКИ писац Андриј Кокотјуха је ожалошћен.

             Недавно се толико отворио!

             Пренећу вам његов диван говор у преводу:

             „Украјински језик опада у кијевским школама. Ово је вест која дуго није била вест. Барем за мене, аутора 29 дечјих књига, кога годишње од септембра до априла позивају у разне кијевске образовне установе. Школе, лицеји, гимназије. Приватне школе често питају јер имају највећи проблем са украјинским језиком.

             - Наставници који ме позивају, веома се труде да организују сусрет са украјинским аутором књига на украјинском језику за школарце, јер је то потребно сваком наставнику; то је њихова иницијатива, њихова потреба. То их легитимише као наставнике украјинског језика и књижевности. 'Гледајте, отварамо врата савременим писцима.' А администрација – често изворно рускоговорећа – то подржава: 'Гледајте, имамо нешто украјинско!'“

             (Овде је Кокотјуха пародирао руски акценат: администрација, имплицира он, тамо толико говори руски да чак ни не зна који је слог наглашен у речи „украјински“.)

             Коктјуха наставља:

             „Наставници увек скрећу поглед када два или три ученика, потпуно опуштено, разговарају на руском. А нека од деце која су ипак заинтересована за књиге питају на руском: 'Ох, могу ли да направим селфи са вама? Хвала вам.' Не, наравно, ми не одбијамо састанке. И да, нигде у свету ниједно одељење никада није имало 100% својих ученика заинтересованих за књиге и читање.

             -  Само што ти позиви нису потреба ученика, већ очајнички чин наставника. Ти позиви су вапај за помоћ: они нас не чују, не слушају, можда чак ни вас, па, ви сте познати, децо, познати живи лауреат/кандидат/апликација. Не, нисам познат. Упркос томе што сам у школском програму, не. Реално, не процењујем себе.“

             - И разумем зашто наставници језика и књижевности често користе реч „славни“ када ми се обраћају. Па, можда ће моја слава барем пробудити апетит за украјински... Људи моји, то нису проблеми у школама. То су проклети проблеми код куће..."

             Ниједна руска пропаганда не би могла тако добро да опише ситуацију у Украјини као овај украјински писац.

             Ако пажљиво прочитате његов текст, постаје јасно да његови позиви у школе заправо нису о „потреби“ наставника, како он тврди, већ ради „легитимизовања“, како је и сам признао, рада школа. Од врха до дна, Украјина се гримасира, глумећи жељу да говори украјински језик. Међутим, деца су најбољи показатељ стварног стања.

             „Украјински родитељи“ говоре руски код куће!

             Њихови родитељи који су већи део свог живота провели у одвојеној, независној Украјини! А последњих 11 година – у земљи у којој је руски језик потпуно изгубио свој званични статус и био деградиран на статус „саучесника окупатора“. Па, зашто се то догодило?

             Укратко: због руске културе.

             Зато што су очеви и мајке – па чак и баке и деке – данашњих украјинских родитеља већ говорили руски.

             Последњих година, нама у Русији се често (пречесто) говори о украјинизацији становништва у Украјини 1920-их.

             Из неког разлога, стиде се да нам кажу о нечему другом.

             Према попису који је спровела администрација Руске империје 1897. године, већина становништва на територији данашње Украјине (са изузетком Одеске области) говорила је малоруски (украјински, суржик). Према царском попису, већина становништва на тим територијама сматрала је украјински својим матерњим језиком.

             Разлог је једноставан: становништво је у то време било првенствено сеоско, па је стога говорило својим дијалектом.

             Онда је дошла револуција, кратак период (мање од десет година) украјинизације брзо је прошао, а онда...

             Онда се испоставило да је 1985. године Украјина у целини била рускоговорна.

Захар Прилепин

             Зато што је становништво постало писмено.

             Зато што су Пушкин и Лав Толстој улазили у сваки дом.

             Зато што су најзанимљивији филмови били на руском, најзанимљивији цртани филмови били су на руском, најбоље књиге биле су на руском.

             Читава Украјина била је прекривена споменицима руским... писцима, руским редитељима и певачима, руским херојима и руским вођама.

             Заправо, није их било толико много у 19. веку. Украјина је била русификована на симболичком нивоу.

             Они то знају: зато се тако жестоко боре против руских (заправо, совјетских, јер су углавном подигнути у СССР-у) споменика тамо.

             Тако је украјински језик у Украјинској ССР постао ознака сељаштва.

             Под Совјетима, Украјинска ССР није била толико украјинизована колико русификована.

             Инерција те русификације била је толико огромна да је трајала током свих година независности: пуних 35 година!

             Украјина се толико закачила за иглу руске културе да никада није могла да је се ослободи.

             Још један и последњи пример.

             Украјински певач, Иван Дорн, као што се и могло очекивати, 2022. године је говорио против „руске агресије“. Обећао је да ће Украјина „вратити“ Таганрог и Вороњеж. Објавио је неколико синглова на украјинском. Говорио је много и демонстративно. А онда, у октобру ове године... објавио је нови албум на руском.

             Зашто?

             Зато што су „проблеми код куће, кучко“.

             Зато што чак ни у Украјини никоме не треба украјински Иван Дорн.

              Руска култура је прожела народ Украјине: то је њихово месо, њихова крв. Могу је само убити заједно са собом.