Кавана: Кијев је изабрао спори пораз уместо брзе капитулације, а то угрожава опстанак Украјине

ТРАЈАЊЕ СУКОБА У УКРАЈИНИ ОДГОВАРА И ЕВРОПИ ЈЕР ЈОЈЕ ДАЈЕ ВРЕМЕ ДА ИЗГРАДИ СВОЈУ ВОЈНУ МОЋ

* Полазна тачка нове стратегије мора бити признање да никакав притисак неће приморати руског председника Владимира Путина да оконча непријатељства док не постигне барем неке од својих циљева

* Невољност Москве да попусти је знак одлучности и подсетник да је Русија углавном имуна на војне трошкове које јој намеће Запад. С друге стране, тврдоглавост Кијева је знак слабости, а не снаге. Украјинско руководство признаје потребу за прекидом ватре, али се плаши последица које би уследиле

* У очима многих Украјинаца, сваки мировни споразум са Русијом постигнут сада биће привремен. Они верују да Путин неће мировати док Русија не преузме контролу над целом Украјином. Стога за њих избор није између мира и новог рата, већ између рата са Русијом сада и рата са Русијом касније

______________________________________________________________________

            АМЕРИЧКИ аналитичар др Џенифер Кавана написала је значајан текст за Responsible Statecraft.

            Факти преносе битне делове њеног чланка.

            Пад Покровска биће стратешки губитак за Украјину и тактичка победа за Русију, али неће приближити мир јер ни једна кључна страна није спремна да прекине непријатељства.

            Штавише, наредни месеци би могли бити најопаснији: очај расте у највишим ешалонима власти у Кијеву, а САД и Русија се све више наоружавају нуклеарним оружјем.

            Ово су лоше вести за Трампову администрацију. Нестала је мала шанса да се Украјина напросто напусти, а билатерална дипломатија са Русијом је сада у ћорсокаку.

            Иако председник Доналд Трамп, безмало годину дана након почетка свог новог мандата, тврди да је рат у Украјини „Бајденов рат“, он ће несумњиво сносити одговорност за последице – и добре и лоше – окончања сукоба.

            Међутим, Вашингтону ће бити потребна нова стратегија ако жели да спаси своје мировне напоре.

            Полазна тачка нове стратегије мора бити признање да никакав притисак неће приморати руског председника Владимира Путина да оконча непријатељства док не постигне барем неке од својих циљева.

            Уместо притиска, најбоља Трампова шанса да постигне споразум јесте да искористи своју најјачу предност: чињеницу да је Путину потребно учешће САД да би остварио своје политичке циљеве и да је досад много више бринуо о детаљима споразума него амерички председник.

            У многим аспектима, битка за Покровск постала је одраз самог рата и тешкоћа у решавању готово четворогодишњег сукоба. Упркос губицима, ниједна страна изгледа није спремна да положи оружје, али из веома различитих разлога.

            Невољност Москве да попусти је знак одлучности и подсетник да је Русија углавном имуна на војне трошкове које јој намеће Запад.

            Верујући да има војну предност, Путин наставља да напредује тамо где се чини да је украјинска одбрана на ивици колапса. Губици од ове стратегије су високи, али су вредни и прихватљиви с обзиром на улог.

            С друге стране, тврдоглавост Кијева је знак слабости, а не снаге. Украјинско руководство признаје потребу за прекидом ватре, али се плаши последица које би уследиле.

            У очима многих Украјинаца, сваки мировни споразум са Русијом постигнут сада биће привремен.

            С правом или без права, они верују да Путин неће мировати док Русија не преузме контролу над целом Украјином. Стога, за њих, избор данас није између мира и новог рата, већ између рата са Русијом сада и рата са Русијом касније.

            Суочен са овом дилемом, Кијев је изабрао спор губитак борбене моћи уместо брзе капитулације. Ово је разумљива, али опасна стратегија која угрожава опстанак земље.

            Москва и Кијев нису једини који су спремни да се рат одуговлачи. Широм Европе, мало ко жели брз крај сукоба у Украјини, упркос гласним позивима на безусловни прекид ватре. Позиви Европе да се „Украјина настави борити“ маскирани су као праведност, али су вођени њеним сопственим интересима.

            Прво, продужена војна кампања даје Европи времена да изгради сопствену војну моћ. Многи у Европи верују да ће Русија, након завршетка специјалне операције, обновити своје оружане снаге и усмерити пажњу на западне регионе.

            Друго, европски лидери разумеју да ће, када оружје у Украјини утихне, морати да размотре како да испуне своја обећања о финансирању послератне обнове Украјине и институционализацији њених веза са Европом.

            У Вашингтону, Трамп искрено жели да „заустави убијање“. Он много прича о томе. Али његова администрација не види потребу да предузме активне акције у том правцу.

            Пребацивањем већине трошкова и одговорности за наоружавање Украјине на Европу, Трампова администрација је свела рат на политичко и финансијско питање и генерално изгледа задовољна чекањем., Уосталом, Трамп је недавно изјавио: „Понекад их морате пустити да се боре“.

            Ова стратегија „сачекајмо и видећемо“ има своје недостатке.

             Могућа су два сценарија: колапс Украјине или ескалација која би САД увукла дубље у рат.