Малић: Валдај, санкције и други успеси бањалучког „умећа ратовања“
ПРЕКО ЦИК БиХ СРПСКУ СУ УВЛАЧИЛИ И У СЦЕНАРИО У КОЈЕМ БИ САРАЈЕВО ИГРАЛО УЛОГУ АЉБИНА КУРТИЈА
Сергеј Караганов и Милорад Додик на Валдајском форуму
* Држање опозиционих странака принудило је и СНСД да предложи свог кандидата, па самим тим и легитимизује ЦИК-ово гласање, док је прича о референдуму одложена до даљњег. Потом је и Народна Скупштина повукла своје закључке којим оспорава неуставне одлуке Уставног суда, а за в.д. председника именовала Ану Тришић Бабић
* Ово су наизглед све уступци и повлачења, која су међу малодушнима са источне стране Дрине створила утисак да је Српска „пуштена низ воду“. Али макар и летимичан поглед на шире стање ствари указује да из фазе „све је готово“ комотно можемо да пређемо у „ево нас опет“
* Није чудо да је 20. октобра херцегбосански портал „Поскок“ објавио малтене хвалоспев руководству Српске и Додику лично, коментаром да они воде шаховску партију „хладно, готово војно“ док Сарајево и даље погрешно сматра да се ради о импровизацији. „Поскок“ ставља рад руководства РС у контекст пословица древног кинеског стратега Сун Цуа, из његовог дела „Умеће ратовања“. И ту свакако има истине
* Бања Лука разуме моћ боље од Сарајева, где је то разумевање атрофирало за 30 година шмитовања разних претендената на фотељу Бењамина Калаја. Ако Шмит падне, то ће бити победа бањалучке школе политике, која разуме да „победник ствара чињенице, а губитник цитира резолуције“, вели хрватски портал. Моја једина примедба на њихов закључак је да није „ако“, него - кадa
______________________________________________________________
Пише: Небојша МАЛИЋ
ЧИЊЕНИЦА да су неке странке у Републици Српској одлучиле да ипак изађу на ванредне предсједничке изборе које је, по диктату случајног њемачког туристе, објавио ЦИК у Сарајеву наизглед је задала озбиљан ударац бањалучкој стратегији одбране.
Тако је и СНСД била принуђена да предложи свог кандидата, па самим тим и легитимизује ЦИК-ово гласање, док је прича о референдуму одложена до даљњег. Потом је и Народна Скупштина повукла своје закључке којим оспорава неуставне одлуке Уставног суда, а за в.д. предсједника именовала Ану Тришић Бабић.
Ово су наизглед све уступци и повлачења, која су међу малодушнима са источне стране Дрине створила утисак да је Српска „пуштена низ воду“. Али макар и летимичан поглед на шире стање ствари указује да из фазе „све је готово“ комотно можемо да пређемо у „ево нас опет“.
Наиме, колико год Уставни суд дјелује неуставно, он је ипак успостављен Дејтоном, па га је са становишта подржавања првобитног споразума тешко оспоравати – за разлику од лажног „Суда БиХ“, на примјер. ЦИК је изборе и заказао како би Српску ставио у процјеп између изнуђеног признања свог ауторитета и косовско-метохијског сценарија, у којем би политичко Сарајево добило улогу Аљбина Куртија. Што је, признаћете, далеко гора опција.
У тим околностима, предсједник Милорад Додик даје интервју Борису Малагурском за кратки документарац „Убијање мира“, који свјетској јавности на приступачан начин објашњава ко је самозвани Кристијан Шмит. Потом одлази у Русију и сједи у првом реду засједања дискусионог клуба „Валдај“ током четворосатног обраћања руског предсједника Владимира Путина, да би се потом и приватно састао с њим.
„Мој захтјев је само био да предсједник Путин не пропусти прилику да се на том нивоу, када буду равнали свијет и договоре на нивоу свијета, да нас не оставе трећеразредним бирократама из Брисела да нас и даље мрцваре и да нам не дозвољавају да живимо“, рекао је Додик за РТ Балкан након састанка.
Из Русије је онда стигла најава да је за 31. октобар заказана сједница Савјета безбједности УН, којим предсједава Москва, а поводом ситуације у БиХ. Не звучи немогуће да би том приликом могло да се форсира питање (не)легитимитета самозваног сарајевског диктатора. Видјећемо шта ће ту да буде, како би рекао Доналд Трамп.
Небојша Малић
А кад је већ о америчком предсједнику ријеч, његова власт је коначно предузела прве кораке да исправи непочинства претходног режима. Тако су 17. октобра Американци скинули „санкције“ које је Џозеф „аутопенкало“ Бајден увео против четворо Срба, само зато што су организовали и учествовали у прославама Дана РС 9. јануара.
Данијел Драгичевић и Јелена Пајић Баштинац из Додиковог кабинета су на америчком црном списку још од марта 2024, док су генерални директор РТРС Дијана Миланковић и шеф протокола РС Горан Раковић додати посљедњег дана Бајденовог мандата, као опроштајни пасјалук.
Има ту, дабоме, још да се уради – али главно је да се почело. Инерција је моћна сила у америчкој политици, и кад нешто крене има тенденцију да се настави, поготово ако има ко и како да „погура“.
Успјех РС је тим већи јер су у међувремену Американци престали да одлажу санкције НИС-у – које су исто тако „опроштајни пасјалук“ Бајденовог режима – упркос молбама Србије да оне буду бар одгођене, ако не и укинуте.
Шлаг на торти било је једногласно пристајање Жељка Комшића и Дениса Бећиревића на приједлог Жељке Цвијановић да Предсједништво БиХ предложи Трампа за Нобелову награду за мир – иако су обојица одбила да се то уопште разматра у августу, док још није постигнуто примирје у Гази, па је испало очигледно шта је стварни приоритет Сарајева.
Није ни чудо да је 20. октобра херцегбосански портал „Поскок“ објавио малтене хвалоспјев руководству Српске и Додику лично, коментаром да они воде шаховску партију „хладно, готово војно“ док Сарајево и даље погрешно сматра да се ради о импровизацији.
„Поскок“ ставља рад руководства РС у контекст пословица древног кинеског стратега Сун Цуа, из његовог дјела „Умијеће ратовања“. И ту свакако има истине. Бања Лука разумије моћ боље од Сарајева, гдје је то разумијевање атрофирало за 30 година шмитовања разних претендената на фотељу Бењамина Калаја.
Ако Шмит падне, то ће бити побједа бањалучке школе политике, која разумије да „побједник ствара чињенице, а губитник цитира резолуције“, вели хрватски портал. Моја једина примједба на њихов закључак је да није „ако“, него - кадa.
https://sveosrpskoj.com/komentari/malic-valdaj-sankcije-i-drugi-uspjesi-...
